Napustio nas je i Srđan Koljević, scenarista, dramaturg, filmski reditelj i univerzitetski profesor. Njegova filmografija je nastala tokom gotovo tri decenije profesionalnog rada i istih takvih angažmana, i ukoliko je potrebno izvoditi zajednički sadržatelj na tako opsežnom (pa onda prirodno i raznolikom) i dugovečnom uzorku, to bi mogle da budu solidnost i postojanost zanatske izrade i neprikrivena zainteresovanost ponajpre za likove unutar arhitektonike filmske priče. Naravno, i stavka koja se tiče kontinuiteta rada na samoizabranom polju izražavanja i borbe, a to je očito kota osvojena prevashodno vlastitim naporom, veštinama i zalaganjem.
Nisu svi poznavaoci pojedinačnih filmografija, makar se radilo i o najprominentnijim akterima na ovdašnjoj filmskoj i kinematografskoj sceni, te evo brzog i ekonomičnog podsećanja na postignuća pok. Srđana Koljevića (ograničimo se svesno samo na to) na planu filmova dugog metra. Koljević je bio scenarista, koscenarista, saradnik na scenariju, savetnik za pitanja i finese filmske dramaturgije na sledećim filmskim ostvarenjima: Kaži zašto me ostavi, Stršljen, Nebeska udica, Normalni ljudi, Nataša, The Rubber Soul Project, Klopka, Ljubav i drugi zločini, Krugovi, Ivan, Otac, a ima rezona uskoro na platnima i ekranima očekivati još dva dugometražna filma na kojima je radio u nekom od vidova primarne profesije – reč je o filmovima Opazovanje i Majka Mara, koji su trenutno u fazi postprodukcije. Osim toga, režirao je (naravno, po vlastitim scenarijima) tri celovečernja igrana filma – Sivi kamion crvene boje (2004), Žena sa slomljenim nosem (2010) i Branio sam Mladu Bosnu iz 2014. godine. Već samo numerički gledano i odmeravano, opus za svaki respekt, s tim što se na pomnije poglede i podrobnije analize u dobrom delu navedenih ostvarenja pre ili kasnije očita i dovoljan broj dokaza autorstva i samosvojne i artikulisane (mito)poetike ovog našeg filmskog stvaraoca.
Sve je, dakle, počelo scenarijem za film Kaži zašto me ostavi (1993), reditelja (i koscenariste) Olega Novkovića; ovaj film je pred gledaoce doneo prve nagoveštaje Koljevićeve vezanosti za veru u moć arhetipski postavljenih junaka kao uporišnih tačaka i svakako nosećih stubova filmske povesti, a pritom je i jedan u nizu jasnih dokaza da je srpski film devedesetih i/ili s kraja veka i milenijuma za nama, nekako i instinktivno nastojao da pruži odraz tada aktuelne i svakako bolne i usložnjene stvarnosti, a u ovom konkretnom slučaju to je pred gledateljstvo stiglo sa jasnom refleksijom na nasleđe neprolazno uticajnog srpskog/jugoslovenskog crnog talasa. To je jedna od ključnih odlika ovdašnjeg filma u narečenom periodu i važi kako za primećena i hvaljena ostvarenja (poput Dragojevićevih filmova ili Paskaljevićevog Bureta baruta, Kusturičinog Podzemlja) tako i za filmove sa suprotnog kraja tematsko-motivskog spektruma srpskog filma te ipak suštinski veoma vibrantne filmske i ne samo filmske epohe – one brzopotezne sa podosta ciljane ili posve nenamerne treš estetike, poput onoga što se lako opazi u, recimo, filmovima Zorana Čalića ili Dragoslava Lazića iz tih ili obližnjih godina. Gorenavedeno u slučaju Srđana Koljevića evidentno je u Samardžićevoj Nebeskoj udici, Nataši istog reditelja, ali i ekranizaciji motiva iz Valjarevićeve proze – Novkovićevih Normalnih ljudi.
Golubovićeva Klopka (inače ekranizacija romana Nenada Teofilovića), pak, donela je dramu u kojoj se uz okvirni krimi zaplet prikazuje poroznost i potonje preispitivanje etičke ukorenjenosti i centriranosti pojedinca, što je nešto što smo sijaset puta sretali i kod, na primer, Sidnija Lameta, a što se može prepoznati i kao jedna od značajnijih tema i dramskih i dramaturških začkoljica u narednoj saradnji Srđana Koljevića i (reditelja) Srdana Golubovića – Krugovima. Treba svakako naglasiti i da su ova dva filma postigla zapažen uspeh i s one strane Atlantika – Klopka se našla u užem izboru kandidata za Oskara u kategoriji filmova sa neengleskog govornog područja (koja je sada označena eufemizirano – međunarodni film), dok su Krugovi ovenčani Specijalnom nagradom žirija viđenog festivala nezavisnog filma Sandens (takođe u međunarodnoj kategoriji). S druge strane, Koljevićev doprinos je u slučaju Arsenijevićevog filma Ljubav i drugi zločini i Kozolinog Ivana u potpunosti uklopljen u specifične izbore po pitanju izabrane i potencirane estetizacije u viđenju dvojice upravo pomenutih reditelja.
