Za razliku od većine „previše plodnih“ reditelja, karijera Stivena Soderberga nije uzela takav tok kako bi se prevazišao zastoj u gradnji zdanja na Tahitiju. Nije bila u pitanju ni poznata perverzna potreba za posedovanjem mnoštva ukipljenih figurina. Ne, njegov slučaj bio je više biološke nego praktične prirode: Soderberg je podvojena ličnost, a svaka od (donedavno) dve njegove persone tražila je svoj normalan autorski put. Drugo objašnjenje za činjenicu da je jedan te isti reditelj mogao da potpiše toliko suprotne filmove kao što su, recimo, Out of sight (ili Englez) i, recimo, Erin Brokovič, ne postoji u poznatom univerzumu. Filmova je tako ispalo dvostruko više nego što bi se moglo očekivati da postigne jedan prosečni mejnstrim reditelj. Putevi droge ukazali su, međutim, na pojavu njegove treće po redu ličnosti, pa dalje umnožavanje izvedenih projekata ne bi trebalo da čudi.
Dok je nova pa halapljiva, a ubistveno mediokritetska treća ličnost, očito preuzela opšte ingerencije, za svetle domete retro–cool spektakla Igraj svoju igru, zasluge ipak evidentno pripadaju njegovoj dnevnoj „doktor Džekil“ strani. Takvih dometa ima tačno tri: početak, kraj i Karl Rajner. A kao što znamo iz bajki, broj tri je uvek bio dovoljan za neku, makar malu mađiju.
Početak je, naime, rimejk početka jednog drugog, nimalo davnog filma istog autora. U pitanju je Soderbergovo remek-delo Englez (Limey). Kada Kluni, iz donjeg rakursa, laganim opuštenim korakom napušta zatvor i samouvereno gazi u svež vazduh najlepšeg doba svog života, on zapravo glumi Terensa Stempa iz uvertire instant mitskog Engleza. To mu izuzetno dobro polazi za rukom, i tako se ovim glumačkim ostvarenjem, a nakon užasno duhovitog „skidanja“ Klarka Gejbla u O brate, gde si neverovatne braće Koen, Kluni definitivno ustoličuje na poziciji najšarmantnijeg, i shodno tome daleko najbolje plaćenog holivudskog imitatora.
Ushićujući kraj sakuplja sva najopasnija znanja jednog ozbiljnog reditelja i sklapa scenu koja traje i traje, a njen sadržaj staje u prostu neproširenu rečenicu: „ljudi su srećni“.
A negde između, spektakularno podsećanje na Karla Rajnera, ovog dedu koji liči na babu, usporenog seniora s kapicom nabijenom na oči i pomorandžom u rukama (-„Šta će ti to?“ „Rekao mi doktor da uzimam vitamine.“ „Pa što ne uzimaš vitamine?“). Kako Soderberg, bez imalo sumnje, Ocean’s Eleven bazira na metafilmskim, barem koliko i na imanentnim faktima, nije teško setiti se Rajner-seniorovih režija (jer i to je radio dobro), pa tako i sulude fantazmagorije Mrtvaci ne nose karirano. Kako je Karl Rajner u ovom filmu montirao sveže glumljene i napisane kadrove s onima iz klasičnih holivudskih filmova, Stiv Martin se našao, bukvalno, s mrtvim zvezdama u istoj sceni. Slična stvar dešava se, doduše ovog puta metaforički, i Kluniju, Pitu, Rajneru i ostalima: njihove „originale“ iz Ocean’s Elevena Luisa Majlstona iz 1960. teško možete isterati iz glave tokom gledanja. Tako se stilska Biblija – Rat Pack harizma, uparivanjem Dina Martina, Frenka Sinatre ili Semija Dejvisa Džuniora s pandanima iz godine 2002. usložnjava i uspinje na nivo uber-post-kemp-moderne.
Ako tome dodamo ulogu Endija Garsije, koja je precizna replika kostura njegove potresne role u nezaboravnom filmu Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav, sve je spremno za zaključak o prvom 100 odsto samosvesnom holivudskom hitu, koji ima jedan jedini, nažalost teško zanemarljiv problem: nije ni izbliza toliko zabavan koliko je pametan.
Tri kazina, dve nedelje za pripremu, jedan loš momak koji drži devojku i pljačka veka sastojci su koji mirišu mnogo slasnije nego sat praznog hoda i slabo tajmingovan pothvat nepodnošljivo jednoličnog ritma koji izlaze na drugom kraju mašine. Ali da ne bude zabune! Ovo nije triler i stvar nije u saspensu – ovo je style flick i stvar je samo u stilu. Taj lenji, taj ultimativno kulerski stil trebalo je, međutim, da ispliva iz postavke pljačke, koja je ispala previše komplikovana, nedovoljno ložačka i dosta papirnata. Taj stil je trebalo da ispliva iz postavke likova, koji se ovde, za razliku od prve verzije gde je jedanaestorka bila zajedno u ratu, skupljaju sasvim proizvoljno. Taj stil je trebalo da ispliva iz odnosa prema ženi, ali žena je, avaj, za razliku od Endži Dikinson, ovde Džulija Roberts, s osmehom kao ajkula i pogrbljenim leđima. Taj stil je trebalo da ispliva iz muzike, koja je ovde na svaki način polovnjačka, a i, pobogu, u rimejku filma Dina Martina i Sinatre niko od njih jedanaest ne peva!
Propušten je, ne ostaje drugo nego da se prizna, potencijal one izuzetne scene u kojoj mladi Jošua Džekson i Tofer Grejs, glumci poznati po serijama Doson Krik i Lude sedamdesete, izlaze iz stanovitog ulaza, a na njih se bacaju klinci izurlavajući autograme. Džordž Kluni i Bred Pit prolaze pored neprimećeni.
Upravo taj, takav, pomereni svet dotakao je, dakle, svega nekoliko puta Soderberg, praveći svoj „rimejk prošlog sveta“ – svega nekoliko puta za jednu malu mađiju. Da li će uskoro biti one velike, prave, zavisi isključivo od ishoda boks-meča između doktora Džekila, mistera Hajda i onog trećeg. Čekamo.
