I bogati plaču

Sigurno vam se desilo da meditirajući na ve-ce šolji čitate uputstva i sastav na poleđini šampona. Ona su u našim krajevima prevedena na slovenački, hrvatski, bosanski, srpski i makedonski. Sigurno su vas iznenađivale jezičke finese i bravure prevodilaca u očajničkoj potrebi da udovolje bolesnoj želji naših naroda i narodnosti. Potrebno je po svaku cenu dokazati originalnost i jedinstvenost u svakom kutku geografskog i medijskog prostora. Isti utisak, neverovatne toaletne kreativnosti, imaćete kada, na primer, u Bosni ukrstite signale televizija iz Hrvatske, Srbije i Bosne. U Banjaluci, recimo, možete videti programe HRT-a, ali i privatne televizije RTL i TV Nova. Na komercijalnim televizijama prepoznaćete dnevni šou-program Sanje Doležal (eks Novi fosili) u ulozi hrvatske Opre. Saznaćete da li su bogati u Hrvatskoj nesrećni i uplašeni iza zidova svojih dvoraca. I bogati plaču, zar ne? TV Nova odnedavno emituje Free Taxi, licencni proizvod iz Beograda (poznatiji kao Taxi B92). Gledao sam kako se Boris Novković muči sa ćutljivim mušterijama. I tamo su osnovne teme – kako spojiti kraj s krajem, politički skandali i muke tranzicije. Zvuči poznato, kažem vam – isti šampon, drugo uputstvo za korišćenje.

Bosanske televizije zaista predstavljaju šarolik cirkus koji čine čak tri javna servisa (po jedan za svaki od entiteta i jedinstven servis za celu Bosnu). Na sreću, plaća se samo jedna pretplata, a tri servisa dele pare. Pink BH predstavlja kalemljeni izdanak ovdašnje imperije, sa sličnom estetikom i praznjikavom programskom šemom. Mnogo uticajniji trend-seter je bijeljinska BN televizija, svojevrsni tv-azil za umetnike Granda, lokalne folk-zvezde, tv-autore sa Palme i vidovnjake u egzilu. Tu drma i trese po ceo dan kao na pravom semberijskom vašaru. Živi program se tokom leta odvijao na bazenima pored Doboja sa simboličnim nazivom „Džungla“ gde su narodnjaci pevali publici koja je čučala u bazenima. Voditeljka uvek pored sebe ima laptop i čita pozdrave i želje brojnih bosanskih gastarbajtera. Dakle, kompletan sajber-turbo doživljaj uz neponovljive jezičke vratolomije u SMS porukama.

Moj favorit, i svojevrstan kulturološki fenomen, jeste televizija Vikom iz Bosanske Gradiške, gradića na samoj granici između Hrvatske i Bosne. Vlasnik veoma zanimljive biografije (koja uključuje školu u Kumrovcu, tv servis i kasnije doktorate) odlučio je da osveži standardni tv-koncept – muzičke želje + narodnjaci. Objavljen je konkurs za internacionalni ženski orkestar Vikom djevojaka. Tako je nastao orkestar cica u minićima (daleka inspiracija može biti spot Roberta Palmera) koje fingiraju svirku, dok pevači defiluju kao u Las Vegasu. Devojke rade za stan, hranu i slavu, zabranjen je kontakt sa pevačima (ili švalerima, kako stoji na sajtu televizije). Neke od umetnica su čak privremeno udaljene iz benda zbog petljanja sa pevačima. Tako, naručite pesmu, platite deset konvertibilnih maraka (oko pet evra) i uživate u pesmi i svirci. Bubnjarka stoji, gitaristkinja drži E dur, harmonikašica verovatno ima manje sise pa je slikaju malo otpozadi, violinistkinja gudi li gudi i eto sreće publici. Na ovoj televiziji takođe možete videti neobične propovednike u plaćenim terminima, skockane baje iz Srbije, koji naučno dokazuju da je bog stvorio zemlju. Sve u svemu, Vikom je šampon koji neobično miriše, uništava kosu, ali ne možete da ga ne primetite.

Verovali ili ne, jedina medijska veza sa maticom (Srbijom) u Banjaluci je BK televizija, čiji program reemituje nekoliko lokalnih tv-stanica. BK je tako postao osnovni izvor informacija iz Srbije, a time i snažno političko oruđe uključujući i emisije „U trendu“ ili „Crni biseri“. Alternativna televizija u Banjaluci doprinela je da programe TV B92 vide u Bosni i upoznaju Lunu Lu, Timofejeva ili Mileta sa Čubure. No, kako samo ime kaže, to je tek alternativa dominantnom estetskom kriterijumu.

Iako se svi trude da na televiziji ispadnu lepi i pametni (prvo više, drugo mnogo manje), ne možete izbeći utisak sa početka teksta. Prepisivanje i pogledanje preko plota nije više sporadična pojava, već opšte mesto, tako da možemo govoriti o svojevrsnoj uniformnosti balkanskih medija. Bilo koji tv-program možete zamisliti na bilo kojoj televiziji, uz odgovarajuće jezičke korekcije. Na zamišljenoj skali uticaja na jednom polu bi stajao HRT, a na drugom TV Pink. Ova dva primera se dodiruju i mešaju, prema afinitetu gazde lokalne televizije ili geografskoj blizini uzora. Skorašnji događaji na medijskoj berzi kadrova u Beogradu, gde Pink pokreće vlastiti TV Dnevnik, pokazuju da nam sledi konačno stapanje dva modela u jedinstven konglomerat. Tada će biti nevažno uputstvo na poleđini šampona, jer će mehurovi da puckaju kao u „Jeleni“ i „Vili Mariji“, a kamiondžije će doputovati u „Velo Misto“.