Agencija Strategic marketing krajem maja je sprovela istraživanje o slušanosti radija u Srbiji, čiji rezultati mogu poslužiti kao pretekst za makar ovlašno pretresanje ubedljivo najzanemarenijeg dela naše medijske scene. Zašto najzanemarenijeg? Iz mnogih razloga, od kojih posebno upada u oči gotovo potpuno odsustvo javne refleksije glede radio-programa. Potpisnik ovog teksta je kanda već dosadan s kuknjavom kako bilo kakve radio-kritike ili kakvog drugog oblika javnog praćenja, promišljanja i ocenjivanja radio-programa ovde postojano nema pa nema (sam sam se bavio tim „ekstravagantnim“ poslom dok sam imao prostora za to u rahmetli Našoj Borbi!), ako ne računamo bizarnu pojavu onog čike iz Politike kojeg je neko surovo slagao da je radio-kritika isto što i secovanje kako se, recimo, Oto Klemperer dirigentski izborio sa Betovenovih devet simfonija, kao sa devet Neprijateljskih Ofanziva… Enivej, istražni organi Strategic marketinga obavili su informativne razgovore sa (nad?) oglednom populacijom od čak 2001 punoletnog i relativno prisebnog građanina Srbije, od čega je čak 92 odsto priznalo da upražnjava slušanje radija, a čak 60 odsto „privedenih“ čini to svakodnevno! Štono reći, ni raširenijeg poroka, ni manje pisanog traga o njemu…
Rezultati istraživanja uglavnom su potvrdili ranije uočene trendove. Radio se najviše sluša kod kuće, zatim u automobilu, pa na poslu (a šta ćemo sa onima koji prisilno slušaju radio u autobusu, kao užasnuti taoci ozbiljno poremećenog, psihosadističkog šofera i njegovog pokvarenog kondukterskog Sanča?! Ulaze li i ovi nesrećnici u kakvu statistiku?); zvezdano vreme radija je prepodne, s vrhuncem slušanosti između 10 i 11 sati, da bi se potom auditorijum polako rasipao sve do večernjeg dna, jer tada aprikosnoveno caruje TV-radijacija. Lokalne radio-stanice u pravilu su slušanije od „globalnih“, tj. onih koje se čuju u celoj zemlji ili njenom većem delu. U etru zemlje Srbije i dalje vlada totalno rasulo u kojem se ne zna ko pije, ko plaća a ko povraća, a broj aktivnih emitera procenjuje se na bilo koji broj između šest i devet stotina, od čega je samo u beogradskom ataru živo – ne baš i zdravo, a kamoli korisno – cca 103 programa. Hm, tačnije bi bilo reći da postoje 103 mesta sa kojih se nešto pušta u eter, ali frekvencija sa kojih vaistinu dopire neki program – dakle: nešto više od nabacane muzike prošarane ponekom moronskom reklamom – nema, stojim vam dobar, više od petnaestak, od čega je trećina deo centralnog sistema javne radiodifuzije, i dalje poznatog pod po zlu zapamćenim pseudonimom RTS.
U „ekipnoj konkurenciji“ najslušanije u zemlji su stanice iz ANEM-ove mreže. Pojedinačno, pak, Prvi program Radio Beograda najslušaniji je u Srbiji, dočim je Radio B92 vodeći u Beogradu. Ipak, i „devedesetdvojka“ se sve bolje kotira izvan prestonice (onako kako joj se širi domet signala), naročito u Vojvodini. Na nivou države, slede manje-više tipične jukebox stanice Radio S, Pink, JAT („korporativni trend“ u prestoničkom FM etru sve je izraženiji) i Beograd 202, kao opuštenija, light varijanta javnog servisa. U Beogradu iza B92 slede JAT, S, Beograd I i Pink, te Studio B, što je plasman koji, s obzirom na okolnosti, ipak raduje: notorna je stvar da je Studio B odavno zanemario svoj radio za račun televizije, što je dobrim delom prouzrokovalo njegovo – po kvalitetu programa ne baš zasluženo – postepeno otklizavanje u poluanonimnost. Stvari su se malo mrdnule s mesta za uredničkog vakta Olivere Miloš Todorović, ali to nije dugo trajalo. U svakom slučaju, tiho zapostavljanje i prepuštanje Radija inerciji preživljavanja strateška je brljotina koju, recimo, kuća B92 još ima šansu da ne napravi.
Tako, dakle, stoje stvari sa kricima & šaputanjima koji dopiru iz najmračnijih dubina FM-džungle u ovoj sezoni, bez izgleda za bitnije promene. Elem, Oto K. će i dalje dirigovati sa ponekog usamljenog classic lokaliteta, šoferi će i dalje nesmetano upriličavati svoje orgije zvučnog silovanja, a o radiju se i dalje neće pisati. Ma, važno da su nama Klopke & Sklopke žive i zdrave!
