Monografija Muzej kneza Pavla je priča o zlatnom dobu naše muzeologije. Objavljena je baš u vreme najnovijeg pokušaja da se reši najveći problem današnje muzeologije – rekonstrukcija zgrade Narodnog muzeja, i tako ga još više istakla. Monografiju je objavio Narodni muzej, a potpisuju je Irina Subotić, Aleksandar Ignjatović, Lidija Ham-Milovanović, Veselinka Ninković, Dubravka Preradović, Ljiljana Čubrić, Aleksandra Petrović i Gordana Stanišić.
Muzej kneza Pavla je osnovao Muzejski savet Kraljevine Jugoslavije 29. marta 1935. godine, a ukinulo ga je Povereništvo za prosvetu ASNOS-a 26. decembra 1944. godine. Nastao je spajanjem Istorijsko-umetničkog (bivši Narodni muzej) i Muzeja savremene umetnosti. Prvi je osnovan 1844. godine ukazom tadašnjeg ministra prosvete Jovana Sterije Popovića, a drugi je 1929. godine osnovao knez Pavle. Odluke o spajanju ova dva muzeja u novi, i njegovo useljenje u zgradu Novog kraljevskog dvora (današnje Predsedništvo Srbije) donete su po želji počivšeg kralja Aleksandra. Za upravnika Muzeja kneza Pavla postavljen je Milan Kašanin, dotadašnji direktor Muzeja savremene umetnosti. Muzej kneza Pavla je od Muzeja savremene umetnosti nasledio oko 500 predmeta, a od Historijsko-umetničkog – 1435. Muzej je 1937. godine raspolagao sa 250.000 predmeta. Najveći darodavac muzeja bio je knez Pavle. Tačan broj darova se ne zna, poznato je jedino da je Muzeju savremene umetnosti i Muzeju kneza Pavla poklonio 115 slika i skulptura. On je, takođe, svojim ugledom i kontaktima uticao da mnogi domaći i strani ljubitelji umetnosti i autori daruju Muzej.
Svečano otvaranje bilo je 18. januara 1936. godine u 11 sati, prisustvovale su zvanice iz javnog života, a prvi posetioci su ušli sutradan. Otvarajući Muzej, knez Pavle je naglasio kako se nada da će Beograđani s ponosom i pijetetom posmatrati relikvije naše teške istorije i da će iz njih crpsti ljubav za tradiciju i nauk za budućnost. „Svaka stopa je bila krvlju natopljena, i naša je nužnost da se setimo gigantskih napora koji su sada krunisani uspehom. Na nama je da to veliko i krasno delo sačuvamo.“
NACIONALNA KUĆA: Muzej kneza Pavla je osnovan i formiran da bude centralna kulturna ustanova Kraljevine Jugoslavije. Njegovom postavkom trebalo je da se pokaže ogromno zajedničko civilizacijsko bogatstvo naše zemlje, kontinuitet kultura koje su se smenjivale od najstarijih vremena do naših dana. Irina Subotić napominje da je Muzej bio glavni nosilac državne težnje da se sećanje na zajedničku istoriju tri ujedinjena naroda aktivno čuva, ali i izgradnje jedinstvene kulture jugoslovenstva. „Nacionalna muzejska ustanova prestižnog značaja, impresivnog spoljašnjeg izgleda, s modernom postavkom, ostvarenom velikom međunarodnom razmenom, mogla je da doprinese evropskom ugledu Jugoslavije. Bilo je očevidno pokušaja da se kulturom i umetnošću, a ne privredom, industrijom i finansijama, Jugoslavija prikaže svetu kao ravnopravna zemlja, konkurentna i dostojna mesta među evropskim državama s najvećim ugledom. Državi je taj prostor bio potreban za verifikaciju sopstvene moći i kulturne politike posvećene vrednostima, za isticanje bogate civilizacije na kojoj počiva savremenost. Jedna od osnovnih namera bila je i okrenutost narodu, publici, javnosti, koja je u tom novom muzejskom spektaklu učestvovala, edukovala se i koja je tako potvrđivala smisao novog Muzeja.“
Prema nedatiranom popisu Đorđa Mano-Zisija, u stalnoj postavci je bilo 517 eksponata – približno četvrtina raspoloživog materijala. „Koncipirajući stalnu postavku Muzeja, knez Pavle i Milan Kašanin gradili su svojevrsnu sliku istorije jugoslovenske i strane umetnosti koju su odlikovale lepota i jasnoća poruke. Ideja je bila da se privuče pažnja i da se ugodi ukusu jugoslovenskog građanskog društva. Trebalo je da ta umetnost oplemenjuje, a ne da otvara i produbljuje probleme, iznenađuje ili zastrašuje“, napisala je Lidija Ham-Milovanović. Postavka je počinjala Arheološkim odeljenjem. Na ulazu u Muzej, kod stepeništa, bile su izložene dve egipatske mumije, a sedam kapitela (Stobi, Partenijusova palata, Kostolac, Beograd) ukrašavalo je ulaz, stepenište i hol. Između njih položene su ploče mozaika iz Poliharmosove palate. Centralna dvorana je bila posvećena delima rimske umetnosti, a u desnom krilu je smeštena grčko-ilirska umetnost. Objekti iz praistorije bili su u tri prostorije. U prizemlju se nalazilo, samo u jednoj sali umesto u sedam kako je planirano, i Srednjovekovno odeljenje sa najvrednijim eksponatima toga doba, pa i Miroslavljevo jevanđelje, koje je sve do tada čuvala Narodna banka.
