Ishlapeli vitamini

Nastavili smo tamo gde smo i stali. Prošla sezona završena je premijerom jednog dela iz savremene grčke dramaturgije, koju dotad uopšte nismo poznavali (Mleko Vasilisa Kacikonurisa), a ova je počela postavkom komada iz savremene rumunske dramaturgije koja nam je takođe nepoznanica. Mora se, doduše, odmah istaći da drama Vitamini mlade autorke Vere Jon samo uslovno pripada rumunskom, ili bilo kom drugom autentičnom nacionalnom kulturnom kontekstu, jer je u njoj sve, od tema do stila, vrlo prepoznatljivo i uniformno, kao polufabrikat neke istočnoevropske, iz mustre londonskog Royal Courta proistekle radionice dramskog pisanja.

U središtu događanja nalazi se, naravno, raspad porodice u uslovima društvene i ekonomske tranzicije – koja bi, valjda, trebalo da bude to nešto autentično rumunsko – s nezaobilaznim pojavama rijaliti televizijskih programa, Mekdonalda kao modela života i sistema vrednosti, potrošačke pomame, opsednutosti javnim ličnostima i mladošću i sličnim banalnim, bez ikakve produbljene analize korišćenim klišeima savremenog sveta. Ovakvo strašno porodično i društveno okruženje mora da ima i svoju nevinu žrtvu: to je mladić Bro koji je zaljubljen u gluvonemu devojku i koga, kada umre od predoziranosti, krivac za njegovu smrt stavlja u kutiju i vraća u porodični dom, gde će ga sestra i roditelji ubiti po drugi put, ignorišući njegovu smrt i zalažući se, pred televizijskim kamerama, za „optimistički pogled u budućnost“.

Pored tematskih, komad sadrži i brojne klišee na planu dramske forme, one koji odgovaraju aktuelnoj modi: od monoloških, pripovednih delova do apartnih tekstualnih matrica (televizijski kviz, na primer). Ovakva pačvork dramaturgija, koja nema nikakve veze sa smislenom i razvijenom fragmentarnom kompozicijom, ima taj negativni efekat – pored pomodarstva i banalnosti – da zamagljuje i čini nejasnim likove, odnose i situacije, pre svega mladićevu ljubav prema gluvonemoj devojci.

Adaptacija teksta, koju je uradila Maja Pelević, omogućila je da ulazak hiphopera Sarmera u Broov život, a koji će prouzrokovati fatalni ishod, ima bar neko objašnjenje, ali nije pružila mladom reditelju Filipu Grinvaldu sveobuhvatnije i čvršće dramaturško tlo. Reditelj se, doduše, nije puno ni osvrtao na dramaturške probleme, priču nije zanatski rasklopio i razradio, već ju je kamuflirao spoljašnjim, samodovoljnim, nazovi modernim rešenjima, kao što je, recimo, simultana uvodna scena s majkom koja pegla, ćerkom koja vežba tenis i ocem koji majstoriše. U nedostatku bilo kakve unutrašnje dramske tenzije i elaboracije, sva scenska razigranost i dinamika na kojima je reditelj insistirao delovale su isforsirano i svele su se na šlajfovanje u mestu, krajnju proizvoljnost, haotičnost i aljkavost, što je prouzrokovalo, između ostalog, i efekat dosade.

U nizu tih spoljašnjih rediteljskih rešenja uočava se i namera da se likovi iz Broove porodice postave na, valjda, groteskno stilizovan način, kako bi se time nedvosmisleno ilustrovalo da su oni „negativni faktor“, predstavnici tog sumanutog društva televizijskih programa i Mekdonalda. Ova ograda je nužna zato što se izvorna stilska i žanrovska zamisao jedva može naslutiti u neshvatljivo nagaženim, neprijatno karikaturalnim glumačkim postavkama, kao što su Majka Nele Mihailović, Otac Branka Jerinića i Šefica Dobrile Ćirković. Taj efekat opšte aljkavosti pojačava i zanatski ne mnogo funkcionalna rediteljska i scenografska organizacija prostora (scenografkinja je Vesna Štrbac), kojoj nedostaje i bilo kakva znakovitost u pogledu obeležavanja epohe i miljea, ili artikulisanja nekakvog globalnog koncepta. Katalog tih spoljašnjih i isforsiranih rediteljskih rešenja upotpunjava i upotreba videa, prekomerna, izrazito ilustrativna i ne mnogo maštovita.

Iz svega dosad rečenog lako se može zaključiti da predstava Vitamini, sama po sebi, ne zahteva produbljeniju kritičku analizu. O njoj treba da se piše samo zato što je njome otvorena sezona i to ne u bilo kom, već u Narodnom pozorištu, doduše u maloj sali, na Sceni „Raša Plaović“. Novi repertoarski koncept ove scene, koji se sastoji u izvođenju dela novih autora u postavci mladih reditelja – a koji, uzgred, nije nimalo inventivan pošto skoro sve male scene beogradskih teatara imaju istu orijentaciju – treba da se načelno podrži, ali ako postoji „kontrola kvaliteta“, ako umetnička uprava ima volje i autoriteta da prati i usmerava rad umetnika najmlađe generacije. Davanje carte blanche nosi sa sobom rizik da nacionalni teatar, a to bi važilo i za svako drugo veliko pozorište, mutira u (loše) škozorište, što se s Vitaminima i desilo. Ovde nije reč o patronizovanju i nekakvoj vajnoj zaštiti institucija, već samo o tome da tek svršeni studenti ili njihove mlade kolege treba da imaju, a i za njihovo vlastito dobro, pravo i obavezu da svoj rad ostvaruju u kreativnoj saradnji s umetničkim upravama. Takva saradnja bi, uostalom, trebalo da bude praksa i kada se angažuju iskusniji stvaraoci; pozorište uvek nastaje u sinergiji, a nikako u zatvorenom svetu početničkog ili renomiranog (potpuno je svejedno) umetničkog ega.