Jedan dan u februaru

U vreme kad smo smislili da napravimo Idole, Srđan i ja bili smo izgubljeni negde u meandrima Instituta za patološku anatomiju Medicinskog fakulteta, na drugoj godini. Provodili smo vreme u salama za obdukciju, pa nagnuti nad mikroskope posmatrali preparate bolešću izmenjenih tkiva, sve vreme očajnički tražeći mogućnost da otkrijemo ima li života van formalina u koji smo bili zagnjureni. Pravljenje new wave benda bio je odisaj frustriranih studenata, a i sledeći korak, u kome Srđan iz izvesnosti svoje buduće lekarske karijere zastrani na FDU, gde upiše režiju, možda još i više.

Na tom i tadašnjem FDU-u živeli su, radili i studirali sasvim drugačiji ljudi nego oni koje sam sretao u zgradama Ulice Dr Subotića. U stvari, ne mogu ni da tvrdim kakvoj tipologiji čoveka odgovaraju medicinari koje sam svakodnevno sretao. Svakako onoj koja vredno dođe na fakultet, satima gleda i sluša nešto što nema nikakvih dodirnih tačaka sa interesovanjima osobe u mladićkom uzrastu i potom, kad se časovi završe, ode netragom, svojim putem, u tišini.

Ovi s režije su se družili i van predavanja.

To mi je bilo krajnje neobično. Imali su potrebu da razgovaraju. Nenormalno, mislio sam, ali simpatično. Imali su mišljenje o stvarima. Imali su vrednosne sudove. Mogli su satima da debatuju da li je i zašto neki film dobar. Ili pesma… ili bilo šta drugo, knjiga na primer. Ja u tome, na početku, nisam želeo da učestvujem. Nije mi bilo jasno šta se koga tiče zašto mi se sviđa nešto što mi se sviđa. Ono što nisam voleo tek nije zavređivalo da na to trošim vreme.

Ali sam provodio vreme sa tim Srđanovim čudacima. Tad nije bilo druge zabave nego kafana. Jedno vreme smo skoro svake večeri sedeli s Pajkićem. Tamo negde kod „Savinca“. Pa s Brankom Vukojevićem… i sa raznim drugima. Tu je u nekom trenutku Pajkić rekao da ima scenario koji će se snimati. Reditelj će biti Dinko Tucaković. Dinka sam znao, iz viđenja, mislim da sam ga nekom prilikom upoznao kod Miše Radivojevića. A ja bih, kao, trebalo da igram glavnu ulogu.

Meni je to bilo sasvim prirodno. Igrao sam tada u svim TV ostvarenjima Borisa i Tucka, pa je i ova ideja bila logična.

Snimali smo u Velikom Gradištu, najviše. Tu sam proveo jedno dva meseca, u hotelu na Srebrnom jezeru. Dinko je provodio radni dan sa Goranom Trbuljakom, snimateljem; njih su dvojica imali dugotrajnu i tajanstvenu komunikaciju. Beogradski glumci mlađe generacije uveče su dugo ostajali budni. Nenad Ćirić je svirao harmoniku, raspoloženje je bilo prigodno. Bile su tu i glumice iz Zagreba, Alma Prica i Cintija Ašperger. Bata Živojinović je igrao pilota kome se srušio avion, pa dolazi kod mene, mašinbravara, u radionicu, da vidi kako napreduje opravka. Bio je tu i genijalni Veljko Mandić koga ću ubiti nožem u kupeu putničkog voza. Pa Stole Aranđelović, milicioner… Dok su se oni uveče zabavljali, ja sam na gornjem spratu učio patološku fiziologiju iz najgore ikad napisanog udžbenika, pokušavajući da dokučim ono o čemu profesori mog fakulteta ni sami pojma nisu imali.

Završi se to. Odem u vojsku. Jedno tri nedelje kasnije jave mi da imam posetu. Izađem da vidim, sav promrzao i blatnjav, kad ono Dinko Tucaković i Srđan. Došli da me izvedu da tonski snimimo jedan deo mog teksta koji se u filmu ne čuje dobro. Izađem iz kasarne, snimimo, odemo u Zagreb. Kod Hrvoja Horvatića bude žur, dođe deo zagrebačke ekipe. Tu prespavam. Sutra se vratim u kasarnu. Film izađe, ali prođe bez nekog uspeha. Možda zato što nije „bioskopski“, nema psovki, nema komendije… ili zato što sam možda ja loš… ko će ga znati? Par godina kasnije jedan zagrebački režiser, mlađe generacije, dva će mi sata objašnjavati zašto je Šest dana juna genijalan film. Neću mu protivrečiti.

I onda, jutros vidim vest na Tviteru: umro Dinko Tucaković. U većinu onog što piše na internetu ne verujem. U ovo ne verujem uopšte.