Jubilej
FCS o svom radu, a povodom rođendana
Obeležavanje 65 godina rada, Filmskom centru je bio povod da istakne zaslugu države po kinematografiju, da sumira urađeno, i da najavi da sad zna kako treba kandidovati film za Oskara
Već samo numerički gledano i odmeravano, Koljevićev je opus za svaki respekt, s tim što se na pomnije poglede i podrobnije analize u dobrom delu navedenih ostvarenja pre ili kasnije očita i dovoljan broj dokaza autorstva i samosvojne i artikulisane (mito)poetike ovog našeg filmskog stvaraoc
Napustio nas je i Srđan Koljević, scenarista, dramaturg, filmski reditelj i univerzitetski profesor. Njegova filmografija je nastala tokom gotovo tri decenije profesionalnog rada i istih takvih angažmana, i ukoliko je potrebno izvoditi zajednički sadržatelj na tako opsežnom (pa onda prirodno i raznolikom) i dugovečnom uzorku, to bi mogle da budu solidnost i postojanost zanatske izrade i neprikrivena zainteresovanost ponajpre za likove unutar arhitektonike filmske priče. Naravno, i stavka koja se tiče kontinuiteta rada na samoizabranom polju izražavanja i borbe, a to je očito kota osvojena prevashodno vlastitim naporom, veštinama i zalaganjem.
Nisu svi poznavaoci pojedinačnih filmografija, makar se radilo i o najprominentnijim akterima na ovdašnjoj filmskoj i kinematografskoj sceni, te evo brzog i ekonomičnog podsećanja na postignuća pok. Srđana Koljevića (ograničimo se svesno samo na to) na planu filmova dugog metra. Koljević je bio scenarista, koscenarista, saradnik na scenariju, savetnik za pitanja i finese filmske dramaturgije na sledećim filmskim ostvarenjima: Kaži zašto me ostavi, Stršljen, Nebeska udica, Normalni ljudi, Nataša, The Rubber Soul Project, Klopka, Ljubav i drugi zločini, Krugovi, Ivan, Otac, a ima rezona uskoro na platnima i ekranima očekivati još dva dugometražna filma na kojima je radio u nekom od vidova primarne profesije – reč je o filmovima Opazovanje i Majka Mara, koji su trenutno u fazi postprodukcije. Osim toga, režirao je (naravno, po vlastitim scenarijima) tri celovečernja igrana filma – Sivi kamion crvene boje (2004), Žena sa slomljenim nosem (2010) i Branio sam Mladu Bosnu iz 2014. godine. Već samo numerički gledano i odmeravano, opus za svaki respekt, s tim što se na pomnije poglede i podrobnije analize u dobrom delu navedenih ostvarenja pre ili kasnije očita i dovoljan broj dokaza autorstva i samosvojne i artikulisane (mito)poetike ovog našeg filmskog stvaraoca.
Sve je, dakle, počelo scenarijem za film Kaži zašto me ostavi (1993), reditelja (i koscenariste) Olega Novkovića; ovaj film je pred gledaoce doneo prve nagoveštaje Koljevićeve vezanosti za veru u moć arhetipski postavljenih junaka kao uporišnih tačaka i svakako nosećih stubova filmske povesti, a pritom je i jedan u nizu jasnih dokaza da je srpski film devedesetih i/ili s kraja veka i milenijuma za nama, nekako i instinktivno nastojao da pruži odraz tada aktuelne i svakako bolne i usložnjene stvarnosti, a u ovom konkretnom slučaju to je pred gledateljstvo stiglo sa jasnom refleksijom na nasleđe neprolazno uticajnog srpskog/jugoslovenskog crnog talasa. To je jedna od ključnih odlika ovdašnjeg filma u narečenom periodu i važi kako za primećena i hvaljena ostvarenja (poput Dragojevićevih filmova ili Paskaljevićevog Bureta baruta, Kusturičinog Podzemlja) tako i za filmove sa suprotnog kraja tematsko-motivskog spektruma srpskog filma te ipak suštinski veoma vibrantne filmske i ne samo filmske epohe – one brzopotezne sa podosta ciljane ili posve nenamerne treš estetike, poput onoga što se lako opazi u, recimo, filmovima Zorana Čalića ili Dragoslava Lazića iz tih ili obližnjih godina. Gorenavedeno u slučaju Srđana Koljevića evidentno je u Samardžićevoj Nebeskoj udici, Nataši istog reditelja, ali i ekranizaciji motiva iz Valjarevićeve proze – Novkovićevih Normalnih ljudi.
Golubovićeva Klopka (inače ekranizacija romana Nenada Teofilovića), pak, donela je dramu u kojoj se uz okvirni krimi zaplet prikazuje poroznost i potonje preispitivanje etičke ukorenjenosti i centriranosti pojedinca, što je nešto što smo sijaset puta sretali i kod, na primer, Sidnija Lameta, a što se može prepoznati i kao jedna od značajnijih tema i dramskih i dramaturških začkoljica u narednoj saradnji Srđana Koljevića i (reditelja) Srdana Golubovića – Krugovima. Treba svakako naglasiti i da su ova dva filma postigla zapažen uspeh i s one strane Atlantika – Klopka se našla u užem izboru kandidata za Oskara u kategoriji filmova sa neengleskog govornog područja (koja je sada označena eufemizirano – međunarodni film), dok su Krugovi ovenčani Specijalnom nagradom žirija viđenog festivala nezavisnog filma Sandens (takođe u međunarodnoj kategoriji). S druge strane, Koljevićev doprinos je u slučaju Arsenijevićevog filma Ljubav i drugi zločini i Kozolinog Ivana u potpunosti uklopljen u specifične izbore po pitanju izabrane i potencirane estetizacije u viđenju dvojice upravo pomenutih reditelja.
