Uprava “Zvezdara teatra” ima dobar osećaj za savremeni trenutak i zna kada kojom temom treba da se bavi. U jeku razgovora o nasilju nad ženama i femicidu, “Zvezdara teatar” je na repertoar stavio predstavu Udovica živoga čoveka (crna komedija Dušana Kovačevića u režiji samog Kovačevića), u kojoj se na aktuelnu društvenu temu odgovara drugačije od teze da su žene žrtve patrijarhata. U Udovici mrtvoga čoveka jasno se kaže da žene ne biju patrijarhalno vaspitani muškarci nego nevaspitane barabe. A sada, nakon što se stišao prvi talas opšteg oduševljenja studentskim buntom, “Zvezdara” izlazi sa dramatizacijom čuvenog romana Mome Kapora Una, priče o seksualnoj avanturi popularnog i buntovnog profesora univerziteta i njegove studentkinje.
Roman Una Mome Kapora objavljen je 1981. godine. To je vreme kada je čvrsta fasada socijalističkog društva pucala na svim planovima i kada su oni koji su kritikovali socijalistički društveni model sve više i sve jače dizali glas. Una otkriva šta se krije iza fasade ustanove koja bi morala da bude moralni i naučni stub društva. Momo Kapor piše da je univerzitet prožet političkim intrigama u kojima se koriste razna sredstva i načini da bi se odstranili politički nepodobni. Političke igre na univerzitetu pratimo preko sudbine pobunjenog i provokativnog profesora koji udobno živi na fakultetu sve dok je dovoljno koristan i prihvatljivo buntovan. Politička intriga je povezana sa erotskom avanturom profesora i studentkinje – osamdesete godine su doba kada su seks i golotinja ženskog tela postali veoma raširena pojava u bioskopima, na trafikama i u pozorištima, te u popularnoj kulturi uopšte. Golotinja na trafikama i u bioskopima smatrana je s jedne strane šundom, ali i vidom bunta i oslobođenja. Tri godine kasnije reditelj Miša Radivojević snimio je i istoimeni film – studentkinju je igrala Sonja Savić, a profesora Rade Šerbedžija. Film je, kao i roman, doživeo veliki uspeh kod publike i bio je tačan odraz vremena u kome je nastao – postepenog ali temeljnog kraha socijalističkog društvenog uređenja.
Danas kada se sa nežnošću sećamo tih vremena i zaboravljamo ili minimiziramo njegove tamne strane, ljubavna priča o Uni i profesoru Mišelu takođe je dobila nešto od tog sentimentalnog šmeka, što je uprava “Zvezdara teatra” sasvim sigurno imala u vidu kada se odlučila na ovaj repertoarski potez. Stevan Koprivica, jedan od najboljih dramatizatora kod nas, Unu je jako dobro prilagodio potrebama ovog pozorišta. Prvo, zadržao je likove koji su neophodni za dramsku radnju, njih četvoro: profesor, studentkinja, prodekan (predstavnik vlasti) i profesorova supruga. Takođe, profesorovi govori i predavanja “začinjeni” su popularnom poststrukturalističkom filozofijom, sa dodacima ekologije i kritike kapitalizma, kako bi njegov intelektualni background bio bliži našem vremenu. S druge strane, prisustvo likova supruge i prodekana pojačano je, što je sa stanovišta radnje i motivacije glumaca koji igraju ove uloge takođe dobro jer oni bacaju dodatno svetlo na društveni kontekst u kome se odvija ova erotska priča. Stevan Koprivica namerno meša dva vremenska konteksta, tako da nije sasvim jasno da li se priča dešava sada ili onda, ili se, što je verovatnije, pravi luk između dva vremena i dva represivna društvena sistema. Sa sažimanjem broja likova i scena došlo je i do zgušnjavanja radnje i izoštravanja sukoba, što je za pozorišnu dramaturgiju veoma značajno.
Reditelj Dejan Projkovski smešta radnju u prostor koji je sav ograđen velikim brojem transparenata – kao da se radnja dešava u senci nekakvih nedefinisanih masovnih protesta. Osim tih transparenata, prostor garsonjere u kojoj se razvija ljubavna priča predstavljen je prozirnim plastičnim trakama – iako bi profesor i Una hteli da se viđaju u tajnosti, sve je providno i svi sve vide. Važno je istaći rediteljev odnos prema erotici. Nje i u romani i filmu ima mnogo i seks je prikazan u stilu umetničkih erotskih filmova onog doba. Projkovski je seks prikazao kao nekakvu vrstu plesa, i to je za pozorište dobro rešenje (mada više puta viđeno) jer nas pušta da zamišljamo, a publika, ako je dobro podstaknuta, uvek bolje zamisli nego što glumci mogu da predstave.