Poseban deo teksta ovog tipa i ovim povodom svakako mora da se odnosi i na rediteljski trojac kada govorimo o ovom autoru – odnosno, kada u žižu stavimo filmove koje je Srđan Koljević režirao, a da su osnove bili njegovi sopstveni scenariji. Prvenac, Sivi kamion crvene boje, bio je žovijalan spoj mentalitetske komedije i filma puta/drumskog filma, sa važnim i zamašnim dodatkom motiva označenog ponajpre holivudskom sintagmom odd couple, kojim se označava sudar suprostavljenih/oprečnih naravi dvoje aktera koji se sticajem sudbinskih, a potom i drugih okolnosti, nađu na istom putu, na istom zadatku, u vrtlogu istog zamešateljstva… Sivi kamion crvene boje se po više osnova našao u ešalonu ovdašnjih filmova koji se mogu doživeti i kao varijacija na temu autobalkanizacije, a slično su kritičari govorili i pisali i o Kusturičinim i Dragojevićevim filmovima iz manje-više te ere. Ovaj film se izborio za status hita – pogledalo ga je oko sto hiljada gledalaca na našim prostorima, a uz to je došao niz festivalskih nagrada – u Monpeljeu, Trstu, Sofiji, Aleksandriji, Varšavi…, dok je festivalski pohod započet svetskom premijerom na filmskom festivalu u dalekom Montrealu.
Šest godina kasnije stigao je drugi Koljevićev rediteljski rad – Žena sa slomljenim nosem – ukorenjen u mozaičnoj strukturi i kružnoj dramaturgiji altmanovskog podtipa, a sa dramedijom i gorko-slatkim tonom kao okvirnim konceptom. Glumačku podelu su predvodili Nebojša Glogovac, Branka Katić, Anica Dobra, Nada Šargin, Jasna Žalica, Vuk Kostić i Nikola Rakočević, a primetan je bio Koljevićev lako uočljiv zaokret ka melodramskom profilu priče, sa sve jakim autorskim instinktom da se film jasno dotakne i prevrtljivosti sudbine, tranzicionog grča i friške baštine postjugoslovenske traume. Film je u bioskope privukao oko 32 hiljade gledalaca, prikazivan je na referentnim filmskim festivalima poput Karlovih Vari, Kotbusa, Sevilje, Ciriha, Monpeljea, Lećea, te je doneo i poduži niz odličja. Rej Benet je u kritici za “Hollywood Reporter” istakao i sledeće: “Srđan Koljević u ‘Ženi sa slomljenim nosem’ isporučuje vešt i mudar film s neočekivanim obrtima i zadovoljavajućim tonom varljivog optimizma”. Završni rediteljski film bio je Branio sam Mladu Bosnu iz 2014. godina, kamerna i prično razgovorno ustrojena, mahom sudska drama, sa likom i pobunjeničkim činom Gavrila Principa i njegovih saboraca i zaverenika. Film je u velikoj meri probudio snažnu asocijaciju na televizijsku estetiku i izraz (što ne čudi imajući u vidu da je usledila i istoimena serija), dok je, pored nekoliko pamćenja i hvale vrednih kreacija mladih glumaca, sama njegova završnica donela možda i nenadano sinematski veoma uspelu sekvencu o kojoj je Miroljub Stojanović u kritici za NIN napisao ovo: “Završetak filma s bakljama koje prate voz u kojem Principa i drugove prate u tamnice ili grobnice već je prostor magijskog realizma i bez sumnje je najefektniji. Rafinman Srđana Koljevića tu dolazi do punog izražaja…” Tako je i ovaj poslednji Koljevićev rediteljski rad potcrtao ono naglašeno u uvodu nekoliko hiljada slovnih mesta ranije – istančanu brigu za likove i njihove posebnosti u trenutku velikih fatumskih i drugih prevrata. Neka kismetska skretanja katkad su i jedina moguća, i tu pomoći nema. Filmovima naprosto ostaje da to pokušaju da preispitaju, ospore ili zabeleže.