Hronike razmaženog čitaoca

Kolumnista je sve više, a kolumni sve manje. Kako je to moguće? Lepo, isto onako kako je i novinara sve više, a novina sve manje. Kad kažem novine ne mislim na bilo kakvu hrpu papirušine koja se prodaje na kiosku i kod kolportera, nego na stvarne Novine, one dostojne tog imena; takvih već sada nema više od, ‘ajde, tuceta i frtalj na celom SFRJ-prostoru, a pre će biti da će ih ubuduće biti manje, no da će ih biti više. I ne samo to: kolumna je (kao bar inicijalno plemeniti, autorski, vrhunski) žanr kobno mutirala u smeru sajber-prostora, metastazirajući, tj. degenerišući se u blog, koji se potom dodatno degenerisao u komentare na blog, a koji su – sada već sasvim, doslovno i preneseno anonimizovani – otklizali još dublje u kojekakve forume i slične brbljaonice za nadobudnu razmenu beznačajnosti, avetna ne-mesta gde svaki Niko ponosno saopštava svoje Ništa kao kvočka koja obznanjuje pojavu jajeta. Osim što je jaje, doduše, nešto lepo i korisno.

U tom i takvom svetu, u kojem plemeniti, esejistički žurnalizam polako postaje ređi od zlatne žile, sarajevski (rođenjem i odrastanjem travnički) prozaik, pesnik, esejista i kritičar Muharem Bazdulj u nedoba zaplivava u kolumnističkim vodama: donedavno u Danima, sada u Oslobođenju. I gle, već posle svega dve-tri godine redovnijeg „kolumniranja“ uspeva da stekne zavidan broj neprijatelja, što je naprosto usud kolumniste koji lucidno, a nesmiljeno posmatra društvo u kojem živi: nije da on želi da stvara neprijatelje (šta će mu? da ih zatakne za šešir?), nego je to naprosto neizbežna nusposledica njegovog posla… Kolumnista kojeg svi vole ionako bi morao hitno da zatvori dućan: taj samo zauzima mesto koje pripada boljem od njega. Naprotiv, kolumnista kojeg jedni strasno vole a drugi još strastvenije vole da mrze, taj je napipao nešto važno, neko skriveno, a osetljivo mesto; a taj njegov dodir po osetljivom mestu, e, to nekoga loži, a drugoga boli. Drugačije ne ide.

Knjiga Muharema Bazdulja Filigranski pločnici (Biblioteka XX vek, Beograd 2009) izbor je iz istoimenog kolumnističkog serijala za magazin Dani (uz tri texta za pescanik.net i jedan za časopis Zeničke sveske), ispisivan od 2004. do jeseni 2008, no intenzivnije tek tokom pretprošle i prošle godine.

Podnaslov ove knjige „Bosanski tranzitorij 2004-2008“ pojašnjava čime su se još (osim samim kvalitetom, dakako) Filigranski pločnici preporučili za objavljivanje u ovoj elitnoj, ali i specifično profilisanoj ediciji. U poslednjih se desetak ili nešto više godina u „XX veku“ pojavio niz knjiga autora sa celog SFRJ-prostora, ali i iz cele istočne i srednje Evrope, koji se ovako ili onako (antropološki, istoriografski, sociološki, etnolingvistički, esejistički…) bave tim tranzitorijem postkomunističkog sveta, svugde kontroverznim i traumatičnim, a na „zapadnom Balkanu“ još i opterećenim ratom i priključenijima. To će reći: nemoguće je pisati ozbiljno i pošteno a sistematski zanemarivati tu fundamentalnu činjenicu da se po našim filigranskim pločnicima još ni ljudska krv nije pošteno osušila. Njenom su prolivanju prethodile, pratile je, i slede joj reči; a da reči nikako nisu naivne i nevine, to bi trebalo da zna svako ko njima rukuje. I o tome se u Filigranskim pločnicima prevashodno radi: o javnom diskursu koji oblikuje većinsku svest, ali bogme i o onome alternativnom, onome koji se takvom diskursu suprotstavlja – ili barem tvrdi da to čini.

