Objavljujući stripove u „Vremenu“, nekako sam već navikao na situaciju da se uvek iznenadim prijemom mog kreativnog učinka među nekim nepoznatim svetom. Međutim, nedavno sam se uverio da sve to može da poveže različite prostore, vremena i medije. Recimo, tri zemlje (Italiju, Mađarsku, Srbiju), tri medija (fotografiju, književnost i strip) i najmanje dva grada, u kojima lično nisam nastanjen – Bor i Budimpeštu. Naime, nedavno je moja malenkost, koja crta stripove u neobičnoj zemlji Srbiji, bila pozvana da govori na otvaranju jedne fotografske izložbe, u okviru Budimpeštanskog festivala fotografije, a u prostorijama Italijanskog instituta u tom gradu. Izložba je bila posvećena fotografijama nastalim u Boru i okolini, autor je italijanski fotograf, dok je među prisutnima bila primetna značajna koncentracija izučavalaca mađarske književnosti. Pridodao bih da je bilo reči i o rudarstvu i nacističkim logorima, ali ne bih da dalje zbunjujem dragog čitaoca. Elem, kako je do svega toga došlo?
Godine 2013. u „Vremenu“ sam objavio strip Razglednice iz Bora, koji se takođe pojavio u italijanskom nedeljniku „Internazionale“. Bila je to priča o gradu kojem sam voleo da se vraćam i odgonetam – jedinom mestu čija se glavna ulica (nazvana po Đorđu Vajfertu, koji je rudnike prodao francuskoj kompaniji ) završava ambisom, tačnije džinovskom udubinom nastalom zbog površinskog kopa, koju jedan turistički prospekt nekako ponosito naziva „najvećom rupom u Evropi“. Mesto je zanimljivo i kao prostor gde je, još u praistoriji, čovek počeo da eksperimentiše sa preradom rude, ali je tema mog stripa bio i tajni grad koji je gradila Miloševićeva administracija, na vrhu obližnje planine Crni vrh.
Među ljudima koji su taj strip pročitali slučajno je bio i Emanuele Mašoni (Mascioni), fotograf iz Rima, koga u to vreme nisam poznavao. Mašoni je čelnik ugledne produkcije modne fotografije i reklamnih filmova, sa sedištem u Rimu, Parizu i Londonu, a sarađuje sa zvučnim imenima kao što su Vog, Prada, Versaće, Vivijen Vestvud, da nabrojimo tek nekoliko. „Kada je bila prilika da se zateknem u Srbiji“, kaže Emanuele Mašoni, „setio sam se stripa o gradu Boru i nešto kao da je odjeknulo u meni, kao kad čujete zvono za buđenje u hotelu čijeg imena više ne možete da se setite. Moja prva poseta Boru bila je kombinacija znatiželje i koincidencije, zatim sam se tamo vraćao da bih načinio još fotografija, ali i da bih zagrebao ispod površine kako bih otkrio šta se sve tu krije, nešto što mi se nekim čudom činilo da je zapravo deo mog vlastitog iskustva. Često osećam da sam povezan sa objektima ili prostorima – ponekad je to nešto trenutno, a nekada se produžava u vremenu.“
Serija fotografija nastalih u Boru zainteresovala je i organizatore Budimpeštanskog fotografskog festivala. Zapravo, postoji neka vrsta dublje spone između dva grada, s obzirom da je u radnom logoru u Boru, koji je uspostavila administracija nacističke Nemačke, tokom 1944. godine boravio pesnik Mikloš Radnoti (Radnóti Miklós), gde je bio interniran zajedno sa više od 6000 mađarskih Jevreja, od kojih je tek malo njih preživelo teške uslove koji su tamo vladali. Nakon što je postalo jasno da Crvena armija i partizanske jedinice napreduju ka tom delu Srbije, više grupa zarobljenika je bilo prisiljeno da marširaju u pravcu Mađarske. Radnotijevu grupa je došla sve do severoistoka Mađarske, gde ih je, u selu Abda (uz ne sasvim razjašnjene okolnosti) streljao mađarski vojnik. Godine 1946. iskopana je masovna grobnica u kojoj je bilo 22 tela. U jednom od džepova odela pronađeni su Radnotijevi dokumenti, kao i notes sa ćiriličnom oznakom Avala 5 (kako će se kasnije doznati, Radnoti je svesku kupio od nekog seljanina iz okoline rudokopa). Notes je sadržavao pesme koje je pesnik napisao u vreme svog sužanjstva, i kasnije će biti poznate pod nazivom Borska beležnica. Đeze Ferenc (Ferencz Győző ), pesnik i književni kritičar, autor monografije o Radnotiju, koji je takođe napisao tekst za katalog Mašonijevih fotografija iz Bora, ispričao mi je da „Radnoti zapravo nije bio opštepoznato ime za života. On je bio mladi pesnik, a mladi pesnici (uz retke izuzetke) teško stiču afirmaciju. Njegov rad su uglavnom pratile kolege pesnici i čitaoci koji su imali istančan sluh za poeziju. Tek nakon što su pesme iz poslednje faze života bile objavljene, zajedno sa materijalima iz posthumno pronađenih zapisa, postao je prepoznatljivo ime. Negde već na prelazu iz pedesetih u šezdesete njegov rad postao je deo školskog gradiva, a kolekcije njegovih pesama su u Mađarskoj do sada objavljene u nekih tridesetak izdanja“.