Poseban deo teksta ovog tipa i ovim povodom svakako mora da se odnosi i na rediteljski trojac kada govorimo o ovom autoru – odnosno, kada u žižu stavimo filmove koje je Srđan Koljević režirao, a da su osnove bili njegovi sopstveni scenariji. Prvenac, Sivi kamion crvene boje, bio je žovijalan spoj mentalitetske komedije i filma puta/drumskog filma, sa važnim i zamašnim dodatkom motiva označenog ponajpre holivudskom sintagmom odd couple, kojim se označava sudar suprostavljenih/oprečnih naravi dvoje aktera koji se sticajem sudbinskih, a potom i drugih okolnosti, nađu na istom putu, na istom zadatku, u vrtlogu istog zamešateljstva… Sivi kamion crvene boje se po više osnova našao u ešalonu ovdašnjih filmova koji se mogu doživeti i kao varijacija na temu autobalkanizacije, a slično su kritičari govorili i pisali i o Kusturičinim i Dragojevićevim filmovima iz manje-više te ere. Ovaj film se izborio za status hita – pogledalo ga je oko sto hiljada gledalaca na našim prostorima, a uz to je došao niz festivalskih nagrada – u Monpeljeu, Trstu, Sofiji, Aleksandriji, Varšavi…, dok je festivalski pohod započet svetskom premijerom na filmskom festivalu u dalekom Montrealu.
Šest godina kasnije stigao je drugi Koljevićev rediteljski rad – Žena sa slomljenim nosem – ukorenjen u mozaičnoj strukturi i kružnoj dramaturgiji altmanovskog podtipa, a sa dramedijom i gorko-slatkim tonom kao okvirnim konceptom. Glumačku podelu su predvodili Nebojša Glogovac, Branka Katić, Anica Dobra, Nada Šargin, Jasna Žalica, Vuk Kostić i Nikola Rakočević, a primetan je bio Koljevićev lako uočljiv zaokret ka melodramskom profilu priče, sa sve jakim autorskim instinktom da se film jasno dotakne i prevrtljivosti sudbine, tranzicionog grča i friške baštine postjugoslovenske traume. Film je u bioskope privukao oko 32 hiljade gledalaca, prikazivan je na referentnim filmskim festivalima poput Karlovih Vari, Kotbusa, Sevilje, Ciriha, Monpeljea, Lećea, te je doneo i poduži niz odličja. Rej Benet je u kritici za “Hollywood Reporter” istakao i sledeće: “Srđan Koljević u ‘Ženi sa slomljenim nosem’ isporučuje vešt i mudar film s neočekivanim obrtima i zadovoljavajućim tonom varljivog optimizma”. Završni rediteljski film bio je Branio sam Mladu Bosnu iz 2014. godina, kamerna i prično razgovorno ustrojena, mahom sudska drama, sa likom i pobunjeničkim činom Gavrila Principa i njegovih saboraca i zaverenika. Film je u velikoj meri probudio snažnu asocijaciju na televizijsku estetiku i izraz (što ne čudi imajući u vidu da je usledila i istoimena serija), dok je, pored nekoliko pamćenja i hvale vrednih kreacija mladih glumaca, sama njegova završnica donela možda i nenadano sinematski veoma uspelu sekvencu o kojoj je Miroljub Stojanović u kritici za NIN napisao ovo: “Završetak filma s bakljama koje prate voz u kojem Principa i drugove prate u tamnice ili grobnice već je prostor magijskog realizma i bez sumnje je najefektniji. Rafinman Srđana Koljevića tu dolazi do punog izražaja…” Tako je i ovaj poslednji Koljevićev rediteljski rad potcrtao ono naglašeno u uvodu nekoliko hiljada slovnih mesta ranije – istančanu brigu za likove i njihove posebnosti u trenutku velikih fatumskih i drugih prevrata. Neka kismetska skretanja katkad su i jedina moguća, i tu pomoći nema. Filmovima naprosto ostaje da to pokušaju da preispitaju, ospore ili zabeleže.
Obeležavanje 65 godina rada, Filmskom centru je bio povod da istakne zaslugu države po kinematografiju, da sumira urađeno, i da najavi da sad zna kako treba kandidovati film za Oskara
Nedavno je u Iranu objavljen prevod romana Vladislava Bajca „Hamam Balkanija“ na persijskom jeziku. Od svih izdanja njegovih knjiga, dve trećine su objavljene u inostranstvu
Dirigentkinja orkestra Narodnog pozorišta napadnuta je u petak nakon opere „Pepeljuga“, a zbog povreda je prevezena u Urgentni centar, saopštio je orkestar. Sama opera završena je tako što se dirigentkinja, sa crvenom rukavicom na ruci, poklonila pred publikom
Film "Pored nas" Stevana Filipovića odbili su da prikažu u Jagodini, Novom Pazaru, Ivanjici i u Subotici. Treba verovati da rediteljeva podrška studentima nema veze sa ovom cenzurom
Dva muzeja kakve Srbija nema, najavio je ministar Selaković poslednjih dana ove godine. Arheološki će stići za Ekspo a Muzej ćirilice već 2025. Istakao je i nastajanje nove kulturne celine kod Beograda na vodi
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve