Izlazak iz paleolitskog stresa

Nema previše domaćih filozofa koji se mogu pohvaliti intelektualnom i radnom biografijom poput niškog filozofa Zorana Dimića. Profesor na predmetu Klasična nemačka filozofija na niškom Filozofskom fakultetu, Dimić je autor nekoliko knjiga i desetina naučnih radova (o filozofiji obrazovanja, pre svega, ali i nemačkoj i grčkoj filozofiji) koje objavljuje u zemlji, regionu i inostranstvu. Predavao je po pozivu u Nemačkoj, Austriji, Italiji, Turskoj, Japanu, Hrvatskoj, a njegova poslednja knjiga Političke životinje i zveri. O Aristotelovom zasnivanju filozofije politike (Akademska knjiga, 2022) studija je koja nudi neobično sveže tumačenje teksta starog 2500 godina.

“VREME”: Aristotelova Politika jedna je od najkomentarisanijih knjiga u istoriji filozofije. Otkud vam hrabrost, ako ne i drskost, da “napadnete” kanonski tekst podgrađen kanonskim tumačenjima?

ZORAN DIMIĆ: Moje čitanje se suprotstavlja glavnim tumačenjima Aristotela: verujem da kod njega nema antropologije, tumačenje čoveka za njega je sporedna stvar. Učinilo mi se da se čitava zapadna humanistička tradicija zasniva na spornom stavu o čoveku kao političkoj životinji. Zato je bilo nužno aktuelizovati Aristotela. Ne bez iznenađenja pronašao sam da su ključni Aristotelovi pojmovi, zapravo, sporenje, raspravljanje, kriza. To je ono što definiše čoveka više od njegove sklonosti da se udružuje.

“Klik” se dogodio u Turskoj, u Anadoliji, kada sam, proučavajući rezultate arheoloških istraživanja, shvatio da je izlazak iz “paleolitskog stresa” bio ključni događaj za čoveka. To je vreme kada čovek počinje da pripitomljava biljke i životinje, te ne mora besomučno da traži hranu, da neprestano bude pod “stresom”. U istom, čovek pripitomljava i sebe, a s tim dolazi do promene struktura vlasti unutar ljudskih zajednica. To dovodi do toga da se despotski i paternalistički način odlučivanja i donošenja odluka u domaćinstvu zameni jednim sasvim novim oblikom, sporenjem, raspravljanjem, čime se zasniva jedan potpuno novi fenomen, do tada neviđen u istoriji – politička praksa.

Tako gledano, Aristotel ispade neka vrsta republikanca… Da li je to način na koji aktuelizujete Aristotela?

Da. Danas je u filozofiji i humanističkim naukama vrlo aktuelno tematizovanje problema sigurnosti, stabilnosti, što je svojevrsni “alarm” koji nas iznova tera da preispitujemo ključne političke karakteristike i ciljeve zajednice u kojoj živimo. Upravo je krhkost jednog političkog poretka bio razlog zašto nam je Aristotel ostavio “labavu” definiciju političkog poretka (politeia): “nekakav raspored stanovnika polisa”. To ne znači bog-zna-šta. Zbog toga je važno da se u svakoj političkoj zajednici – a da to, naravno, ne bude puka politička propaganda – u javnom prostoru zajednice, stalno iznova tematizuje problem svrhe. Aristotel, inače, sve čini da “odbrani” političku zajednicu od platonovskog insistiranja na jedinstvu. Pluralnost unutar političke zajednice jeste ono što je čini snažnom (Aristotel je utoliko “republikanac”). Stoga je Aristotelova Politika, sklon sam da tvrdim, zapravo namenski polemički spis koji Aristotel piše da bi Platonu i platonovcima pokazao da polis, odnosno politička zajednica, nije isto što i savez.

Da li govor o bezbednosti smatrate korisnim ili je to izraz nemoći savremenih političkih zajednica, izgovor da se zatvaraju u sebe same?

Rekao bih da to zavisi od toga na koji se način takva vrsta rasprave vodi u javnom prostoru. Ako bi se rasprava o bezbednosti vodila u pukom propagandnom kontekstu, u kome nijedna od strana ne ispoljava težnju da razume i sagleda stavove onih drugih, onda bi njihovi “obzidani” stavovi svakako mogli da posluže za zatvaranje u sebe. Međutim, ako se bezbednost razume kao osnovna potreba svakog pojedinca i nužan uslov svake političke zajednice, onda bi govor o bezbednosti mogao da bude način na koji različite zajednice prevazilaze razlike među sobom. Upravo u tom kontekstu smatram Aristotelove uvide o bezbednosti vrlo korisnim za naše današnje rasprave. Za Aristotela bezbednost nije bila prvorazredno pitanje, on kao da hoće da nas oslobodi od te napetosti i visoko podignutog garda, s kojima gotovo uvek pristupamo ovom pitanju. Kad govori o interesu političke zajednice, Aristotel uvek, ali doslovno uvek, govori o interesu samih građana, članova političke zajednice, kojima politika pre svega pripada.