Na svetlosivo obojenim zidovima, a u skladu sa savremenim standardima, ređane su slike horizontalno na visini od 120 centimetara od tla. U levom krilu prvog sprata bila su dela jugoslovenskog slikarstva od XVIII do XX veka, počevši od portreta klasiciste Arsenija Teodorovića i Pavela Đurkovića do predstavnika akademskog realizma Vlaha Bukovca, Uroša Predića i Paje Jovanovića. U desnom krilu bili su izloženi radovi mlađih jugoslovenskih umetnika, od Marka Murata i Leona Koena do Peđe Milosavljevića, Marka Čelebonovića, Petra Lubarde i Nedeljka Gvozdenovića. Skulpture su stajale u slobodnom prostoru. U bočnim salama na drugom spratu prezentovana je strana umetnost. Najcenjenije slikarstvo, francusko, bilo je u dve sale i, kako je napisala Lidija Ham-Milovanović, „davalo notu kosmopolitizma ne samo muzejskoj postavci već i balkanskoj prestonici“. Holandsko slikarstvo je bilo najzastupljenije – prikazano u četiri sale, englesko i belgijsko u po dve, dela ruske, nemačke i umetnosti istočnoevropskih zemalja bila su u jednoj sali. Eksponati evropskih umetnika, nalik na postavke u svetskim kolekcijama, raspoređeni su po nacionalnim školama kako bi posetioci, smatrao je Milan Kašanin, imali pregled i mogućnost poređenja moderne umetničke produkcije velikog broja naroda u Evropi. Izložena su samo dela počev od XIX veka iako je muzej imao i znatno starije eksponate. Zašto, ne zna se tačno jer se o tome nije ni pisalo ni govorilo. Irina Subotić pretpostavlja ili da je postojala namera da se evropski radovi ranijih epoha posebno izlože, ili da se na ovaj način lakše branila ideja o jugoslovenskoj umetnosti kao ravnopravnom elementu evropske, zato što starije domaće stvaraoce nije bilo moguće predstaviti ravnopravno sa evropskim kolegama.
MUZEJ I DRŽAVA: Po Milanu Kašaninu, zbirka stranih umetničkih dela Muzeja kneza Pavla bila je najbogatija i najraznovrsnija na jugoistoku Evrope, a Jugoslovenska zbirka je najpotpunija i najprobranija u državi. Jugoslovenska umetnost bila je izložena na prvom spratu, u 20 dvorana, po hronologiji, počev od kraja XVIII veka. Nacionalnost i poreklo domaćih stvaralaca nisu isticani. Irina Subotić napominje da su svi umetnici dobili odrednicu jugoslovenski, čak i oni iz perioda u kojima takva odrednica nije zvanično postojala. Poređenjem sa stranim delima trebalo je ustanoviti sličnosti, bliskosti i razlike i tako predstaviti našu umetnost jedinstveno, kao deo evropske. Takođe, bio je to način da se naglasi „jedinstvo jugoslovenskog naroda iako ono, u suštini, nije postojalo. U tom smislu muzej je odražavao želje, ambicije i političku volju.“ Pa ipak, u tom zajedništvu, istaknuta je srpska nacija kao državotvorna. Ljiljana Čubrić navodi da se u najreprezentativnijem delu muzejskog zdanja, na prvom spratu, nalazilo Istorijsko odeljenje, sa sobama posvećenim Karađorđu, knezu Milošu i Vuku Karadžiću, i sa Istorijskom dvoranom, s ciljem da ta istorijska postavka podseća na slavnu prošlost Srbije. „Postavka je bila ideološki obeležena i usmerena. Nastojalo se da se muzejskim predmetima prikaže veliko kulturno bogatstvo sa čitave naše teritorije, a samim tim i monarhija na najreprezentativniji mogući način. Vidljiva je bila želja da se isticanjem nacionalnih vrednosti država predstavi kao jaka i stabilna monarhija.“
