Jedini crnac u Jugoslovenskoj narodnoj armiji

Četiri decenije postojanja jednog od najznačajnijih rok bendova na ovim prostorima krunisano je monografijom Bjesovi. Zoran Marinković, frontmen i autor monografije, pisao ju je dve godine po ideji i nagovoru Borisava Čelikovića. Bogata istorija milanovačke rok grupe izašla je prošle godine u izdanju Službenog glasnika, a promocije su i dalje u toku. Zoran Marinković multiumetnička je ličnost na kulturnoj mapi Srbije, te je “svođenje računa” s takvim umetnikom posebna vrsta izazova. Njegova minimalistička poetika naizgled ne otkriva mnogo, a zapravo kazuje sve. Na samom početku muzičke karijere, osnivačima benda – Marinkoviću i Mariću – idoli su bili “Partibrejkersi”, muzička podloga “Bjesova” odiše uticajem “Ramonsa”, logo benda “Veliki svemirski lizač” pervertirani je logo “Rolingstonsa”, za naziv benda je zaslužan čuveni roman Dostojevskog, dok je specifičnost performansa srodna destrukciji najvećih rok ikona.

“VREME”: Kao emotivno nezrelu ličnost demobilisali su te iz JNA.

ZORAN MARINKOVIĆ: Već nekoliko dana po dolasku u Ohrid, gde je trebalo da služim vojsku, shvatio sam da nisam ja za to. Na sreću, to su shvatili i doktori u Vojnoj bolnici u Skoplju. Postoji više priča o tome kako sam se oslobodio vojske. Jedna kaže da sam se kompletno izmazao imalinom, popeo na drvo i vikao: “Ja sam jedini crnac u JNA.”

Kontrast, komplementarnost i simetrija, ključne su reči vaše poetike. Šta vaše kontraste drži na jednom mestu?
Komplementarnost koja se ogleda u zajedničkoj strasti za sve te kontraste, materijalizovanje nevidljivog.

Na primer?

Delovanje nalik na Stvoritelja, koji je ni iz čega stvorio sve. To isto rade i umetnici.

Oslanjate se na destruktivne karaktere poput Kurta Kobejna i Hendriksa. Postoje li uzori na domaćoj sceni?

Autodestruktivnost je ispoljavanje depresije, a za nju ima puno razloga. Kad sam na jednom koncertu razbio glavu pivskom flašom, hirurg me je upitao “zašto?”. “Zbog loše situacije u društvu”, odgovorio sam. “Idi sad da snimiš glavu”, rekao je. Uzori postoje, ali više po onoj staroj – sličan se sličnom raduje.

“Veliki svemirski lizač”, kako si jednom objasnio, svojim noktima je prosekao prolaz u našu dimenziju. On, međutim, nije zlo. “Lizač” nastoji da nas oslobodi od zla.

Ne, Veliki svemirski lizač nije dobar, on je zao, on je Zlo. Svojim prisustvom stalno nas na sebe podseća. U tom smislu on je pozitivan, ali tu je ipak i druga strana, takođe sveprisutna, strana Svetlosti kojoj težimo.

Od trećeg albuma “Bjesovi” unose religijsku dimenziju. Ateističko tumačenje tih tekstova s lakoćom ih konvertuje u ljubavni žanr.

Raduje me mogućnost različitih tumačenja, jer to je jedna od glavnih karakteristika uspešne umetnosti.

Šta je religijska dimenzija donela “Bjesovima”?

Vera daje nadu. Bez nade ili ne postojimo, ili vrlo teško.

Palanačka svest od početka je doživljavala je “Bjesove” kao divljake i anarhiste. Da li se u međuvremenu nešto promenilo?

To je dug pank bekgraundu “Bjesova” i to je tako trebalo da bude. Danas “Bjesovi” i dalje provociraju, ali to više nije tako jasno i vidljivo. I tako treba da bude.

U monografiji piše da poetika “Bjesova” najvećim delom pripada miljeu zapadne kulture, a istovremeno te politika koja dolazi otud užasava. Šta je to tako strašno? Kako miriš tu protivrečnost između kulture i politike (ako je reč o protivrečnosti)?

Engleska je najbolji primer te protivrečnosti. S jedne strane agresivni i genocidni, s druge strane porodili su rokenrol sa svim njegovim plemenitim težnjama. Svaka akcija rađa reakciju. Što je jača akcija, jača je i reakcija, tako da na kraju sve dođe na svoje, dođe u ravnotežu.

U periodu od 2001. do 2010. radio si foto–projekat koji je rezultirao izložbom u “Domu omladine” u Beogradu. Šta je bila ideja tog projekta?

Taj sken-koncept je imao tri grane: (1) i (2) Ja i prijatelji i (3) Ja i mrtve životinje.
U (1) i (2) pokušavam da ličim na druge, pokušavam i da ih nađem u sebi, u jednome.
U (3) želim da budem na Ti sa smrću, naravno iz bezbednosti ničije zemlje, iznad kompjuterskog skenera.

Poslednji put bend se raspao u septembru 2023. Kao glavni razlog naveo si TIPON (tihu poruku neba). Tiha poruka, međutim, bila je uručena i ‘97. godine. Kako bi opisao tu misterioznu viziju?

Znoj na čelu, repetitivni zvuk koji je sve glasniji i napokon krvavi krst koji lebdi i gori tu ispred mene… Šalim se. Jednostavno sam povezao događaje iz 1997. sa događajima iz 2023. i to rasuđivanje proglasio TIPON-om. Želeo sam na taj način da dam omaž nezavisnom naučniku i proroku, Gospodinu Gandoru, pokojnom Bošku Drljiću, od koga sam čuo puno zanimljivih TIPON-a.

Na promociji monografije istakao si da nema više šta da se kaže u pesmama. Prilično smela tvrdnja o “smrti poezije”. I dalje to misliš?

Nisam govorio o “smrti poezije”, nego o sebi, koji ne mogu da iznedrim nešto potpuno novo jer to novo mora da bude na tragu starog i da nosi Nadu u sebi. Tako “Bjesovi” kažu.

“Gde je čovek” danas, u odnosu na prethodnu deceniju kada je pesma i nastala?

Godine su prošle i proći će, ali pitanje “gde je čovek posle smrti?” zauvek ostaje.