„Šta je Hekuba njemu, ili on Hekubi,/da plače za njom!“ – da i ja počnem, u duhu komada Prevođenje Brajana Frila, sa citatima i referencama iz stare i velike književnosti. Prevedeno na srpski – pratite vickastu igru rečima? – to bi značilo: šta su Irci nama, a šta mi njima? Gotovo sam siguran da mi njima nismo ništa, ali se zato, po n–ti put, pokazalo da se mi prepoznajemo u irskim problemima. I, zaista, vrednost predstave Prevođenje pronalazi se u izboru teme koja, iako duboko irska, može da ostvari – naizgled posredno a zapravo krajnje eksplicitno – značenje i značaj i u savremenom srpskom društvu.
Ova drama poznatog irskog pisca tematizuje događaje iz njihove istorije s početka XIX veka, kada su, među drugim kolonizatorskim poduhvatima, Englezi potisnuli i irski jezik. U središtu radnje nalazi se jedna večernja škola u nekoj zabiti – male su šanse da ćemo ikad videti irski komad na gradske teme – u kojoj odrasli đaci uče latinski i grčki, a ignorišu engleski koji im upravo porobljava zemlju, jer se istovremeno realizuje projekat anglifikacije toponima iz tog kraja. Ova opšta priča prelama se, kao što je to uvek slučaj u vešto sklopljenoj realističkoj drami kakva je i Prevođenje, kroz pojedinačne, porodične i ljubavne odnose. Brat koji je otišao od kuće radi s Englezima na prevođenju, dok brat koji je ostao zagriženo čuva nacionalni identitet (situacija se kasnije menja) i taj drugi je zaljubljen u devojku zaljubljenu u engleskog oficira naklonjenog Ircima s kojim ona žudi da pobegne iz te zabiti.
Kao što se iz prethodnog naslućuje, tehnika dobro skrojenog komada ovde nije sama sebi svrha, jer se iza nje kriju ozbiljne teme, a koje se ne tiču samo irske prošlosti. One se kreću u rasponu od aktuelnog pitanja globalizacije – te dileme da li je ona nasilno prevođenje (porobljavanje) na političkom, ekonomskom i kulturnom planu, ili ostvarena utopija Vavilonske kule – do univerzalne čehovljevske tragedije ljudi nesposobnih da shvate i prihvate tok vremena, nužnost promene… Sada je jasno šta je Irska nama, jer rascep između plemenite želje da se spase identitet (suverenitet) i mračnjačkog opstajanja u prevaziđenim i štetnim formama određuje i današnje srpsko društvo, ali i celu njegovu istoriju. Zato komad omogućava, u našem kontekstu, sasvim oprečna ideološka čitanja, u rasponu od, konkretno, žustrog evroentuzijazma do još žustrijeg evroskepticizma. Ali, da bi bilo reči o višim značenjima predstave, treba prvo videti kakav je njen umetnički nivo.
U predstavi izvedenoj na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“ JDP-a, reditelj Dejan Mijač i scenograf Juraj Fabri prikazali su učionicu seoske večernje škole kao neku zemunicu, što je jasna metafora tog problema (za nekoga to i nije problem) ukopavanja i zatvaranja u malom, provincijalnom i arhaičnom kontekstu. Ali, ova potencijalna znakovitost uništena je u veoma traljavoj realizaciji, s glomaznim, amaterski nestabilnim i jeftino nakaširanim stepenicama koje se izdižu iz tog ukopanog prostora. Krajnje negativnom vizuelnom utisku doprinosi i stalna a, ovog puta, ničim opravdana Mijačeva fascinacija video-instalacijom: u skladu s, očito, nejasnim i nesigurnim rediteljskim uputstvima, rad Borisa Miljkovića sveo se na puku, površnu i čak krajnje sporadičnu ilustraciju (samo nekoliko prizora s kišom, zvezdama i dugom).
Staromodnost i konvencionalnost ovog pozorišnog jezika mogli bi da se prihvate, da se podvedu pod pitanje ukusa, da je glavni adut Mijačevog aktuelnog pristupa teatru – rad s glumcima – urodio plodom. Ovog puta, međutim, reditelj se nije izborio za željenu proživljenost, decentnost i slojevitost glumačke igre; naprotiv, imao se utisak da se, kao što i Frilovi likovi naglas rade domaće zadatke, i glumci u predstavi preglasno, nevešto i samodovoljno preslišavaju. Tako, na primer, Igor Đorđević ilustruje pijanstvo engleskog oficira Jolanda, zanemarujući njegovu duševnu složenost sačinjenu od kompleksa oca, smušenosti, romantičnosti; Goran Šušljik gazi po prpošnosti brata Manusa i njegovoj netrpeljivosti prema Englezima; Milica Mihajlović crta „grom iz vedra neba“ koji strefi Mojru u susretu s Jolandom, Gordan Kičić komički telefonira licemerje i poniznost brata Ovena u prvoj pojavi, mada kasnije uspeva da, u skladu s tekstom, transformiše ovaj lik.
Ni starija generacija glumaca nije ostvarila značajan rezultat: tirade oca i učitelja Hjua o sukobu tradicije i novina, delovale su, u tumačenju Mihaila Janketića, patetično i staromodno, dok je igra Predraga Ejdusa u ulozi jurodivog seoskog sveznalice Džimija Džeka obilovala poznatim manirima, a mnogo više se ne može reći zbog nerazumljivog izgovora. Pored mladih glumaca Hristine Popović (Bridžit) i Petra Benčine (Doulti), u epizodnim ulogama se, s boljim uspehom od drugih, pojavljuju Anita Mančić u lirskom tumačenju gluvoneme Sare i Dragan Petrović s oštrim, jasnim i nenagaženim portretom strogog engleskog oficira Lansija.
Kao što se iz ovoga vidi, većina problema ne nalazi se toliko u oblikovanju likova, koliko u nagaženom i, shodno estetici predstave, konvencionalnom glumačkom izrazu. Kada se tome doda apsolutni nedostatak ritma i dramske izoštrenosti – reditelj svemu daje podjednak značaj – zaokružuje se razočaravajući „umetnički dojam“, a on dalje čini irelevantnim pomenute ideološke dileme. Ovo je samo veoma loša predstava izgubljena u prevodu.
