Hiljadu ljudi iz 54 zemlje biće u Beogradu od 9. do 13. jula zbog Svetskog kongresa Međunarodne federacije za pozorišna istraživanja. Sasvim je sigurno da je svako od njih kolegama, prijateljima, rođacima, komšijama pomenuo da, na primer, sprema predavanje koje će održati u Beogradu, kao što je sigurno i da će, kad se vrate kući, nekom zgodnom prilikom prepričati makar jedan doživljaj iz Beograda. Drugim rečima, Svetski kongres Međunarodne federacije za pozorišna istraživanja, koji se ove godine održava u Beogradu, primer je kulturne diplomatije, kod nas malo prisutne.
U svetu većina država ima svoja odeljenja za kulturnu diplomatiju pri ministarstvima inostranih poslova, a sama ministarstva kulture takođe veoma ozbiljno rade na promovisanju svoje zemlje. Smatra se da u Srbiji na državnom nivou nije razmišljano o kulturi u kontekstu diplomatije još od vremena dok je bila u sastavu Jugoslavije, kad je sredinom pedesetih Ansambl narodnih igara „Kolo“ gostovao prvo u zemljama koje će biti članice Pokreta nesvrstanih, a zatim i u SAD, Japanu i Australiji s ciljem da reprezentativnom tradicionalnom igrom i pesmom predstavi malu državu u razvoju. Ova umetnička diplomatija, piše na sajtu „Kola“, završila se otopljavanjem odnosa između dva hladnoratovska bloka tokom šezdesetih. Posle „Kola“, ulogu mosta između „nas“ i „njih“ preuzeli su Bitef i Fest. Osmislili su ih Mira Trailović, Jovan Ćirilov i Milutin Čolić, ljudi koji su umeli da osete i definišu šta je potrebno državi i njenom stanovništvu, a država je samo odobrila njihovu inicijativu i delimično je finansijski podržala, pa zato i prisvojila sve zasluge Bitefa i Festa u stvaranju ugleda Srbije u svetu. To isto postižu i Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, Bemus, Oktobarski salon i svi ostali festivali i kulturni programi zbog kojih nam dolaze strani autori i umetnici.
Neki naši ambasadori, posebno oni kojima je kultura životno opredeljenje poput Vide Ognjenović, Dragana Velikića, Trive Inđića, radili su na programima koji su kulturna diplomatija iako našim ambasadama to nije u opisu radnog mesta. Kulturno-informacioni centar u Parizu jedini je kulturni centar koji Srbija ima u inostranstvu. Poznat je po ekscesima, a ne po uspesima na polju kulturne diplomatije. Ministar kulture Vladan Vukosavljević najavio je prošlog meseca da će Kulturni centar Srbije u Pekingu najverovatnije biti otvoren u septembru. „Želja je da to bude veoma živo mesto, gde će naši savremeni stvaraoci često odlaziti, gde će se potpisivati ugovori o prevođenju srpske književnosti na kineski i neprestano održavati izložbe, koncerti i susreti pisaca i filmskih stvaralaca“, izjavio je tim povodom Vukosavljević. Posle Pekinga, plan je da srpski kulturni centri budu otvoreni u Moskvi, Berlinu, Trstu, Sentandreji ili Budimpešti. Nastojanje da Srbija dobije kulturne centre u svetu zasluga je ministra Vukosavljevića i njegovog tima i predstavlja retku pojavu državne strategije u pravcu kulturne diplomatije.
