Film Kozje uši, scenaristkinje Vladislave Vojnović i reditelja Marka Kostića; igraju Gorica Popović, Slobodan Ćustić, Nikola Kojo, Milica Spasojević, Pavle Marković, Sergej Trifunović, Goran Radaković, Anđelka Prpić, Bojan Dimitrijević, Vojislav Brajović i drugi
Tačno deset godina od samostalno produciranog, zanimljivog i beskrajno šarmantnog debija Princ od papira (2007), scenarističko-rediteljski tandem Vladislava Vojnović i Marko Kostić je konačno dočekao priliku da se pod približno istim uslovima vrati pred ovdašnju bioskopsku publiku i predstavi joj svoje novo ostvarenje Kozje uši. Iako se na prvi pogled čini kako ovim filmom ponavljaju ranije oprobanu formulu (roman prebačen na veliko platno), nijanse nedvosmisleno ukazuju kako je u njihovom novom delu sve naizgled slično, a ipak drastično i dramatično različito, pre svega zato što su – sasvim u skladu sa sveopštim društvenim sunovratom – u svojoj aktuelnoj pripovesti bili jednostavno prinuđeni da uspostavljeni i dokazani kreativni obrazac izokrenu naglavce.
Naime, ako je Princ od papira za pomenuti tandem bio prilika da sledeći najuspešnije uzore unutar odabranog žanra ponude savremenu i uzbudljivu dečiju avanturu u čijoj pozadini su nenametljivo raspakovali i niz ozbiljnih i važnih komentara na stvarnost i okruženje u kojima živimo, Kozje uši su na kraju zaokružene kao pronicljiva i ubojita analiza našeg zajedničkog, svakidašnjeg pakla koja tek donekle i samo povremeno koketira sa narativnom rekvizitom filmova namenjenih najmlađim gledaocima. Takav stvaralački obrt se srećom nije nimalo odrazio na komunikativnost, poetičnost i – što je svakako najvažnije – duhovitost gotovo kamerne mešavine drame i komedije kakvu Kozje uši predstavljaju, već je naprotiv samo istakao posebnost kinematografskog modela koji na tako malom prostoru i sa još manje sredstava Vojnovićeva i Kostić žele i uspevaju da afirmišu.
Srce i kičmu filma Kozje uši čini jedna potpuno neobična, moderna, samohrana baka Stojanka (izvanredna Gorica Popović!) koja sa dvoje unuka i nešto koza i prasića živi na skromnom i oronulom banatskom imanju, polako i izvesno gubeći bitku za golu egzistenciju. Ova odvažna, ponosna i prkosna žena (koja u mnogo čemu podseća na Vuletićevu Gospođu J), kiropraktičar i filozof, ima i trpi biografiju koja je slika sudbine građanske Srbije u malom: od obećavajućeg rođenja u osvit socijalizma, preko idealističkog stasavanja u mitskoj 68-oj, pune zrelosti u katastrofičnim 90-im, sve do nesigurne i jadne starosti koju deli sa svim svojim vršnjacima danas. Ali, uprkos svemu tome, a i uprkos katarakti i hipertenziji koje je polako lome, Stojanka je heroina koja ne posustaje i ne odustaje, koja nastoji da u takvom duhu vaspitava i svoje unuke, i koja nikada ne skida osmeh sa lica (Osmijeh zaboravljene zagrebačke Grupe 220 je zato i lajtmotiv koji se provlači kroz čitav ovaj film).
Strogo vodeći računa da se pod teretom svega toga Kozje uši ne pretvore u hermetičnu i monotonu ideološku raspravu, Vojnovićeva i Kostić su na zdrave karakterne temelje svoje glavne junakinje sa lakoćom dodavali raznorodne narativne elemente, što im je omogućilo da na površini dobiju pitku, komšijski prepoznatljivu i humorom isprepletanu priču u kojoj čak ni odveć bajkoliki hepiend nije višak, dok su u sveprisutnoj dubini umešno potegli niz gorućih pitanja i problema koji već decenijama tište naše društvo (siromaštvo, ekonomska emigracija, obezvređenost rada, korupcija, lažna demokratija, obespravljenost, klasna podeljenost, porodično nasilje, prikrivanje ratnih zločina, itd.), i dakle ušli u tematski krug o kojem srpski film ili mudro ćuti ili ga tek sporadično i stidljivo posećuje. Kozje uši iz naslova njihovog filma zato i nisu prosta, a ekskluzivna sramota nekakvog pravog ili izmišljenog hegemona, već pre veliki zbir svih naših zajedničkih, ljudskih mana, strahova i sumnji, odnosno istina koja nas parališe i koja jednom mora izaći na videlo.
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
