Između anegdote i suštine

Čuvenom i voljenom Džoniju Maru, muzičkom zamajcu benda The Smiths, pripisuje se i ova izjava iz dana kada se sve veći broj mladih i nesnađenih zaljubljivao u tada sveži hit Heaven Knows I’m Miserable Now: „Uvek me iznenadi da nas ljudi smatraju arogantnima ili pretencioznim. Kada smo počinjali, bilo nam je preko glave onog načina na koji su mnoge grupe nabacivale lik cool osoba za intervjue. Naši intervjui su uvek bili zbunjujuće iskreni i nikada nisu bili unapred smišljeni…“ A upravo strogo i brižljivo struktuiran intervju čini srž novog muzičko-biografskog dokumentaraca Tina iz ponude kanala HBO, naravno, o Tini Tarner i u njenu slavu.

Istina je, muzički dokumentarac jednostavno i kratko naslovljen Tina autorskog dvojca Denijel Lindzi i i T. Dž. Marten, pre jedanaest godina ovenčanih Oskarom u kategoriji najboljeg dugometražnog dokumentarnog filma – za ostvarenje Undefeated, ne donosi ama baš ništa novo, sveže ili inovativno. Međutim, uprkos toj svojoj predvidljivosti i neprikrivenoj veri u moć razgovora sa ključnim akterima i višestruko proverenoj i potvrđenoj faktografiji, ovaj film zbilja jeste odličan rad na temu biografskog dokumentarnog ostvarenja, koje se u ogromnoj meri dotiče i popularne kulture i njenog nemalog emancipatorskog potencijala, naravno, makar u slučaju srećnika i ljubimaca sudbine. U ovom filmu, kao ni u namerama njegovih autora nema ništa apokrifno – sve je sasvim evidentno, ovo je na prvom mestu ambiciozan prikaz jednog života i jedne nesvakidašnje i atipično dugovečne i vratolomne karijere, a sa svečarskim ciljem; naime, pojavom/učešćem u ovom filmu Tina Tarner (1939) se oprašta od javne scene, premda je, ako ćemo pošteno, njena muzička karijera već par decenija saterana u stupicu novih i novih kompilacija najvećih hitova i povremenih povratničkih nastupa i turneja. Ono što ovaj film, pak, izdvaja od siline slično konstruisanih radova je upadljiva autorska ambicija koja dosta brzo prevazilazi te uobičajene okvire, kao i učešće same Tine Tarner, koja se još jednom osvrće na udarne tačke te svoje iznimno uzbudljive i ilustrativne muzičke i životne evolucije, naravno, uključujući osvrt na epizodu bekstva od zlostavljanja i nasilja Ajka Tarnera, nekadašnjeg supruga, muzičkog mentora, gurua i najbližeg saradnika.

Tina je, ne samo u tom pogledu, faktografski i šire gledano izdašan biografsko-dokumentaristički rad smirenog tona i promišljenijeg autorskog pristupa, u kome se unutar tematski ograđenih segmenata (koji se, dabome, kao u svakoj dobroj povesti skladno i prirodno prepliću, prožimaju i nadopunjuju) stvara „rečit“ portret jedne muzičke ikone koja je zahvatila više muzičkih era i žanrova. Priča je (ne samo obožavateljima i poštovaocima) manje ili više činjenično dobro poznata, te su reditelji, Lindsi i Martin, u neku ruku imali i dodatno odrešene ruke da uz pomoć kreativnosti i sada dostupnih produkcionih mogućnosti iznova sačine mozaik u brižljivo izatkanom pačvork ruhu, gde su uzročno-posledične veze unutar životne priče i egzistencijalne staze kojom je, čini se, postojano hrabro stupala Tina Tarner, sada postale vidljivije, razumljivije i, na prvom mestu, znakovitije. To je možda i udarni adut ovog filma, jer usled friških društvenih okolnosti, priča o samooslobođenju Tine Tarner, a sve to unutar strogo kodiranog i neretko i ne baš prikrivenog eksploatatorskog diskografskog sveta, dobija na novom zamahu i novim mogućnostima za dalekovidije i rečitije interpretacije.

