Eto šta može da nastane od jedne male, uzgredne narudžbe: nešto što je trebalo da bude jednomesečno dnevničarenje za potrebe jednog časopisa, pretvorilo se u (uslovno) memoarsko dvoknjižje, pri čemu se možemo nadati da tome ni tu neće biti kraj: gde su dve, tu ima mesta i za treću. Radi se, dakako, o specifičnoj, nelinearnoj, fragmentarnoj i esejiziranoj – a i kako bi drukčije, sa obzirom na profil pisca? – isprva dnevničkoj, vremenom sve više autobiografskoj prozi Igora Mandića. Njen prvi tom, Sebi pod kožu, iz 2006. ovde smo već predstavili (v. Vreme br. 817), a sada je pred nama i nastavak U zadnji čas (Profil, Zagreb – Beograd 2009).
Već je „sve“ poznato o tragičnim okolnostima (smrt kćeri jedinice Ade) koje su obeležile vreme završetka prvog toma ovog (za sada?) dvoknjižja; zazorno je reći, ali puk ima morbidan ukus – pa tako i čitalački puk, ne „bolji“ od kojeg drugog – i utoliko je neka vrsta (ne)normalne radoznalosti o nesreći učinila da za prethodnom Mandićevom knjigom posegnu i neki od onih koji to inače ne bi učinili, i koji inače ne čitaju njegove knjige, niti bilo šta što miriše na kritiku, esejistiku ili, daleko bilo, teoriju; autor je tu savršeno nedužan, ali je tih nuspojava svakako svestan. Od toga je moguće odbraniti se ili ćutnjom (ali, to je jalova, a još i mazohistička strategija), ili svojevrsnom gospodstvenom ig(n)orancijom, s punom svešću da će morbidne prišipetlje ionako brzo otpasti, uvidevši da tu zapravo nema bog zna čega za njih. Tako se valjda i dogodilo: Sebi pod kožu (p)ostao je megaseler i, pretpostavljam, najtiražniji Mandićev naslov ikada, a da je pri tome autor sačuvao savršenu kontrolu nad svojim emotivnim striptizom iz najgroznijih dana sopstvenog života; učinio je to kombinujući bespoštednu iskrenost sa prefinjenom sposobnošću autorefleksije – kombinacija koja zapravo jedino vredi, pa je možda baš zato i tako retka.
POLUPODRUGLJIVA DISTANCA: Kako god bilo, i prethodna i nova knjiga Mandića su „pod stare dane“, sa već bezmalo tridesetak naslova iza sebe, i kada su/smo svi – a valjda i sam pisac – mislili da o Mandiću „sve znamo“ i da nas ničime ne može osobito iznenaditi, učinila nekom vrstom „početnika“ u jednom novom, dnevničko-memoarskom ključu, kojeg je verovatno najbolje nazvati nefikcijskom prozom. Dobro, i sam je Mandić svoje kritike kadgod nazivao kritičkom prozom, ali u ovom slučaju stvar je mnogo doslovnija: Mandić ovaj put razmatra i tematizuje samog Mandića, a to se može učiniti – a da išta valja – jedino tako što će se samog sebe ispisivati sa izvesne polupodrugljive distance, tj. pišući sebe kao da pišeš o nekakvom književnom liku za kojeg autor doduše ima izvesnih simpatija, ali ih prilično vešto obuzdava… U drugom slučaju, kada ga ophrvaju sumnje i malodušnost, Mandić-autor je prema Mandiću-autobiografskom liku upravo nesmiljen, i tu je već distancu teže uočiti… Jer, za knjigu U zadnji čas, više nego za njenu prethodnicu, karakterističan je upravo taj tamni, rezignirani ton bespoštednog samopropitivanja: gde sam bio i šta sam radio sve te godine, i da li je u to uopšte vredelo investirati život? Zdvojan nad onim što je uradio, još zdvojniji nad smislom daljeg okapanja nad papirom – u njegovom slučaju doslovno: Igor M. nema kompjuter, niti planira da ga nabavi tokom tekućeg milenijuma – Mandić prebire po nekim od brojnih avantura sopstvene, ne baš dosadne i neuzbudljive (mada se njemu, skomračenom, to tako ne čini!) intelektualne odiseje, živahno pretresa svoje početke, počesto daje reč nekima od svojih najogorčenijih kritičara, čas ih slatko prezirući, čas se sleđeno pitajući nisu li, dođavola, u konačnici ti zlobni čovečuljci, pa makar i slučajno, bili u pravu…
