Saobraćaj u Teheranu / fotografije: vladimir stankovski
Vladimir Stankovski, grafički dizajner "Vremena", ilustrator i karikaturista, bio je gost upravo održanog trećeg međunarodnog festivala umetnosti Fađr u Teheranu. Razlog njegovog gostovanja jeste treća nagrada koju je dobio na internacionalnoj izložbi digitalne karikature organizovanoj krajem prošle godine. Za čitaoce "Vremena" Stankovski piše o utiscima koje je doneo iz Irana
Za „Vreme“ iz Teherana
Prvi utisak po dolasku u glavni grad Irana jeste da je Teheran zaista – ogroman grad. Uži centar ima oko osam miliona stanovnika, sa okolinom petnaestak, plus-minus tri miliona, ko bi ga znao. Grad je smešten ispod venca planina koji ga deli od Kaspijskog mora.
Od međunarodnog aerodroma nazvanog po vođi Islamske revolucije imamu Homeiniju, do hotela Laleh u centru grada putovali smo nešto manje od sat vremena. Iako je to bilo usred noći, bilo je dosta automobila. Zašto, postalo mi je jasno prvi dan. Mnogi imaju auto, a i taksi je jeftin jer je, logično, i benzin jeftin, oko 50 dinara po litri.
Naši domaćini su veoma ljubazni, tihi u ophođenju. Mladi su moderno obučeni, farmerke, kratke jakne. Devojke i žene su odevene po islamskom kodeksu oblačenja, ali su u tome veoma opuštene. Sporazumevamo se na engleskom bez problema, valjda zato jer pričamo samo o onome što nas interesuje. Čim vide da si stranac, pitaju odakle si. Serbia. Sirbistan? Former Yugoslavia? Aha!
Program posete Iranu i međunarodnom festivalu vizuelnih umetnosti Fađr, u organizaciji teheranskog Muzeja za savremenu umetnost i Iranske kuće karikature, bio je odlično organizovan.
NA FESTIVALU: Fađr (Fajr) festival vizuelnih umetnosti održan je ove godine po treći put. Reč je zapravo o relativno novom festivalu koji je deo dugogodišnje festivalske celine koja pored vizuelnog, sadrži i filmski, pozorišni i muzički segment. Fađr festival vizuelnih umetnosti sastoji se od sedam kategorija: slikarstva, kaligrafije, keramike, iranskog slikarstva, postera, fotografije i karikature. Oko 1600 odabranih radova postavljeno je u više izložbenih prostora počev od Muzeja za savremenu umetnost. U središnjem delu hola muzeja je skulptura koju je izradio japanski umetnik Noriyuki Haraguchi. Velika pravougaona skulptura nazvana Materija i misli podseća na ogledalo. U stvari, umesto stakla je nafta, tako da se posetioci ogledaju u njoj.
Izložbe umetničkih radova u lepo uređenim i osvetljenim prostorima Muzeja bile su impresivne. Ogroman broj radova poređan je po kategorijama tako da je došla do izražaja raznolikost stilova i ideja u slikarstvu, grafička pismenost postera, fotografije koje dočaravaju bogatstvo običaja naroda u Iranu, kaligrafska virtuoznost proistekla iz tradicije…
U modernom slikarstvu koje se dotiče Islamske revolucije dominira crvena boja. Na jednoj slici je prorok Mohamed pokrivenog lica, taj deo je oslikan zelenom bojom i to je način na koji se on prikazuje na slikama.
Snažan utisak na posetioce ostavlja skulptura i instalacija od stotina kaveza za ptice složenih u kocku. Vrata na kavezima su otvorena tako da cela skulptura čini jedan ogroman trodimenzionalni lavirint za dve male ptice. Ptičice su tokom trajanja festivala lutale po kavezima dok se najzad nisu susrele. Otada zajedno menjaju prostore i cvrkuću. Ako je to njima uspelo, možda i za ljude još uvek ima šanse.
Kaligrafija je predivna, ali za nas nedovoljno istraženo područje. Izložen je veliki broj radova, od tradicionalno ispisanih reči i stihova do onih ukrašenih i oslikanih akvarelom, akrilikom ili drugim tehnikama. Uglavnom su to radovi umetnika iz azijskih zemalja, što je i razumljivo.
Pored ovog muzeja delovi izložbi bili su i u Saba kulturnom centru, kao i u Niavaran kulturnom centru, smeštenom u severnom delu grada koji podseća na beogradsko Dedinje. Jedan deo izložbe bio je organizovan u kulturnom centru u kuli Azadi, koja je jedan od simbola modernog Teherana. Posetili smo je već prvog dana boravka u Iranu.
Kulu Azadi projektovao je arhitekta Husein Amanat u kombinaciji stare persijske gradnje i islamske arhitekture. Gradnja kule završena je 1975. godine u vreme šaha Reze Pahlavija, a u znak obeležavanja 2500 godina persijske istorije. Današnje ime je dobila posle Islamske revolucije 1979. godine. Azadi znači sloboda. Unutrašnjost ovog kulturnog kompleksa je u kosim i izlomljenim zidovima, tako da se do vidikovca na vrhu stiže sa dva lifta, tj. mora da se preseda. Pogled na grad se pruža na sve strane kroz šestougaone prozore, a veoma uski prozori bez stakla služe kao hvatači vetrova. Taj izum koji služi za provetravanje i hlađenje prostorija datira iz vremena stare Persije.