Čitaocu sa desnih obala Drine neće nipošto biti strani niti nepoznati Bazduljevi „pacijenti“: takvih ima i ovde koliko hoćeš, samo se drukčije zovu. Kao bogomdani „unuk“ one najbolje novinsko-spisateljske škole u južnih Slovena, one koja iz (sup)kulturnih fenomena i naizglednih marginalija svakodnevice, ali i iz „kanonskih“ iskaza etničkih i verskih Bardova i Korifeja ume na pametan, originalan i duhovit način dešifrovati one podtonske, neizrečene ili tek promrmljane poruke, Muharem B. ispisuje niz briljantnih, stilski izvanredno doteranih – ne i napadno kitnjastih, kako je to prečesto u epigoneriji – esejčića o društvu opterećenom diktaturom sveprisutne etničko-verske paradigme, konradovskom „histerijom identiteta“ koja je pri tome još i izdeljena u tri vrste i bezbroj podvrsta, oktroisanom repatrijarhalizacijom i reklerikalizacijom; kao i ovde, ti se i slični mućkovi prodaju kao „ukidanje ostataka komunizma“. Bazduljev teatar je savremena Bosna (pre svega „Federacija“), ali prava je pozornica mnogo šira, jer su, rekoh, stvari koje more one ištvanbiboovske „bedne male istočnoevropske državice“ frustrirajuće nalik jedna drugoj: nalik su jedni drugima i zlikovci i pajaci, i jogiji i komesari sa raznih strana.

Dakako da ovakvo skeniranje dominantnog (i njemu opozitnog) javnog diskursa ne ide bez pretresanja uloge intelektualaca; crni hroničar Filigranskih pločnika meraklijski se, u većini svojih kolumni, upušta u besprekorno dekonstruisanje reči & misli post-koma neodesnice, tog glavnog i najopasnijeg ideološkog hegemona i okupatora naših života potkraj dvadesetog i početkom XXI veka. No, Bazdulj se tu ne zaustavlja: kada povod to zahteva, autor će odmeriti i domete političke, a naročito intelektualne i medijske „alternative“, odveć često ušuškane u konformizam ispraznih Lepozvučnih Parola, u sitno kunktatorstvo ili pak ispraznu nadriradikalnost iza koje nema ni smisla ni sadržaja (a kamoli rizika, u bilo kojem relevantnom smislu reči), u pomodarsko šik-buntovništvo ili pak u jalovi narcisizam kojem je beskrajna sebeljubav prekrila ceo horizont.

Imam teoriju da Bazdulju sve ovo smeta ne samo iz „objektivnih“ razloga, nego još više estetski: kao odličnom piscu i u najboljem smislu reči razmaženom čitaocu, M. B.-u ni kao kolumnisti ne možete prodati ukvarenu robu… Ne nastupajući iz nekakve lažno superiorne „kosmičke“ perspektive, autor nipošto ne beži od osvešćivanja i iskazivanja sopstvene svetonazorne paradigme, za koju nećemo pogrešiti ako je, koliko god to možda uopšteno bilo, nazovemo levo-liberalnom. Ipak, on pati od odviše dobrog ukusa da bi bilo kome, bio on levo, desno ili se motao oko centra, oprosti onaj sve napadnije prisutni drveni, agresivno ideologizujući jezik, koji je namerio da nam se naturi kao jedini mogući izlaz iz ubilačke tribalne paradigme koja nas je skoro podavila (Bosnu najviše). Zato Filigranski pločnici i jesu tako filigranska stvar: knjiga dobro, zavodljivo, vispreno napisana, kao spoj jedne nesparušene erudicije i otvorenog duha: užitak je zagarantovan (što kaže ona reklama), a za spasenje ćete morati da se pobrinete sami!