Najveća vrednost ove predstave su glumci – oni su ti koji su Uni dali taj konačni duh savremenosti. Marko Gvero prodekana igra kao savremenog, bahatog i nadasve prostog tipa koji je pored nauke samo prošao, koji je došao iz male, duhovno skučene sredine i koji je uspeo zahvaljujući političkom angažmanu i zato je ljubomoran na svog uspešnijeg, obrazovanijeg i talentovanijeg kolegu. On je stereotipna predstava političkog karijeriste koji ništa ne zna o svojoj struci, ali zato jako dobro zna šta ko može i kako da se sve to iskoristi radi ličnog napredovanja. Marko Gvero odlično igra tipa koji je istovremeno odvratan i veoma opasan jer je inteligentan i dobro poznaje sredinu u kojoj odlično pliva. Sena Đorović igra profesorovu suprugu, koja od početka zna šta se dešava i pokušava vrlo srčano da zaštiti svoj brak i svoga supruga, koga voli, a još i više poštuje. Međutim, ona je neuspešna u svojim naporima jer nastupa iz pozicije žene koja se svesno stavila u službu obožavanog intelektualca, a sada njene usluge više nisu potrebne. Sena Đorović jasnim gestovima i direktnim suočavanjem sa partnerom licem-u-lice igra ženu koja je svesna svog promašaja i odlučuje da napusti muškarca koji je očigledno ne zaslužuje. Magdalena Mijatović igra Unu kao savremenu devojku koja je u svakom pogledu produkt ovog vremena. Ona je drska, ljuta, buntovna i cinična. Njen fizički stav je istovremeno provokativan, izazivački i zavodljiv. Ipak, “slučajne” geste otkrivaju unutrašnju krhkost. Ona Unu igra kao veoma lepu devojku koja svesno zavodi profesora (kostimografkinja Ivana Ristić zaista se potrudila da je dobro obuče), ali zavodi i publiku kada se na njenom licu otkriju nevinost, zbunjenost i povređenost. Una Magdalene Mijatović se vrlo glasno, jako i ubedljivo smeje i plače. Nikola Ristanovski igra profesora kao tipa koji je iznutra prazan, infantilan, a njegova predavanja prepuna su opštih mesta preuzetih iz poststrukturalističke teorije i kritike savremenog kapitalizma, i sve što o njemu kažu drugi likovi potpuno je tačno. Njegov uspeh se bazira pre svega na ličnoj harizmi, a manje na kvalitetu filozofskih misli. Međutim, za razliku od književnog i filmskog uzora, lik koji igra Ristanovski jeste čovek koji je spreman da plati punu cenu za svoje izbore i zablude, i kao takav je dostojan junak savremene melodrame.
I zaista, ova predstava ima sve osobine uspešne melodrame. Profesor ne vara svoju Unu sa njenom drugaricom, već je ludo voli. Una se ne drogira. Njihov seks nije samo dobar seks već vrhunska ekstaza koja je dočarana muzikom i plesom. Glavni junak na kraju ipak ostane intelektualna i moralna vertikala (za razliku od romana). Lik prodekana u predstavi je zlikovac, a supruga rezoner i “glas razuma” – i zlikovac i rezoner su tipični i čak neophodni za uspešnu melodramu. Svi likovi imaju jake emocije – smeju se i plaču i provociraju emotivno uživljavanje kod publike. Na kraju nije bez značaja i to da predstava Una precizno detektuje strahove i moralne dileme svoje publike povodom aktuelne teme. Aktuelnoj temi autori predstave prilaze na takav način da bi se svi koji sede u publici mogli saglasiti: čestit čovek uvek strada, a za to su krivi nestručni, prosti i nemoralni zlikovci koji oduvek okupiraju naš javni prostor. Melodrama uvek potvrđuje moralne vrednosti svoje publike i to publika oseća i zahvalno odgovara stajaćim ovacijama i po kojom suzom u očima. Kome se ne sviđa neka ne gleda, a ko voli nek izvoli.