Zahvaljujući činjenici da se danas Radnoti smatra za jednog od najznačajnijih mađarskih pesnika dvadesetog veka, i ime grada Bora ušlo je u uho ljubitelja književnosti u Mađarskoj, iako će zapravo tek ova izložba fotografija doprineti da se stekne jasnija slika o tom gradu danas. O okupacionim radnim logorima, gde su pod nemogućim okolnostima radile i umirale desetine hiljada zarobljenika različitih nacionalnosti (naporan rad obavljan je od 6 ujutro do 6 predveče, dok su politički osuđenici i saradnici pokreta otpora iskopavali rudu u dubinskim kopovima, praktično do smrti), skoro da se više i ne govori, čak ni u našoj sredini. Silina istorijskih prilika koje su se na ovim područjima smenjivale u ubitačnom tempu, kao da su doprinele kolektivnoj amneziji. U svakom slučaju, Borski rudnici, koji su od početka dvadesetog veka bili vlasništvo francuskih kompanija, za glavne mušterije imali su upravo nemačku državu, koja je u to vreme potrebovala značajne količine bakra. Nakon što su nacisti zauzeli Pariz 1940, rudnik je praktično već bio preuzet od strane Nemačke, koja je u Boru, u nekim periodima, proizvodila čak četvrtinu svojih ukupnih potreba bakra, neophodnih za ratnu industriju. Kako je rat odmicao, tako je i potreba za ljudstvom koje bi opsluživalo tu mašineriju nadopunjavana ropskim radom logoraša. Bez vapaja ljudi kao što je Radnoti, da li bismo shvatili dubinu tog stradanja?
Radnoti je široko prevođen u svetu, a kod nas je njegova Borska beležnica objavljena 1979, kao prvo izdanje Narodne biblioteke Bor, uz predgovor Aleksandra Tišme i u prevodu Danila Kiša, značajnih ličnosti naše književne scene. Silvija Muči ( Mucsy Szilvia ), koja uređuje Budimpeštanski festival fotografije (i čiji će fotografski rad 27. aprila biti predstavljen beogradskoj publici na izložbi u TransformArt galeriji), kaže da je „besmislena smrt pesnika koji je stradao nedaleko od kuće, nakon što je, pun nade, najzad krenuo ka slobodi. Njegovo delo danas simbolički obeležava tužnu sudbinu onih koji su, nakon boravka u radnim logorima, pali kao žrtve zverstava u poslednjim fazama rata“. Silvijin deda je, kao jedan od mađarskih Jevreja koji su tamo bili internirani, okončao život upravo u borskim lagerima. Inače, priča o Radnotiju možda poprima i mitsku dimenziju, s obzirom da je naš pesnik Miroslav Antić, koji je 1944. kao dvanaestogodišnjak živeo u Pančevu, ispričao da je video kolonu logoraša otpuštenih iz Bora kako prolazi tim gradom (što je dokumentovana činjenica). Mikina majka je na mađarskom pričala sa jednim od izmrcvarenih logoraša, koji je rekao da je pesnik. Ona mu je iznela teglu pekmeza (koju je čuvala kao dragocenost), a on je njoj darovao svesku sa natpisom Avala 5. Ako je ovo tačno, Radnoti je od seljaka iz Bora kupio dve sveske, od kojih jednu nije stigao da popuni svojim beleškama, ali se takođe njegov put ukrstio sa životnom stazom pesnika u nastajanju.
Ali, vratimo se Mašonijevim fotografijama. One beleže okolinu Bora koja nalikuje na prizore sa druge planete, industrijalizovano ostrvo usred blagog pejzaža Istočne Srbije, sudar čoveka i prirode. Te fotografije predstavljaju tek jedno od brojnih promišljanja na temu ove specifične sredine i njene višeslojne priče, u različitim umetničkim disciplinama. Nestvarni mizanscen rudokopa ovekovečen je već 1965. u filmu Dušana Makavejeva Čovek nije tica, jednim od izvanrednih ostvarenja koje je izrodio crni talas. Zaglavljen u tranziciji koja nikako da se pretvori u… nešto drugo, Bor, uprkos brojnim (i dubokim) istorijskim slojevima koji se tu mogu iščitati, danas lebdi između osećaja razočarenja i nade da je zahuktala industrija skriveni adut koji će jednom ipak izroditi dugo sanjani ekonomski prosperitet.