Filozofija danas ne stoji sjajno u svetu, o domaćoj sceni da i ne govorimo. Da li se slažete s ovom tvrdnjom?

Imajući u vidu sve ono što se oko nas dešava, pre svega kidisanje same osnove modernog sveta (na ljudska prava, na naučna dostignuća – Zemlja ravna ploča, vakcina kao pretnja i slične budalaštine – na demokratiju, na zdrav razum itd.), situacija u filozofiji kod nas i svetu deluje previše “mirno”. Okretanje glave od negativnih procesa – pogedajte, kod nas kao da se na javnoj sceni ne događa ništa, osim dvorskih i tabloidnih spletki – svakako neće dovesti do toga da problemi nestanu. Naprotiv, problemi će ubrzano metastazirati. Nema sumnje da poslednjih desetak godina prisustvujemo sistematskom zanemarivanju filozofije i humanističkih nauka. Decenijama se bezrezervno kliče forsiranju prirodnih nauka, tehnike, IT sektora, dualnom obrazovanju itd. Sada se čudimo tome kako su se u našim društvima “najedanput” tako razmnožili i nabujali ekstremni stavovi u svim sferama života. Međutim, ni filozofi, fokusirani na svoje “privatne akademske probleme”, nisu pružili dostojan otpor te se i dalje baškare u svojoj “kuli belokosnoj”.

Žil Delez je tvrdio da druge discipline nemaju nikakve potrebe za filozofijom jer imaju sopstvene pojmovne aparate. Posao filozofije, smatrao je on, jeste stvaranje pojmova.

Složio bih se s Delezom. Stvaranje pojmova jeste jedan od primarnih poslova filozofije. Ali je njen posao takođe da u društvu zavredi “svoje mesto pod suncem”. Dakle, filozofski izazov kome sam sklon bio bi, na primer, kako filozofske pojmove učiniti “plastičnim” i lako razumljivim drugim ljudima, koji nemaju nikakvo filozofsko obrazovanje. To je staro sokratsko pitanje. Osim toga, moje lično nastavno iskustvo govori da lokalni pojmovni aparat drugih nauka nije dovoljan za potpuno sagledavanje problema koji se u njima javljaju. Recimo, da li jedan student medicine može da shvati sve društvene implikacije određene bolesti ukoliko ne uzima u obzir i njene sociološke ili filozofske aspekte. Poslednjih godina se u svetu pojavio niz vrlo zanimljivih filozofskih radova na temu demencije, na primer.

Član ste grupe u Srpskom filozofskom društvu koja se bori za ponovno uvođenje filozofije u stručne škole. Zbog čega? Šta će filozofija stručnjacima?

Nažalost, 2017. godine Ministarstvo za obrazovanje je u procesu promena u srednjoškolskom obrazovnom sistemu u Srbiji donelo odluku da ukine predmet Filozofija u stručnim srednjim školama. Smanjen je i broj časova filozofije na jezičkim smerovima u gimnazijama. Sa kolegama na Niškom univerzitetu sproveo sam empirjsko istraživanje sa studentima koji pohađaju specifične (ne, dakle, opšte) kurseve filozofije. Pokušali smo da filozofiju stavimo u službu njihovog razumevanja vlastite discipline i profesije i da vidimo kako to deluje. Da li, na primer, vaspitačici ili učiteljici, odnosno ekonomistima ili lekarima, filozofski predmeti mogu da pomognu da bolje ovladaju svojom profesijom? Rezultati su neočekivano optimistični: 90 odsto studenata smatra filozofiju korisnom za svoju profesiju. Verujem da bi empirijsko istraživanje u srednjim stručnim školama pokazalo slične rezultate. Sve to, naravno, pod uslovom da se filozofski predmeti ne drže kao opšti kurs filozofije, već kao filozofija medicine, filozofija fizike, filozofija umetnosti… To bi, naravno, zahtevalo i od filozofa da se menjaju. Dakle, nastava filozofije u obrazovnom sistemu ima svoju budućnost ako se transformiše i stavi u službu ovladavanja boljeg razumevanja znanja u konkretnim profesijama. U suprotnom, možemo se, iz svoje “kule belokosne”, do mile volje ljutiti na svet koji je otišao dođavola, ali to nas neće dovesti do boljeg položaja nastave iz filozofskih predmeta u obrazovnom sistemu u Srbiji.