Oprostite ako ovo bude suviše lično; ipak sam je poznavao i družili smo se, u mladosti kad je trebalo. Jagoda Kaloper bila je sjajna glumica i značajna likovna umetnica: iznenadio sam se našavši sve njene filmove, oko dvadesetak, na internetu; zlatna i srebrna Arena u Puli, Teodora u Nišu. I niz nagrada za likovne umetnosti. Uprkos boljim i bolje odigranim ulogama („Lisice“ Krste Papića, „Gravitacija“ Branka Ivande itd. barem po mom mišljenju), proslavila ju je vesela uloga u „WR Misterijama organizma“ Duška Makavejeva, gde neobuzdano i radosno uživa u ljubavi, gola i spontana, a bila je prelepa cura.
Tamna, sa lepim velikim okicama, savršeno građena, bila je dete dobre dalmatinske familije (tata ozbiljan doktor u Zagrebu) iz ulice Račkoga, smirena i nimalo brbljiva, ali koncentrisana i ozbiljna. Bila je najbolja drugarica, iz gimnazijske klupe, moje tadašnje žene, pa sam je tako i upoznao. Sećam se da smo se jednog novembra, po mećavi i poledici vozili u Beograd u pozajmljenom miniju 850 i da smo u Beogradu morali da Jagodu branimo od nepodnošljivo nasrtljivih udvaranja izvesnog odvratnog lika koji je – nesrećnim sticajem okolnosti – živeo iza ćoška; da je živ, kazao bih vam ko je bio; da kažem iz koje je ulice bio, odmah biste se setili ko je. Jagoda ga je odbijala dostojanstveno i odlučno, ali je magarac bio dosadan do neba, pa smo se skrivali po lokalnim kafanama na Zvezdari gde takvi ne zalaze. Sedeli smo zajedno na legendarnoj terasi pulske „Rivijere“ tokom filmskog festivala, sa Makavejevim, sa Papićem, sa mladim Šnajderom (ako se ne varam…); Jagoda je uvek bila fina, smirena i učtiva devojka, nimalo impresionirana tim tadašnjim glamurom. Uostalom, diplomirala je likovnu akademiju i slikarstvo joj je uvek bilo važnije od filma, svim uspesima uprkos.
Retko kada Bog obdari nekoga sa dva podjednako blistava talenta kao što je obdario Jagodu; o fizičkoj i unutrašnjoj lepoti i da ne govorimo. Sećam je se kako je marljivo crtala krejonom psihodeličke šare oko očiju; sećam se njene bake po ocu, mrzovoljne dalmatinske starice u crnom koja se (iz nekog razloga) zvala Jovan (pijani matičar?) i koja se svađala satima sa novim poštarima koji su joj donosili penziju, pokazujući im ličnu kartu na kojoj je njena slika i kršteno ime Jovan.
Posle je Jagoda s mužem, arhitektom, emigrirala u Beč, gde je ovih dana i umrla. Malo nas je koji će jednoga dana ostaviti takav trag – umetnički i ljudski – kakav je ostavila Jagoda Kaloper, moja drugarica iz lude mladosti naše.