U prostorijama kule Azadi izloženi su stari umetnički predmeti isklesani od raznih vrsta poludragog kamenja, kao i različite vrste posuda sa karakterističnim islamskim motivima. Ovde je izložen i deo postavke slika i kaligrafije Fađr festivala.
KUĆA KARIKATURE: Karikatura je odavno međunarodni jezik, razumljiva svima. Internet je doprineo da informacije o izložbama i međunarodnim takmičenjima budu lako dostupne, tako da su na ovoj izložbi – međunarodnoj u najboljem smislu reči – bili prisutni radovi autora sa svih kontinenata. Iran ceni karikaturu, a dokaz su kako ova izložba tako i ogroman broj njihovih karikaturista koji je prisutan i često nagrađivan na brojnim međunarodnim takmičenjima. Teme karikatura su raznovrsne, a među njima su najčešće socijalne i ekonomske, kao i gegovi iz svakodnevnog života. Razumljivo, shodno islamskim zakonima, religija i golotinja nisu prikazivani na karikaturama.
Velike zasluge za visok kvalitet iranske karikature ima Iranska kuća karikature. Zaposleni u njoj veoma su aktivni u edukaciji mladih karikaturista, organizovanju međunarodnih izložbi, pružanju informacija preko svog internet sajta. Na njenom čelu je direktor Masud Šobai Tabatabei. Masud je diplomirao francuski jezik, na početku karijere je radio kao fotoreporter i iransko-irački rat je zabeležio u svojoj knjizi fotografija. U svet karikature nije slučajno ušao, jer je i sam odličan karikaturista. Crta odlične geg karikature i kratke stripove. Ovaj veliki entuzijasta je zaslužan što je Iranska kuća karikature od svog osnivanja 1996. godine objavila veliki broj knjiga karikatura i magazina, a njihova vitrina prepuna je nagrada koje su iranski karikaturisti osvajali po svetu. Takođe, razmenjuju se iskustva i sa stranim umetnicima, koji su njihovi česti gosti. Par dana pre vašeg izveštača, gosti Iranske kuće karikature bila su dvojica poljskih karikaturista.
Tokom trajanja festivala (ceo februar) smenjivali su se gosti, a na svečanosti zatvaranja prisustvovali su pored vašeg izveštača i kaligraf Farid al Ali iz Kuvajta, skulptor Aktam Abdulhamid iz Damaska, kao i poznati fotograf Mišel Setbun iz Francuske. Mišel je, naravno, pored nagrađenih umetnika, bio zvezda završne večeri kad je dobio počasnu nagradu. Ovaj veliki zaljubljenik u islamsku kulturu proveo je u Iranu tri godine, od 1979. do 1981, i bio svedok Islamske revolucije. Pre toga fotografisao je imama Homeinija tokom egzila u Parizu dok još nije bio svetski poznat i postao je njegov prijatelj. Dramatične događaje tokom revolucije Mišel je zabeležio u knjizi Iran. Sada specijalizovan za knjige o gradovima, poseban utisak na sve nas ostavile su njegove knjige fotografija Kaira, Pariza, Njujorka…
Završna svečanost Fađr festivala održana je u predivnoj koncertnoj dvorani. Bilo je pomalo govora, od organizatora festivala do ministra kulture, malo igre i pesme, malo dodeljivanja nagrada. Kao strani gosti festivala, Mišel Setbun, Farid al Ali, Aktam i ja imali smo to zadovoljstvo da zajedno sa drugim gostima predamo statue i plakete nagrađenim umetnicima.
Vaš izveštač je učestvovao u predaji nagrada karikaturistima. Jedan od njih, mladi iranski karikaturista, hteo je da se obrati publici, ali mu voditelj to nije dozvolio, tako da je ovaj ka publici podigao dva prsta u obliku slova „V“. Poruka je bila više nego jasna.
