Ilijada i sto jada

Jedno potmulo a teško, veliko, jako primetno odsustvo sa 48. Bitefa – fizičko odsustvo bolesnog Jovana Ćirilova, čoveka koji je, sa Mirom Trailović, utemeljio ovaj festival, u međuvremenu je postalo neopozivo, a ovaj 49. festival odvija se pod geslom „Uspomeni Jovana Ćirilova“, sasvim primereno. Ima nekog infantilnog optimizma – koji se lako pretvori u nihilizam – u verovanju da je „svako zamenjiv“, ali, eto, nije. Nema nikoga da bude Ćirilov umesto Ćirilova, takvi ljudi nisu u standardnoj, konfekcijskoj ponudi. Što ne znači, niti treba da znači, da ne može biti Bitefa bez Ćirilova. Biće jednom i takvog Bitefa, kroz izvestan broj godina, valjda… Ako nas sve do tada ne prekriju ruzmarin, snjegovi i šaš.

Ovogodišnje je izdanje nastalo pod finansijski valjda najtežim uslovima još od ratno-hiperinflatornih dana, i to se vidi pre svega po tome što se većina programa svela na domaće i „regionalne“ produkcije, čineći tako Bitef sve bližim nekoj vrsti „proširenog jesenjeg Pozorja“, što nije loše po sebi, ali… to ne liči na Bitef kakav je bio, još manje na onaj kakav treba da bude.

Ovo što sledi samo je kratak pregled prve četiri festivalske večeri, koliko je moglo da „stane“ u ovoj broj, zbog štamparskih rokova. Festival je otvoren u prepunom Narodnom pozorištu, kratkom ceremonijom na kojoj je briljirao gradonačelnik Beograda Siniša Mali, koji je pak u svom vrlo kratkom i besadržajnom obraćanju uspeo da se pokloni senima „Jovana Trailovića“, što je nekima navodno bilo simpatično, a drugi su malko kolutali očima. A potom je usledio dugo očekivani Murmel, murmel Herberta Friča, u izvođenju Volksbuhne am Rosa Luxemburg platz iz Berlina, a sve po delu Ditera Rota. Hm, delu? Da, ako ste dovoljno slobodoumni da tako nazovete bezbrojne stranice ispisane jednom jedinom rečju: murmel, murmel, murmel… (otprilike: mrmlj, mrmlj…). Važno pozorište iz samog srca najjače teatarske nacije savremene Evrope, predstava za koju se i te kako čulo (nedavno je gostovala u Londonu, uz uglavnom dobre kritike britanskih cinika, sasvim drugačije teatarski vaspitavanih): sve u svemu, gde ćeš bolji uvod u Bitef? Tome nema prigovora, i jako je dobro sa je ova produkcija viđena kod nas, a sve ostalo je… hm, stvar ličnog ukusa i pristupa. Te večeri, pa i sutradan, sistematski sam izbegavao sagovornike koji bi me mogli pitati ono poslovično „kako ti se svidelo?“, čekajući da mi viđeno malo odleži… Zašto? Recimo, zato što je to jedna od onih predstava koju možete vrednovati na razne, međusobno isključujuće načine – i uvek biti nekako u pravu. Razgaljujuća je maštovitost rediteljska, scenografska, sjajna je muzika, kostim, glumci su čarobni u dočaravanju svakodnevnih ili pak rubno apsurdnih situacija, dok pri tome uporno murmelišu u svim mogućim tonalitetima, stvarajući jedan „gustavovski“ (Gusztav, mađarski TV crtać iz vremena gulaš-komunizma) kaleidoskop ljudskih stanja; verujem da je to relaksirajući, a opet inteligentan i maštovit odmak od stanovite „preozbiljnosti“ nemačkog teatra prve lige, ali nakon početne lake oduševljenosti, predstava najdalje na sredini polako počne da vas zamara, uzima da traje, i na kraju nestrpljivo gledate na sat, mada uopšte nije dugačka. Kako dolazi do toga? Zamislite ovo: neko vam je ispričao vic, jako dobar, i nakon što ste se svojski ismejali on vam je… pa, recimo, ispričao taj isti vic još deset puta. Okej, pomalo menjajući detalje, ali to brzo prestaje da vam bude dovoljno -vi biste napolje. Nije ovo, dakako, svima smetalo, sudeći bar po pretežnoj reakciji publike te večeri.