Najčešća i najzastupljenija forma kulturne diplomatije u našoj državi svodi se na nagrade i uspehe pojedinaca, što nema nikakve veze sa državnom strategijom stvaranja dobrih međudržavnih odnosa pomoću kulture. Pojedinci, autori koji svojim umećem osvoje nagrade inostranih festivala/takmičenja, najveći su promoteri Srbije zato što uz ime nagrađenog uvek piše iz koje je zemlje došao. U inostranstvu smatraju da je potrebno naglasiti ime države koja je doprinela uspehu nagrađenog – tamo se podrazumeva da država gradi svoje autore. Uz autore koji žive u inostranstvu i poznati su, samo u ovdašnjim medijima piše srpsk(i)a umetni(k)ca iz, recimo, Londona. Za inostranu javnost Marina Abramović je jednostavno – umetnica, a Vladimir Veličković jednostavno – umetnik. Samo se u Beogradu misli da je nečije poreklo važnije od njegove umetnosti. Drugo je pitanje što oni, ličnom odlukom i opredeljenjem, ne beže od toga da kažu odakle su.
Pre dve godine na Bitefu je održana Međunarodna konferencija „Bitef i kulturna diplomatija: pozorište i geopolitika“ u organizaciji UNESKO katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu, a na prošlogodišnjem Bitefu promovisana je knjiga Kulturna diplomatija: Umetnost, festivali i geopolitika u izdanju Deska Kreativna Evropa Srbija i Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Profesor Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa (vidi okvir) iskoristio je čak i učešće na konferenciji o kreativnoj industriji, održanoj ovog marta, da istakne važnost kulturne diplomatije.
Na takvom, samoinicijativnom iskustvu i praksi naše kulturne diplomatije, organizovan je i Svetski kongres 2018 Međunarodne federacije za pozorišna istraživanja pomenut na početku teksta, zbog koga u Beograd dolaze profesori, teoretičari i izvođači iz celog sveta. International Federation for Theatre Research (IFTR) postoji 53 godine i ovo je prvi njegov Svetski kongres u Beogradu. Organizaciju je osvojio Studio-Laboratorija izvođačkih umetnosti Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu u, ne treba napominjati, izuzetno velikoj konkurenciji. Profesorka Ivana Vujić, šef Studio-Laboratorije FDU i predsedavajuća Organizacionog odbora Svetskog kongresa 2018, kaže da je glavni komitet IFTR izabrao Beograd a ne Šangaj „pre svega zbog teme koju smo im predložili i zbog temeljnosti našeg projekta. Pokazali smo im da želimo, da imamo mogućnosti i da umemo to da realizujemo.“ Temu „Pozorište i migracija – pozorište, nacija i identitet između migracija i nekretanja“, objašnjava Ivana Vujić, baviće se pitanjima kako pozorište odgovara na pitanje egzila, raseljavanja, drugosti, i kroz istoriju i danas. „Ova tema nije samo dnevno aktuelna, ona je sad samo zaoštrena, to je istorijska tema. Migracije su određivale postojanje ljudi od afričkog prvog čoveka do sad. Takođe, migracija nije uvek negativna pojava. Na našem posteru su migranti Crnjanski, Tesla, Marlen Ditrih.“ Ivana Vujić kaže da će, vezano za to, biti predavanje o Mariji Antoaneti kao migrantkinji, i nabraja i da će 890 predavača u okviru glavnih panela, radnih grupa i specijalnih predavanja iz različitih uglova sagledati temu: od intermedijalnosti u pozorištu do političkog performansa, od kulture levice, inkluzije, kritičkog mišljenja do izvođačkih izraza, i skreće pažnju na panel o hikesiji (gostoprimstvo na antičkom grčkom) i politici azila. Dr Silvija Jestrović, dramski pisac i profesor Goran Stefanovski, dr Ana Vujović i dr Džejms Tompson su glavni predavači. „Usudila sam se da glavni predavači, osim naravno dr Tompsona, budu stručnjaci koji su se školovali i započeli karijeru kod nas, a razvili je u svetu. Poruka i želja je da i njih i ostale poput njih što više vežem za nas, da pokažem i dokažem da smo jedni drugima potrebni“, kaže Ivana Vujić.