Slika o čvrstoj i organizovanoj državi podržavana je i brojnim stranim izložbama. Shodno prijateljskim odnosima s Francuskom, i naravno značaju francuske umetnosti, dve izložbe uokvirile su delatnost Muzeja: „Moderno francusko slikarstvo“ u maju i junu 1936. godine i „Francusko slikarstvo XIX veka“ pred sam početak Drugog svetskog rata. Na prvoj je izloženo 109 dela 11 umetnika pariske škole o kojima je Milan Kašanin u katalogu napisao da su toliko poznati da nikakva objašnjenja nisu potrebna. Isti značaj imala je i druga izložba s remek-delima umetnika različitih pravaca, od Davida i Sezana, do Tuluz-Lotreka. Dela su bila pozajmljena iz mnogih muzeja i privatnih kolekcija. U predgovoru kataloga, Žorž Uismans je istakao: „Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Knez Pavle čini nam vrlo veliku čast – i Francuska ceni svu njenu vrednost – što nam pruža gostoprimstvo svog dragocenog Muzeja, koji je istinska kuća prijateljstva, jer će naša remek-dela u njoj moći biti u susedstvu sa drugim remek-delima.“ Obe izložbe su organizovane pod pokroviteljstvom kneza Pavla, prva po koncepciji poznatih pariskih stručnjaka i galerista, a druga pod okriljem predsednika francuske države i vlade i nadležnih ministarstava.
IZMEĐU PAKTOVA: Izložba „Italijanski portret kroz vekove“, održana u proleće 1938. godine, po Irini Subotić bila je ogroman organizacioni poduhvat i neponovljiv događaj od evropskog značaja. „To je bio srećan rezultat želje kneza Pavla i profesionalizma Milana Kašanina, ali i spremnosti italijanskih vlasti da se tim velelepnim događajem ovenča Italijansko-jugoslovenski sporazum o prijateljstvu potpisan 27. marta 1937. godine, prilikom posete italijanskog ministra spoljnih poslova grofa Ćana Beogradu.“ Od 115 izloženih remek-dela, pojedina su prvi put napustila Italiju. Knez Pavle je 23. aprila 1938. godine, u pismu prijatelju Bernardu Berensonu, čuvenom istoričaru renesansne umetnosti, napisao: „Izložba je radost. Ljudi unapred kupuju katalog kako bi radove prostudirali pre no što ih vide. Seljaci dolaze u jatima, sa izrazima strahopoštovanja na licima; među posetiocima vlada neka vrsta religioznog osećanja.“ Italija je doživela izložbu kao mogućnost svog predstavljanja Balkanu, i to s jasnom političkom porukom: izložba se završavala portretom Benita Musolinija, radom tada popularnog vajara Đuzepea Graciozija.
U organizaciji Muzeja kneza Pavla predstavljana je i naša umetnost svetu. Svaki put, bilo to opravdano ili ne, prikazana je kao celovita, unitarna i složena, zato što je Muzej nastojao ne samo da produži politiku jugoslovenstva kralja Aleksandra, već i da je unapredi. Knez Pavle je kulturu video kao pravo sredstvo za ostvarenje te namere.
Posle potpisivanja Trojnog pakta i puča 27. marta koji je usledio, vlada Dušana Simovića oduzima regentstvo knezu Pavlu, a Englezi ga s porodicom interniraju, preko Grčke, u Keniju. O Muzeju brine Milan Kašanin. Bez dotacija, ogreva, mogućnosti da zameni prozorska stakla popucala zbog bombardovanja 6. aprila 1941, pod stalnim posetama nemačkih oficira koji traže muzejske vrednosti za svoje rezidencije, Muzej počinje da živi prve dane okupacije. Ipak, Muzej kneza Pavla nije zatvorio svoju zgradu. „Muzeji su žive kuće“, govorio je Kašanin. Ubrzo po dolasku partizana u Beograd, decembra 1944. godine, u kabinet Milana Kašanina ušao je izaslanik nove vlasti, etnolog Tatomir Vukanović, u oficirskoj uniformi i s parabelumom, i s pozdravom „Smrt fašizmu!“, najavio novu istoriju Muzeja kneza Pavla, današnjeg Narodnog muzeja.