Sutradan, u zemunskom Madlenianumu, iskušenje na prvi pogled: skoro tri sata Ilijade, u režiji starog znanca Jerneja Lorencija (prošle je godine zablistao sa Vitkjevičevom Poludelom lokomotivom), te združenoj produkciji Slovenskog narodnog gledališča, Mestnog gledališča ljubljanskog i Cankarjevog doma. Predstava počinje kao svojevrsni recital, kao malo unapređena „priredba“ iz naše mladosti: glumac pred mikrofonom čita tekst, ostali sede oko njega, povremeno ritmički lupkaju u mikrofon… Srećom postoji pauza, razmišljam, i već maštam o tome kako ću uteći na Dunav, šteta da propadne lepo zemunsko veče… A onda se, nekih pola sata od početka sanjivom Zevsu malko smrkne pred očima, i tako započne Teatar… Do pauze sve bolje i intenzivnije, a nakon pauze veličanstveno i maestralno, ekstatično i katarzično, ovaj neverovatan „best of“ slovenački ansambl (Marko Mandić je za nijansu ispred, ali gotovo svi su onkraj uobičajenih, rutinskih merila tzv. repertoarskog pozorišta) vođen Lorencijem drži veličanstvenu lekciju iz teatarske predanosti i umeća, gde svaka šmira i lažni „profesionalizam“ ovdašnjih namnoženih tezgaroša i šarmera nestaju pred magijom pozorišta kao zaloga nečega egzistencijalnog, suštinskog, svevremenog, a kako to bolje ispričati, ispevati, odsvirati i odigrati u najboljem maniru „fizičkog teatra“ nego kroz ovu priču o ratu i miru, krvi i laži, ljubavima i izdajama, junaštvu i kukavičluku? I publika je to i te kako osetila: neverovatna je ta razmena energije koja je tu uspostavljena najkasnije nakon pauze, podsećajući te zašto ono voliš pozorište, i zašto u bezbrojnim sumornim večerima veneš i klatiš se u stolici u ponajčešće uzaludnoj potrazi za Proživljajem. Ne pamtim kad sam poslednji put prisustvovao ovakvim ovacijama, zasluženim do koske: niko ko je te večeri bio u Madlenianumu neće zaboraviti šta je, kada i gde gledao. I zašto!

A sada, rubrika – neobične selektorske odluke. Mi smo kraljevi, a ne ljudi Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu neobičan je „high concept“ Matije Ferlina: iskoristivši dečije izjave pripadajuće onom famoznom žanru „Olovka piše srcem“, a preuzete iz jedne dugovečne emisije za decu Radio Zagreba, potom Hrvatskog radija, Ferlin svoje (sjajne!) glumce prepušta dočaravanju iz tzv. odraslog ugla gledano pomaknutog, polusnolikog sveta dečije mašte i znanja, stalno lavirajućeg između dubinske pronicljivosti konvencijama neiskvarenog uvida u svet i potpune šašavosti jednog sasvim legitimnog neznanja, onog koje detetu stoji dobro baš onoliko koliko je na odraslom odbojno. Dete, dakle, definiše prve i poslednje stvari postojanja, dete je ovde i Platon i Kant i Hegel, a Ferlin i glumci ga zapravo izvanredno teatralizuju, namerno detinje umudreno i „drveno“, imajući vrlo sveden izbor sredstava na raspolaganju. Ne, ovo nije nipošto klasična „predstava za decu“, ali istovremeno nije i da nema takvih nanosa, što proizvodi pomalo začudan odnos, i dilemu – da li je takvoj predstavi mesto u glavnom programu Bitefa? Hm, u nekoj jačoj konkurenciji možda i ne bi bilo, u ovogodišnjoj, zapravo ništa ne smeta… A ekipa je ispraćena iskrenim, toplim aplauzom. Druga odluka, po meni mnogo „neobičnija“, evo je još u toku dok sedim u foajeu Srpskog narodnog pozorišta, a koju desetinu dalje od mene odvija se i dalje predstava Zbogom, autorsko-izvođački solo projekat Žonatana Kapdevijela (Biro Kasiopeja, Pariz); izašao sam na polovini (kratke) predstave da dovršim ovaj tekst, ali dobro čujem šta se unutra zbiva: Kapdevijel peva. Lepo čovek peva, a capella, uglavnom pop hitove iz devedesetih a la Madona; između je „potresna“ priča o jednom neprilagođenom tinejdžerskom odrastanju. Hm, kanda je gotova, evo aplauza. Novosadska publika je, držim, ipak zaslužila da bude počašćena nekom važnijom produkcijom od ovog malog putujućeg kabarea (kojem bi, uostalom, najbolja lokacija bio klub Bitef teatra), a onima koji su šipčili u Novi Sad iz drugih gradova samo zbog ovoga, prosto ne znam šta bih rekao…

Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad Zlatka Pakovića (CZKD) gledali smo na Pozorju i istom prilikom pisali o ovoj predstavi. Smrt Ivana Iljiča u režiji Tomija Janežiča (Srpsko narodno pozorište) nisam gledao u bitefovskom izvođenju, nego na novosadskoj premijeri. Otprilike četvoročasnovno čitanje Tolstojeve pripovetke, jedne od najboljih pripovedaka ikada napisanih, uistinu nije mnogo više od „scenskog čitanja“, što će reći da je na koncu nešto manje od punokrvne pozorišne predstave, bez obzira na neka sjajna, intrigantna, čak uzbudljiva rešenja. Nepovratno šteta. Janežič ponovo u sudaru sa ruskom klasikom, i to na „mestu zločina“, veličanstvenog sedmočasovnog Galeba, u SNP-u: ogromna to očekivanja nužno budi, otuda i antiklimaks, jači nego što bi bio u nekim drugim okolnostima.

foto: nejc saje

Na kraju, ono što su svi, da se ne lažemo, najnestrpljivije očekivali: Kompleks Ristić Olivera Frljića, u „ka-pe-ge-teovskoj“ koprodukciji Slovenskog mladinskog gledališča, HNK Ivan Zajc iz Rijeke, Bitef teatra i festivala MOT iz Skoplja. Nije nedokučivo zašto je naslov mogao, pa i morao biti baš ovakav, zašto je ta referenca tako znakovita, ali opet, kad se sve razmotri, čini se da je on više odmogao ovom projektu nego što je ponudio neki upotrebljiv ključ za njega. Šta je problem ove predstave? Bio sam iznenađen time da su razni posle bili nešto silno šokirani i zgađeni, te brutalne scene, te, iju, svo to nasilje, te glumci razmenjuju slinu i druge izlučevine, te mokri se po mapi SFRJ… Nikakva „šokantnost“ nije ni vrlina ni mana ovog projekta protkanog reminiscencijama na Ristićeve davne predstave u SMG, nego je svojevrsna nemuštost njegovo (pre)bitno svojstvo: bukvalna čak, utoliko što nikakvog teksta ovde zapravo i nema, kao da je Frljić hteo da neretke (i neopravdane) prigovore za pamfletizam poklopi radikalnom estetičkom promenom… zapravo ne, nego promenom sredstava unutar bazično iste estetike. Kako god, nevolja s ovim besnim, brutalnim lamentom nad krvavim raspadom jedne zemlje i naknadnim licemerno-interesnim „krpljenjem“ njenih kanibalski raskomadanih delova je da je zapravo odviše nerazgovetan, A opet, nekome drugome je možda baš to vrlina – neka bude. Mislim da predstava zaslužuje drugo gledanje. Što se tzv. Ljuše Ristića tiče, može spokojno da dođe da gleda, nema tu stvarno ništa o njemu, to jest, ništa o onome u šta se pretvorio.

Mada, s druge strane, nije li se ionako pretvorio baš u to, tj. u Ništa? Pa se o tome suštinski i nema šta reći?

To je, dakle, prvi deo Bitefa, a za drugi ćemo videti, duga je ova nedelja, a izvan naših teatara traje jedna uzbudljiva, dugotrajna, mnogoljudna predstava bez kraja.