Pet dana Kongresa održavaće se na 11 lokacija u Beogradu. „Komisija IFTR ih je obišla i dobili smo visoku ocenu“, kaže Ivana Vujić. Osim predavanja i panela, biće održano i niz paralelnih događaja – performansa, radionica, predstava koje će Beogradu pokloniti učesnici Svetskog kongresa IFTR, a Beograd će se predstaviti showcase-om domaćih predstava različitog žanra. Ivana Vujić preporučuje performans Susreti sa Hamletom u izvođenju englesko-belgijske trupe The Crew, i beogradsku premijeru predstave U ime gospoda pozorišta Deže Kostolanji iz Subotice u režiji Andraša Urbana.Treba naglasiti da će Kongres imati 80 volontera iz celog sveta.
Pripreme su počele pre dve godine. „Osim našeg fakulteta, Fakulteta dramskih umetnosti, uključeni su i ostali fakulteti Univerziteta umetnosti. I to je izuzetno važno. Nismo dobili mnogo novca, ali smo zato imali veliku pomoć prijatelja. Moram da izdvojim gospođu Madlenu Cepter koja nam je ustupila tehniku. Ali, ipak pre svih, premijerku Anu Brnabić i njen tim, koja je naš glavni pokrovitelj.“ Ivana Vujić kaže da će „Beograd Svetskim kongresom IFTR biti u poziciji da promeni i da poboljša mišljenje koje svet ima o njemu. Osećam da mi to možemo, da imamo potencijala za to. I hoću da verujem da će ova osvojena pozitivna pozicija konačno biti povod da svi kojima je to u moći počnu da koriste resurse kulture za diplomatiju.“
Na probijanju Gvozdene zavese Bitef je zasnivao svoj međunarodni društveni značaj, snagu i ugled. Kad je pao Berlinski zid, verovali smo, s velikom dozom iskrenog entuzijazma, da je to bio kraj ideoloških podela, čak i „kraj istorije“, ali se ispostavilo da je to bila, istorijski gledano, iluzija vrlo kratkog veka. Nedavno smo postali užasnuti svedoci mahnitosti bika koji je, u antičkom mitu, nosio Evropu na svojim leđima. Ne samo zbog svoje greške, Evropa se ponovo deli, kopa rovove i postavlja žičane ograde. Srbija i Beograd su ponovo u sličnoj situaciji. Opet smo granica, samo što je to ovog puta granica između bogatog i često arogantnog Severa i siromašnog i nemoćnog Juga, centra i periferije, društava koja se zatvaraju i čuvaju svoje interese i onih koja su prolazna putanja za more očajnih i bespomoćnih ljudi, izbeglica iz prekomorskog sveta, Bliskog istoka i Afrike. Ovaj položaj je, između ostalog, posledica toga što je Srbija samo kandidat za EU, ali ne i njena punopravna članica.
Ubeđeni smo da ovaj položaj ne treba da frustrira Beograd, već da pre treba da bude izazov i podsticaj da on još jednom postane jedinstveno mesto susreta, razmene i, pre svega, solidarnosti između različitih, ponekad i mimo njihove volje prožetih kultura. Ovo treba ostvariti u duhu njegovih kosmopolitskih i slobodarskih vrednosti, a koje potiču, između ostalog, i iz tradicije Pokreta nesvrstanih zemalja, potisnutog usled ksenofobije i ratova iz 90-ih. Takav Beograd, koji bi se rodio iz duboke spoznaje vlastitih zabluda i grešaka iz 90-tih, mogao bi da postane, i u geografskom i u kulturnom smislu, jedna od glavnih kapija Evrope, Evrope koju želimo i koja je danas pod snažnim udarima i izazovima. To je Evropa otvorenosti, solidarnosti, prihvatanja razlika, građanskih ideala slobode, jednakosti, nezavisnosti, racionalnog i kritičkog mišljenja… Prva institucija koja bi trebalo da ostvari misiju takvog Beograda, Beograda u kome bismo voleli da živimo, jeste upravo – Bitef.
Ivan Medenica
* Iz knjige Kulturna diplomatija: Umetnost, festivali i geopolitika