Odlazeći sa trga na kome se nalazi kula Azadi prvi put sam se direktno susreo sa saobraćajem u Teheranu. Prelazili smo put sa pet traka na mestu gde nema pešačkog prelaza. U gradu postoji mnogo širokih puteva i avenija sa lepo obeleženim ivicama i često ozelenjenim površinama između suprotnih smerova. Tu su i pešački prelazi, ali pešaci često prelaze put gde im to više odgovara. Niko se zbog toga ne uznemirava, vozači ne usporavaju zbog pešaka koji vešto izbegavaju kolone automobila, niti ko trubi kad vozač izvodi polukružno okretanje preko duple pune linije i pred više kolona automobila. Stiče se utisak da su Iranci veoma dobri vozači, retko kad neko da prejak gas, ne svađaju se, čini se da se i ne uznemiravaju zbog čestih kršenja propisa. Prednost ima onaj ko prvi zauzme poslednji metar prostora, i tad se auto zaustavlja na deset centimetara od pešaka ili on odstupa u poslednjem trenutku. Najvažnije pravilo se poštuje – saobraćaj mora da teče bez prekida. Sve to izgleda rizično, ali u toku cele nedelje nisam video nijedan sudar niti svađu, iako smo često bili učesnici saobraćaja. Ima li to veze s tim što je u ovoj zemlji alkohol zabranjen? Na ulicama se u velikom broju mogu videti proizvodi francuske automobilske industrije, uglavnom pežoi, zatim nacionalni automobili, uglavnom saipa, nastao takođe pod uticajem Francuza, kao i japanski i korejski modeli…
O politici se veoma malo pričalo. Da li zbog ljubaznosti, obazrivosti ili zato što ni domaćini kao ni mi ne vole priče bez poente i naravoučenija. Zidovi na ulicama nisu iskorišteni za grafite političkih poruka, ponegde su oslikani motivima iz prirode i služe svrsi – da zid lepše izgleda. Politike je bilo dovoljno na ekranu, kao i kod nas. Na TV Press i drugim programima državne televizije iskazuje se podrška narodima severne Afrike i Bliskog istoka, a protiv njihovih diktatora. Iranski predsednik kaže da „novi svetski poredak mora da bude zasnovan na pravdi“. Sve te vesti imaju zajednički naslov „buđenje Islama“. Naizgled isto kao i na BBC-ju i još nekim stranim news programima koje sam mogao da pratim na kablovskoj televiziji hotela. Od sportskih vesti privukli su me snimci sa NBA utakmica. Iranski centar Hamed Hadadi igra za Memfis Grizlije i te vesti su slične onome kako je kod nas svojevremeno izveštavano npr. o Divcu. „Lejkersi su pobedili, naš centar je postigao x koševa, y skokova, z rampi…“
Pravi sudar sa starom persijskom civilizacijom događa se u Nacionalnom muzeju. Tu su izloženi pronađeni ostaci ljudske civilizacije još od paleolita, reljefi od tamnog mermera i drugi predmeti iz drevne Persije i islamske kulture. Gledajući persijske reljefe, Francuz nam kaže da je nešto od toga već video u Luvru. Naš vodič, gospođ(ic)a Amini, to zna, država stalno traži da im se to vrati. Nedavno je Britanski muzej vratio Kirov cilindar, primerak antičkog pisma na glinenom valjku, koji se smatra jednim od prvih pisanih dokumenata o ljudskim pravima, ali i dalje se puno predmeta opljačkanih iz stare Persije nalazi po svetskim muzejima.
Kašan je grad srednje veličine, nalazi se južno od Teherana i na putu ka tom gradu prošli smo pored velikog slanog jezera. Kašan je mesto početka civilizacije i prva oaza centralnog dela Irana na ivici pustinje. Na pola je puta ka Isfahanu, turističkom raju sa jednim od najvećih trgova na svetu i predivnim mostovima sa desetinama lukova. Nažalost, predaleko je za nas, jer i put do Kašana koji je blizu, odmah tu, čim se izađe iz Teherana, traje skoro četiri sata. Stare kuće i zidane ograde građene su od gline i zemlje, tako da se ima utisak da se grad stalno razgrađuje i ponovo zida, a danas je glavni materijal cigla. Najinteresantnija mesta za turiste su bazar i istorijske kuće sa predivnim vrtovima, koje su nekada pripadale bogatim ljudima. Najlepše mesto među njima je Fin bašta, palata sa predivnim vrtom i fontanama. Velika drvena okovana vrata kojima se ulazilo u ova dvorišta imala su dve vrste „zvona“, jedno za muškarce koje proizvodi dublji i jači zvuk kad se lupa njime po vratima i drugi za žene.
Azadi kula
Panorama Teherana
Iranski restoran
Prizor sa ulica
MALI IZBOR SA VELIKE IZLOŽBE: Radovi slikara, fotografa, dizajnera, kaligrafa, karikaturiste…
Kašan
Vodeća evropska mreža civilnog društva za kulturno nasleđe Evropa Nostra kandidovala je kompleks Generalštaba za program „7 Najugroženijih“, zbog planova srpske vlasti da ga sruši
Saradnja Kvinsija Džonsa sa Frenkom Sinatrom, Aretom Frenkin ili Majklom Džeksonom, zauvek je promenila shvatanje popularne muzike i utrla put današnjim muzičkim zvezdama
Jubilarnu 20. „Slobodnu zonu“ otvaraju dva kanska pobednika. Za iduću godinu, organizatori ovog festivala angažovanog filma najavljuju promenu
Povodom 30 godina od smrti legendarnog rok muzičara Milana Mladenovića, ovog utorka će biti otvoren njegov Legat sa stalnom postavkom u Narodnoj biblioteci Srbije
Međunarodna organizacija IFLA podržava Bibliotekarsko društvo Srbije i ukazuje da Tarifa nije usaglašena sa međunarodnim zakonim
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