Novi je nastavak Mandićevog dnevnika smešten u poslednjih pet meseci 2007, sa flešbekovima koji sežu sve do detinjstva, na šta ukazuje i podnaslov knjige: „Autobiografski reality show“ 1947/57 – 2007. Čuj, reality show! No, ova je (auto)ironična opaska, koja neizbežno aludira na „Velikog brata“ i slično smeće, sasvim prikladna, jer je veoma vidljiva upravo piščeva težnja za što doslednijom demistifikacijom kritičko-esejističkog diskursa, odnosno njegovim ogoljavanjem: okej, do sada ste čitali šta-Igor-Mandić-misli-o-ovome-ili-onome, a sada ćete videti ko je i šta je Igor Mandić… Što su i poštovaoci i protivnici uzalud pokušavali da dokuče, ama su im falile prave informacije…
TAJNA TERAZIJSKE SOBE: Sasvim ozbiljno, Mandićevo je dnevničko beleškarenje „penzionerske“ svakodnevice sočan i vispren prikaz hrvatske i ex-YU (post)tranzicijske današnjice iz ugla rezigniranog medijskog pluralističkog prvoborca koji je sada prinuđen da kusa gorke plodove zazivane slobode, koja se uglavnom svela na nekoliko komplementarnih formi prostaštva, na banalnost lažne elite i vulgarnost autentične rulje… Valjda baš zato, iz toga užasa, Mandić niti može niti želi da se pridržava dnevničke forme, nego se stalno, i sve ekstenzivnije, utiče prošlosti, tražeći u njoj odgovor na svoje sadašnje (ili trajne?) dileme. Radoznalac kojem je do suptilnih pikanterija iz medijsko-političkog života dvaju-triju režima neće ostati bez njih, jer Mandić na raznim sopstvenim „slučajevima“ odlično demonstrira mehanizme pomoću kojih su razne frakcije socijalističkih režima, a potom i ovih postkomunističkih, grabežnih i ratno-nacionalističkih, postupale sa intelektualcem koji ne bi da pokorno služi ni „avangardi radničke klase“ ni „svetoj Domovini“.
A kad smo već kod ove potonje, Igor se Mandić u ovoj knjizi odvažio na intrigantan eksperiment; kako mu je već odavno dojadilo da objašnjava lokalnoj šovinističkoj malograđanštini „a šta to on stalno traži u tom Beogradu“, Mandić je pribegao (samodefinisanom) autofikcijskom postupku: smestio je jednog postarijeg zagrebačkog gospodina – kao svoj alter-ego – u sobu hotela „Moskva“, dakako onog terazijskog, i u istu sobu mu, iza zatvorenih vrata, priveo mlađanu beogradsku ljubavnicu… Tako su ti stalni zabadači-zapitkivači napokon dobili odgovor koji je dostojan njihove imaginacije, i koji će ih valjda zadovoljiti: mandićevski prijapovski rečeno, u Beograd je dolazio zbog pičke… Piščeva je ironija prepoznatljiva, no vrlo je zanimljivo proveriti kako se Mandić pokazao kao pisac (auto)fikcijske erotske proze: bogami, evo nam se ukazao jedan do sada nenaslućivani potencijal…
Kako je od početka odbacio linearni postupak, Mandić može u bilo kojem trenutku svoj autobiografski ciklus proglasiti zaokruženim, ali ga isto tako može slobodno i nastaviti. Valja se nadati da će se, bar još jednom, odlučiti za nastavak: mnogo je još toga u toj tobože „dosadnoj, malograđanskoj bi(bli)ografiji“ što će probirljivijem čitaocu biti zanimljivije od bilo kojeg prokletog Velikog Brata, hrvatskog ili srpskog, sasvim svejedno!
