Ispod maske lakrdijaša

Da li je moguć suživot Srba i Hrvata? Odgovor na ovo pitanje, već decenijama jedno od gorućih u regionu, dat je u Poslednjem Srbinu u Hrvatskoj kroz mešavinu satire, komedije i (nešto malo) horora. Reditelj/scenarista Predrag Ličina odlučuje da jednu krajnje ozbiljnu temu obradi na krajnje neozbiljan način, svesno koristeći postulate žanra i poetiku kempa kao glavne potporne stubove svog debija, a sa dvostrukom namerom: snimiti regionalni hit koji će zabaviti publiku svih nacionalnosti (i na taj način je simbolično „ujediniti“), a istovremeno iskoristiti priliku i ukazati na sve ono što ne valja u Hrvatskoj, susednim zemljama i šire.

Ličina, hrvatski autor srpskih korena, poklonicima pokretnih slika poznat je po sitkomu Nedeljom ujutro, subotom uveče (2012) i dvadesetominutnom ostvarenju Teleport Zovko u kome je pomešao naučnu fantastiku i komediju, a koje je pre šest godina izazvalo kontroverzu u Hrvatskoj zbog načina na koji je objašnjeno famozno pojavljivanje Gospe u Međugorju početkom osamdesetih. Ličina očigledno uživa da gura prst u oko ekstremnim desničarima i fanaticima svih vrsta, pa ne čudi što je deo hrvatske javnosti burno reagovao već i na samu najavu Poslednjeg Srbina u Hrvatskoj, zbog čega je snimanje proteklo u tajnosti. Sada, kada Ličinin dugometražni debi stiže u bioskope u regionu, može se očekivati da će duhovi ponovo biti uzburkani. Naime, Ličina u Poslednjem Srbinu ne štedi nikoga – na udaru su, pre svega, hrvatski šovinisti, ali satirične žaoke nisu pošteđeni ni drugi narodi sa prostora bivše Jugoslavije (uključujući Srbe), baš kao ni velesile kojima su zavađeni Balkanci samo puke šahovske figure u borbi za svetsku dominaciju.

Radnja filma počinje u budućnosti, u vreme kada je Hrvatska bankrotirala i gotovo opustela zbog iseljenja radno sposobnog stanovništva u bogatije zemlje Evropske unije. Jaz među onima koji su ostali je ogroman: bogataši uživaju u luksuzu, dok siromašni tumaraju ulicama u potrazi za hranom i vodom koje je sve manje. Kada izbije epidemija koja zaražene pretvara u žive mrtvace, zagrebački bonvivan Mićo Motika (Krešimir Mikić) beži iz grada sa šačicom preživelih i privremeno utočište pronalazi u srpskom selu Slavujevci, na granici sa Bosnom i Hercegovinom. Nakon što se ispostavi da se spas od zombi pošasti krije u srpskoj krvi, Mićo i narkoticima sklona glumica u „domobranskim spektaklima“ Franka Anić (Hristina Popović) udružuju snage kako bi spasili sebe, Hrvatsku, ali i ostatak regiona/sveta.

Poslednji Srbin zbog žanrovskog melanža i produkcionog B štimunga podseća na popularne srpske krimi-komedije, mada je Ličina svakako filmski pismeniji i politički osvešćeniji od, na primer, jednog Milorada Milinkovića. Dijalozi i situacije su tako koncipirani da prevashodno izazivaju smeh, mada često, baš kao u slučaju Dragojevićeve Parade, ispod iskežene makse lakrdijaša proviruje tužno lice naše balkanske svakodnevice razjedene predrasudama i stereotipima. Groteske ima, kao i nešto krvoliptanja (bez koga ne može da prođe nijedan film sa zombijma), mada Ličina prilično svesno potiskuje horor (živih mrtvaca je upadljivo manje nego, na primer, u srpskom zombi-filmu Zona mrtvih na kome je takođe radio Miroslav Lakobrija, vodeći regionalni majstor za maske) i u prvi plan gura crnu komediju sa primesama apsurda. Poslednjeg Srbina muče uobičajene boljke niskobudžetnog filma (po vlastitom priznanju reditelja, film je koštao kao pet reklama), ali narativ je dinamičan i često urnebesno smešan.

Jedan od glavnih aduta filma su glumci. Mikić je dopadljiv glavni junak, a od drugog čina dragocenu pomoć ima u našoj Hristini Popović, koja je još jednom dokazala da je vodeća regionalna komičarka. Zapravo, kompletna udarna četvorka je izvanredna – pohvale zaslužuju i Tihana Lazović i Dado Ćosić, ona u ulozi slovenačke femme fatale Vesne, on kao zagrebački nacionalista Maks koji tokom filma doživljava višestruke transformacije. Marina Redžepović je ostvarila izuzetnu epizodu, upotpunjenu sjajnim pin-ap kostimom; dok Sergeja Trifunovića ima veoma malo – na kašičicu (što u ovom konkretnom slučaju nije zamerka).

Hoće li film biti gledan? Čini se da hoće, bar kada je region u pitanju. (Da bi se priča i humor u potpunosti razumeli, potrebno je dobro poznavanje naših lokalnih ne/prilika, što svakako može biti problem kada film napusti zabran prostora bivše Jugoslavije.) Ono što je već sada očigledno jeste da će Poslednji Srbin u Hrvatskoj privući pažnju i da će se o njemu dosta pisati. Ličinin film je poput Roršahovog testa – neki će u njemu videti urnebesnu komediju krcatu „provalama“ i alanfordovskim humorom, drugi političku alegoriju na stanje u regionu, treći treš film, četvrti zanimljivu varijaciju na filmove o zombi-apokalipsi… Oni pažljiviji će uspeti da uoče sve pobrojane aspekte, kao i ono najvažnije, a to je da samo postojanje ove hrvatsko-srpske koprodukcije govori u prilog tome da su zajednički život i harmonična saradnja Srba i Hrvata mogući – pa makar za početak samo u okvirima sedme umetnosti.