Tako glavninu ovog filma, sasvim očekivano, čini podsećanje na njene muzičke i životne promene i zaokrete praktično u hodu (obuhvatajući i narečeni beg od isprva voljenog Ajka Tarnera), te njeno pomalo nenadano diskografsko i muzičko uskrsnuće tokom prve polovine osamdesetih godina prošlog veka. Film je, dakako, nimalo iznenađujuće, precizan u izrazu, u mapiranju i naglašavanju tema, finesa i pominjanih faktografskih stavki, baš kao što je i montažerski efektan i raznovrstan, uz dragocena i nadahnuta svedočanstva pozvanih učesnika, saboraca i savremenika, uključujući vodeću heroinu. Naravno, tu i tamo filmom upadljivije provejava taj svečarski i panegirični ton, a ima i određenih praznina – na primer, u tako bogatom i sadržajnom filmu nije pomenuta očigledna činjenica da je muzički povratak Tine Tarner (u eri koju je obeležio album Private Dancer, a onda i potonji) određen i njenom otvorenom okretanju belačkom AOR/AOP zvuku (adult oriented rock/pop – rok ili pop zvuk koji se obraća odrasloj, zrelijoj, dakle, i srednjačenju neretko okrenutoj publici). To bi otvorilo i međurasni aspekt barem tog dela priče, ali imajući u vidu celinu i opštu namenu ovog filma, u neku ruku je možda i dobro što je to zaobiđeno, tim pre što nam film, ovakav kakav jeste, već pruža uvid u spomenutu emancipatorsku snagu popularne kulture i uprkos tim ličnim klasnim ili rasnim odrednicama i tačkama polazišta. Ukupno uzev, scenarističko-rediteljski dvojac je u ovoj kreativnoj epizodi isporučio pravo malo čudo – uvid da je glavnotokovski film i dalje kadar za ovakve zanatske podvige, a mimo brojnih ograničenja koje upravo taj i takav izraz i produkciono-emiterski okvir neumitno sa sobom već u samom zametku nameću.

foto: promo

U zvučnom smislu nešto posve raznorodno, a, opet, dijahronijski gledano prilično blisko pruža zanimljiv nezavisni (indie) američki igrani film Shoplifters of the World / Kradljivci po radnjama iz sveta celog, koji je režirao Stiven Kajek, u čijoj su rediteljskoj radnoj biografiji i dva vrlo dobra i zapažena muzičko-biografska dokumentarca – Scot Walker: 30 Century Man i We Are X. I u ovom svom igranom prvencu Kajek ostvaruje jasnu i čvrstu vezu sa pređašnim dokumentarističkim radom – Shoplifters of the World, očito naslovljenom po kanonskom hitu benda The Smiths, u svojoj biti u narativnom smislu ima priču o grupici američkih tinejdžera koji silno pate i kreću da se preispituju tokom noći kada je javno potvrđeno da se raspada i sa radom prestaje grupa The Smiths, a pritom jedan od njih, najradikalniji, a možda i samo najočajnjiji, uz pretnju pištoljem tera didžeja lokalne radio-stanice, inače, fokusirane na klasični i hard rok, da cele noći pušta pesme voljenih i već tada neprežaljenih Smitovaca. Ono što brzo upada u oči i uši i što onda hitro postaje jedan od najubedljivijih argumenata u prilog ovom zgodnom i šarmantnom „malom“ filmu, jeste neupitna iskrenost autora koji samozadatoj temi (Kajek je uradio scenario, istina, po priči producentkinje filma – Lorien Hol), a ta iskrenost, osim što predstavlja najvažniju kopču koja u idejnom smislu drži aspekte i dimenzije ovog ostvarenja, i nadahnuto korespondira sa sada već unisono potvrđenim mitom o iskrenosti kao jedinoj pobudi i razlogu postojanja tog glasovitog i do dana današnjeg uticajnog i u kolektivnom i individualnom pamćenju prisutnog mančesterskog benda. U tom pogledu već, ovo je uspeo film koji ima jasan i ubedljiv raison d’être, sve i ako je sasvim očigledno da se ovo ostvarenje već na prvom koraku, a uprkos lako zametljivoj idejnoj univerzalnosti priče o ljubavi, pokloništvu, fanovskoj strasti i nužnosti odrastanja i mimo brojnijih privlačnih prokrastinacijskih kočnica, zamki i odmorišta, obraća vidno malobrojnijoj publici koja nužno već mora da bude upućena u značaj i osobenost pomenutog benda, kao i u vitalnost i žilavost legende o muzičarima čija su dela imala gotovo pa opipljivu transformativnu moć nezavisno od meridijana na kojima uz njihovu muziku patili, saosećali i o svojoj svrsi postojanja kontemplirali slušaoci i fanovi.

