Treba li dobro pisanu knjigu opteretiti zadatkom koji ostaje izvan osnovnog vidokruga priče koja se u romanu priča ili premašuje pravu prirodu interesovanja, a možda i imaginaciju autora? To je mnogo važnija dilema od eventualne radikalizacije pitanja statusa žena pisaca u savremenoj srpskoj književnosti. Prosečna, pa čak i vrlo dobra knjiga koju je napisala žena može uvek ostati prećutana; ako je autor muškarac, čak i sasvim slaba knjiga može pobrati sve pohvale i nagrade. Da je to tako možda se najbolje vidi ukoliko zamislimo kako je Lapot napisala neka Živojinka, ili da je Oslobodioce i izdajnike napisala Milovanka. Ko bi njima dao NIN-ovu nagradu, ikada? Smanjena podrška i usamljenost u stvaranju, ili ovlaš izrečene pohvale bez usredsređene kritike, utiču na umetničke domete.
Čini se da je sve ovo neophodno reći upravo povodom romana Ikona Ljubice Arsić, dobro i sa vidnim trudom napisane knjige u kojoj je uprkos tome propuštena izvanredna prilika da velika i značajna tema, sjajan izazov za stvaraoca, postane nezaobilazno mesto savremene srpske literature. U ovom romanu glavni junak – što s razlogom privlači najviše pažnje – jedan je od najvećih srpskih pisaca, Laza Lazarević. Roman je napisan s puno rada na stilu, kao autentično traganje za izrazom i oblikom u kojem će se najbolje dočarati godine koje je Laza Lazarević proveo u Berlinu na studijama medicine. Ljubavni zaplet, a samo u pozadini naznačen je i obrazovni horizont romana, između budućeg pisca i ćerke vlasnice pansiona u kojem je on odseo, podredio je sebi čak i naturalistički potresne vežbe iz anatomije. Ljubicu Arsić pri tom ne zanima nizanje i razlaganje svega što je zbog logike pripovedanja nužno otkriti i predstaviti da bi takva ljubav i njen nepovoljan ishod bili uverljivo predočeni, pa čitaocu uskraćuje čak i anatomiju iznenadne zaljubljenosti koja ostaje neka neuhvatljiva misterija, ili se svodi na dodire prstića, izbor končića i sitno građansko zavođenje. Pripovedač(ica) zahvata iz unutrašnje perspektive samo svojstvo bića, stanja i njihov sled, zbog čega se karakteri ne razvijaju u motivaciji, nego u nekoj posebnoj romanesknoj fenomenologiji.
Napor stilizacije ne svodi se, naravno, na površinske ukrase, raspored atributa i specifičan ton koji rečenica Ljubice Arsić osvaja za sebe. Uostalom, tu je ona možda i najdalje od pripovednog stila samog Laze Lazarevića. Dramska napetost Lazarevićevih pripovedaka i njihova potresnost sasvim su odbačene, čime se, naravno, nešto važno i gubi, ali je autoru posle toga dopušteno da sam stvara, a ne da prati odjeke tuđih priča. U sledećem koraku, i to je takođe stvar doslednosti, pokidane su niti koje bi roman obavezivale da se čvrsto osloni na čuvene, tako dobro poznate delove Lazarevićevih pripovedaka. Od njih su ostali samo prerađeni ili diskretno uklopljeni tragovi. Pažljiv čitalac koji dobro poznaje Lazarevićevo delo može da ih prati kroz roman, ali roman i njegova umetnička uverljivost od njih mnogo ne zavise. S obzirom na prirodu priče, to se vidi naročito u poređenju romana s Lazarevićevim remek-delima kao što su Verter i Švabica. Čak i u trenucima kada se u liku iz romana rađa pisac, trenucima praćenim lepim i umesnim poetičkim komentarima, nema ni govora da bi se videli pravi i najdublji koreni Lazarevićeve imaginacije.
I tu se već otvara osnovni problem Ikone. Jer ovaj roman nije žitije velikog srpskog pisca, što je dobro, niti je odjek i pastiš njegovog proznog dela, čime se nešto (sloboda) dobija a nešto (odjek pouzdanih vrednosti) gubi, ali nije ni radikalno suočavanje s izazovom i prevrednovanjem one tradicije kojoj se obraća. Roman bi, kada bi se iz njega izbacilo ime glavnog junaka, svakako nešto izgubio, ali bi zapravo to ogolilo da se interesovanje Ljubice Arsić odlilo na drugu stranu i da su Laza Lazarević i njegovo pripovedanje sve više ostali izgovor i povod, a ne pravi romaneskni cilj. Umesto romaneskne studije životnog i stvaralačkog slučaja velikog pisca, roman postaje studija jednog trivijalnog ljubavnog slučaja u pansionu Gutjar, a tome ne mogu da pomognu ni anđeli (ni Venders) ni ikona, studenti iz Japana koji povremeno hodaju u kimonu i hvale ljubavnu tehniku gejši u poređenju s nemaštovitim nemačkim lorfama, kolege iz Španije, Rumunije i Bugarske, ili slučaj oholih gostiju restorana koji doručkuju u gaćama a kelneri ih služe goli, maskarade, Laza preobučen u Anu koji juri anđela po ulicama Berlina, različiti snovi, vrt sa čudesnim figurama i gužva na ulici u kojoj ima i neobičnijih bića no u mašti skulptora, te napokon neopisiva količina životinjica rasutih po stranicama knjige, od mudrog papagaja kojem je dopušteno da sve vidi i zna, do „jastuka ispunjenog malim žabama“ kojim se jedan frojdistički simptom zaokružuje. Sve su to manje ili više zanimljive, uspele ili manje uspele intervencije mimo osnovnog pripovednog interesa romana, a u samom središtu ostaje nešto što nije važno ni za razumevanje književnog dela i lika Laze Lazarevića, niti doprinosi da se oblikuje jedan poseban, upečatljiv karakter koji bi autonomno postojao. Laza Lazarević se od tragičnog heroja jedne nedozvoljene ljubavi ili pak društvenim predrasudama okovanog srpskog malograđanina pretvara u nešto malo, obično, usputno, što se u jednom dobu svuda sreće i nikome ništa ne znači. To još na početku romana nagoveštava besmislen Lazin dar – prazna duvankesa poklonjena Ani. Metafizika praznine, u kojoj je bio poslednji spas i koja bi pojačala nihilizam prošlosti i sećanja na koji se tu i tamo upućuje, ostaje daleko izvan dosega pripovedanja.
Sapet između neubičajeno velikog broja odjeka srpske i nemačke poezije devetnaestog veka i folklora, kao svedočanstava duha epohe i kontrasta dveju društvenih sredina, između velikog napora uobličenja i ispuštanja osnovnog plana pripovedanja, Ikona Ljubice Arsić je dobro napisana knjiga u kojoj nisu iskorištene i one najveće mogućnosti. Susreti srpske proze s velikim srpskim piscima do sada nisu dali najveća umetnička dostignuća, ali interesovanje za Lazu Kostića i Drainca, Andrića i Crnjanskog, Milicu Stojadinović Srpkinju i Dositeja pokazuju da je možda sazrelo vreme i za remek-delo posvećeno nekom srpskom piscu.
