Svakome je jasno da je naziv ove rubrike – Reč o delu – čist eufemizam za mrsku nam oblast umetničke kritike. Međutim, kada je u pitanju tekst koji sledi, ovaj naziv može da se shvati u doslovnom smislu jer niti su ove reči kritika, niti je delo na koje se one odnose pozorište. Iz ove tvrdnje ne treba izvoditi pogrešne zaključke, pogotovo ne one vrednosne prirode: iako nije pozorište (ili baš zato), dotično delo ostvaruje snažno dejstvo, dejstvo čija priroda i intenzitet ne nude građu za kritiku, već za potonje razmatranje, analizu, ili samo opis. Pođimo, kao što je i logično, od opisa.
Duž velike sale Studentskog kulturnog centra zategnuta je pista od belog platna, oivičena neonskim cevima, oko koje je, u nekoliko pravilnih redova, razmeštena publika, što sve stvara asocijaciju na prostornu organizaciju modne revije. Na pistu izlazi nago muško telo, ni mlado ni skladno, namazano debelim slojem bele boje i, u potpunoj tišini (nema ni govora, ni muzike, ni zvukova, osim škljocanja fotoaparata), ravnomernim korakom nekoliko puta prođe gore-dole. Tokom tog prolaska na belom platnu i belom telu postepeno se ispisuju crvene linije i šare; ispisuje ih krv koja sve vreme ističe iz stvarnih rana na rukama ovog tela. Prolasci traju oko petnaest minuta, posle čega telo odlazi sa scene, a publika se u tišini razilazi. Nema klanjanja, nema aplauza.
Ovo (para)scensko dešavanje nosi naziv I Miss You, njegov autor i izvođač je Franko B, poznati engleski multimedijalni umetnik, a u Beograd je stiglo u organizaciji Cenpija i British Councila. Iako se već iz opisa slike može naslutiti da I Miss You ostvaruje glavno dejstvo na jednom dubinskom, prelogičkom planu, njegov površinski sloj ostvaruje komunikaciju i na intelektualnom planu. Stav autora da njegovo delo „nije komentar na modnu industriju“ ne sprečava nas da iz njega iščitamo (ili u njega učitamo) jednu grubu, ciničnu, beskompromisnu parafrazu estetike i, posebno, ideologije modne revije. Golo telo koje krvari na pisti razgolićuje modu, razotkriva da je beskrupulozna manipulacija ljudskim telom jedna od glavnih odlika modne industrije.
Međutim, čim se izgovori ili napiše, ova tvrdnja, ovo intelektualno tumačenje postaje nekako površno i trivijalno: ne krvari čovek 15 minuta pred drugima valjda samo zato da bi se podsmevao modnim revijama? Tako postepeno dolazimo do dubinskog sloja ovog dela, onog koji je izvan svakog konkretnog misaonog koncepta. Situacija stvarnog izvođačevog krvarenja pred publikom ima taj efekat da razgrađuje osnovnu ideju zapadnog pozorišta i to ne samo dramskog – ideju podražavanja. Zato se I Miss You ne može odrediti kao pozorišna predstava; ovo je – i sad konačno dolazimo do nekakvog žanrovskog određenja – umetnost performansa, ako performans definišemo onim radikalnim avangardističkim zahtevom, koji se prepoznaje i kod Artoa, i kod Livingovaca i u praksi i teoriji hepeninga: da na sceni ne treba glumiti, već biti.
Naravno, postoje različiti načini da se na sceni bude a da se ne predstavlja, ne glumi. Međutim, čini se da nijedan od tih načina nije tako radikalan i neprikosnoven kao samopovređivanje: ovako se, putem potencijalne negacije (Franko B ističe da performans nikada ne postaje rizičan po život) jasno ukazuje na činjenicu da publika pred sobom nema dramski lik ili scenski znak, već stvarni, krvavo pulsirajući život. Samopovređivanje tako postaje vrhunski izraz samopotvrđivanja.
Na kraju se, međutim, postavlja pitanje kako ovo negiranje predstavljačke prirode izvođačkog čina komunicira s publikom. U zaista odličnom, još neobjavljenom eseju o umetnosti body performera, zagrebačka kritičarka Ivana Sajko ističe da se u ovakvim performansima publika nalazi u situaciji koja „onemogućava tradicionalnu kazališnu distancu“. Čini se da je ova tvrdnja, ipak, isuviše optimistička: predstavljačku situaciju negira stvarni fizički bol izvođača, ali taj mehanizam rušenja iluzije ne može da funkcioniše i kod gledaoca. Gledalac ne može da odgovori na nesebično davanje izvođača tako da se, u odsustvu ravnopravne emocionalne razmene, može povući upravo u situaciju tipične „kazališne distance“; performans će kod njega izazvati osećanje mučnine ili neki oblik racionalizacije („sve je to provokacija i egzibicionizam“). Ipak, ako makar samo jedan gledalac može na kraju najiskrenije da prizna da je neko krvario za njega, onda ova umetnost ostvaruje snažno i potpuno dejstvo.