Kajek je, dakle, prilično ubedljiv na planu uspostavljanja osnovnih i nužnih kontura priče, kao i izgradnje preovlađujuće atmosfere, koja, uprkos toj svojoj nepobitnoj opštosti, ipak pripada jednoj drugoj, sve daljoj a možda i prohujaloj eri ozbiljnijeg pristupa muzici, pa bila ona manje ili više uhu ugodna i laka za konzumiranje. Osim toga, Kajek nas ovim filmom podseća i na danas skrajnutu, a, kada je danas uopšte i ima, najčešće isforsiranu i psihotičnu gorljivost fanova prema muzičkim idolima. Uostalom, kako se može doznati sa prvih stranica knjižice The Smiths (koja se davne 1990. godine pojavila u prevodu Nade Seferović na srpski jezik i u izdanju beogradskog ART PRESS-a, a iz koje je uzeti i Marov citat iz prvog pasusa ovog prikaza): „Steven se razvijao zahvaljujući ‘outsider’ sindromu. Njegova ljubav prema Oscaru Wildu i Jamesu Deanu graničila se sa fanatizmom. Njegova istraživanja predstavljala su nezaustavljivu potragu inspirisanu fascinacijom onima koji su živeli po sopstvenim pravilima i koji su gajili nepoverenje prema taktikama indoktrinacije. I zaista, Steven Morrissey je bio rock’n’roller u najčistijem smislu te reči. Umetnost koju je on voleo, bilo da se radilo o umetnosti muzičke, filmske ili literarne prirode, bila je ona umetnost koja se jednostavno širila iznad granica takozvane normanosti.“

A ako ćemo i iskreno i pošteno, ovaj Kajekov film ipak ostaje unutar granica te gore prokazane normalnosti – u pitanju je tradicionalistički postavljen film klasičnog fabularnog tipa, koji, doduše, pokušava i na dovoljno čestih mahova i uspeva da na zanimljiv i upečatljiv način naslika jednu sasvim zanimljivu situaciju/crticu sa margina ionako fiktivne istorije (d)evolucije popularne kulture. Mlađani glumački ansambl je ponudio zadovoljavajuće kreacije, rekonstrukcija ere jeste dobacila do željenih kota, dok na onoj mitskoj drugoj strani stoji impresija da ovde fali materijala, da ipak ima primetnog praznog hoda, što možda ne čudi imajući u vidu neiskustvo scenariste i reditelja na planu igranog izraza, kao i činjenicu da naracija previše vere polaže u moć suštinski anegdotski postavljene premise. Međutim, srećom po sve – i autorsku ekipu i gledateljstvo, Shoplifters of the World može da se pouzda i u ono posve evidentno – jednostavno, prednost ovakvih filmova u značajnoj meri proizilazi upravo iz njihovog osetnog manjka čak i u planetarnoj filmskoj ponudi.