Ima tome nekoliko godina, Zoran Ferić je opsežnim romanom Kalendar Maja (v. „Vreme“ br. 1120) svoj opus, i do tada respektabilan, podigao za bitnu oktavu više, dokazujući i preostalim nevernim Tomama da nije samo „čudak“ koji stvara apartne prozne svetove, nego po svakom relevantnom kriterijumu jedan od ključnih savremenih pisaca ovog našeg jezika kojem se ne zna ni imena ni statusa, ali na kojem nastaje sva važna književnost od Sutle do Pčinje. Krajem prošle godine pojavio se Ferićev roman sastavljen od devet „ulančanih“ pripovedačkih celina Na osami blizu mora (VBZ, Zagreb 2015) za koji pisac kaže da je počeo da ga ispisuje, priču po priču, još u „pauzama“ pisanja Kalendara Maja, kao svojevrsnu relaksaciju, odmor i odmak od „težine“ tog dela.
Hm, je li ta težina prethodnog romana doslovna i fizička – knjiga od šestotinak strana ne može biti laka – ili tek „literarna“, to jest, šta je suprotno od nje? Lagan predmet od malo stranica, ili pak „laka literatura“? Na osami blizu mora sa svojih 340 strana ipak nije ovo prvo, ali bogme nije ni ovo drugo, barem ne u uobičajenom žanrovskom smislu. Uostalom, čini se da Ferić, sve i kad bi hteo, ne bi mogao na taj način da suzbije svoj književni ukus i osnovni autorski senzibilitet, pa da napiše nešto što svesno računa s nekom vrstom „naivnog“, zapravo neprosvećenog i nedistanciranog čitanja. Otuda je i Na osami… roman slojevit, zahvalan i otvoren tumačenjima bar koliko i njegova prethodna dela. Ako se nekome učini „lakim“, onda je to tek površinska slika posve u skladu s ambijentom u koji je smeštena radnja romana, a to je otok Rab, jedna od turističkih Meka severnog Jadrana, od davnina naseljeni grumen čistog mediteranizma kojeg samo jedan neubedljiv kanal deli od obale iza koje se nalazi surovi, burom i snegom zameteni lički pejzaž (a bogme je i Goli otok u prvom komšiluku). Govorim, dakle, o razgledničkom stereotipu mediteranskog uživanja u životu, vedrine i lakoće, iza koje se tako često krije teskoba novembarskih kiša, razdražljivost i neutešnost južine, krugovi intimnih paklova iza dobro zabravljenih škura.
Roman u pričama prati sudbinu oko pola tuceta protagonista sa Raba, to jest iz istoimenog gradića, u rasponu od sredine sedamdesetih godina pa do današnjice. Oni su jadranski „galebovi“, danas relikti jedne nepovratno minule epohe, one su njihove suđene ili nesuđene žene ili devojke, ona druga strana tog muškobanjastog mita, Penelope ili Amazonke, kako koja, ili naprosto samosvesne i mudre domaće cure u svetu koji im nikada nije bio naklonjen. Zapravo, čitava je priča o „galebarenju“ nekovrsni mamac za prenaivnog čitaoca kojem se obećava jedno, ali će dobiti nešto sasvim drugo. Na osami blizu mora jeste hronika (rastakanja) jedne generacije, otprilike one piščeve – ali i ovog čitaoca – to jest jednog njenog specifičnog dela. Galebovi su, dakako, fenomen „sunčanog juga“ u doba procvata turističke industrije (kao glavnog deviznog priliva socijalističke Jugoslavije, naročito Hrvatske, na čemu je i nastao rani međurepublički raskol), te ženske emancipacije, dakako u specifičnom jugosocijalističkom ključu. Nije otuda slučajno da se priča romana otvara baš sa sredinom sedamdesetih, jer to jeste vreme vrhunca titoističke idile, bezbrižnog življenja kao da ne postoji sutra, koje još ne miriše na vraćanje kredita i ostale tegobe mamurnog trežnjenja od vremena rasipništva bez ozbiljnog pokrića, a kamoli na ratove i užase devedesetih. Klapa momaka sa otoka kao da vegetira devet meseci godišnje, ali zato svako leto provodi „industrijski“ osvajajući devojke, ali i zrele žene, gotovo isključivo strankinje (tu su, na neki način, već tada spadale i Slovenke…), besomučno „udarajući recke“ i oblaporno uživajući u svom izobilno polaskanom mačizmu, ne baš svesni da oni ne biraju toliko koliko bivaju birani, i da ne zavode toliko koliko im se promišljeno dopušta da zavedu… U svakoj od priča u fokusu je, po „rotacijskom“ principu, po jedno ili dvoje od protagonista romana (a i svi drugi su tu negde, u pratećim rolama) i njegova se, ili njena, sudbina prati u rasponu od mladenačkih ushita i zanosa do poznijih (uglavnom) brodoloma ili makar tihih utrnuća u prozaično tavorenje „zrelosti“, a kroz te se njihove priče prelama i sudbina društva, promena ekonomskih, društvenih, kulturnih paradigmi, raspad socijalizma i Jugoslavije, vremena ratna i poratna. Kao da se grlom u jagode promeće u jagode u grlu, ali na malomišćanski način. Neke su priče prostorno izmeštene sa Raba, u Rijeku, Zagreb, Krakov, Grac, Ameriku, a najduža je udaljena od fokusa romana i vremenski i prostorno, u rani dvadeseti vek u Africi, kao deo porodične (tj. nonine i nonove) istorije glavnih protagonista.
Ono što, međutim, ponajviše osvaja (i) u ovom Ferićevom romanu jeste njegov dubinski, deziluzionirani, a opet nipošto banalno cinični uvid u mračnu bezdanost ljudskih strasti, gde je ona seksualna, ma koliko bila pokretač koječega, zapravo samo deo mnogo šireg kompleksa žudnje za samopotvrđivanjem i za (tjah, uvek iznova nedostižnim) trajno čvrstim utemeljenjem u sopstvenoj egzistenciji: ovim romanom defiluju tek na trenutak bi se reklo smešne ljubavi, koje se međutim pretvaraju u tragedije ove ili one vrste, u razdvojenosti smrću ili, naprotiv, razdvojenosti životom, u pogrešne veze koje opstaju i prave koje pucaju, u nedomašaje koji su nepopravljivi kao neke više zadatosti, u živote odživljene ne grešno nego pogrešno, u (muške) budalaštine srednjeg doba kao lažna iskupljenja mladosti etc. I u svemu je tome Ferić nesmiljeno, brutalno, beskompromisno otvoren: u redu, čovek je jadan, ali ne, ne možemo mu se ni smejati niti ga prezirati, jer u njemu vidimo sebe i svoje bližnje – iako provereno nismo ni galebovi, niti sa Raba.
Klerikalci u Hrvatskoj još od ranije Ferića optužuju za „pornografiju“ jer su nekadri da shvate da je ono što on radi mnogo „gore“, to jest subverzivnije: lako ćemo za smešne kretnje i žudnje koje ih pokreću, Ferić još dublje zaviruje u srce tame koje se tako često nalazi u srcu normalnog čoveka, uzornog oca, muža, majke, kćeri, našeg suseda i nas samih. E, to je ono što se ne prašta.
