Utorak, 4. VI 1968.
…Trg Marksa i Engelsa je pust. Na njemu su samo patrolni fijati 1300 i crvena vatrogasna kola u stavu pripravnosti.
Lola i ja hitamo pred Univerzitet. Blokada je još jača. Sada se može ići trotoarom jedino duž ograde Studentskog parka. Bez zadržavanja. Čak su i autobuske stanice za linije 20, 26 i 28 premeštene. Ali, zadržavanje je neizbežno. Jer na trotoaru je sve više sveta. Ljudi se okupljaju; gledaju fasade fakulteta i nemirne kretnje u unutrašnjosti zgrada. Čitaju nove parole, i saopštenje: ODSEKLI SU NAM TELEFON.
Na vrhu zdanja, iznad portreta Marksa i Tita, visi ogroman transparent: CRVENI UNIVERZITET „KARL MARKS“.
Okolo kruže strani izveštači. Milicioneri ih grubo gone i prete hapsom. (Žilnik mi priča da su ga tri-četiri puta privodili u policiju i saslušavali šta on to radi; zbog čega i za koga snima.) U grupicama građana – vrenje. Studenti uzbuđeno objašnjavaju svoje stavove. Dolazi do burnih dijaloga s policijskim agentima i partijskim agitatorima. Priča se o progonima i hapšenjima studenata koji su pokušali da biltene i proglase Akcionog odbora doture radnicima. O nemogućnosti da se dopre i do fabrika. Studentske delegate dočekuju politički rukovodioci i privredna tehnokratija, a ne oni koji stoje za mašinama. Ulicama se ne može proći od milicije. Saobraćaj nadgledaju učenici saobraćajnih škola – iskusni saobraćajci dislocirani su na ulaze grada. Govorka se da se hapšenja obavljaju kolima za hitnu pomoć. Istovremeno, neki studenti vitlaju džipovima kroz Beograd bacajući letke; za njima arlauču patrolna kola. Čuje se da su na Univerzitet prispeli hapšeni studenti. Držani su u pritvoru, izdevetani, zatim pušteni.
Atmosfera je puna napetosti i iščekivanja. Posle zabrane javnih istupanja, studenti se ne usuđuju na ekspanziju. Sad se nalaze pod pritiskom sabijeni u svoja „geta“. Svi su razdraženi. I političari i policija. I studenti. I građanstvo. Gledajući mladiće i devojke na prozorima Kapetan-Mišinog zdanja, i milicijske kordone, i crvene zastave iznad trotoara, ljudi i žene hukću; boje se zla. Drugi se zlobno sprdaju na račun studenata. Zahtevaju da milicija „sve to“ smiri batinama.
Studenti pojačavaju straže. Milicija kontroliše prostor ispred Univerziteta. Uprkos svemu, Kapetan-Mišino zdanje privlači kao magnet. U mnoštvu posmatrača zapažam Milenka Štrpca. Filip Aćimović, savetnik Jugoslovenske kinoteke, pratnji je Vladimira Pogačića, filmskog reditelja i direktora ove institucije, i Petra Stanojevića, njenog sekretara. Tu su Gordana Velmar-Janković i Ksenija Veljković, službenice „Jugofilma“. Želimir Žilnik i njegovi saradnici puštaju prisutnima na sav glas studentske govore, snimljene na magnetofonsku vrpcu. Vidim Batu Paskaljevića, Dragoslava Mihailovića i Borislava Mihajlovića Mihiza.
Mihiz je obučen u žućkastu somotsku bluzu mao kroja. Lice mu blista od oduševljenja; krivi ga satanski osmeh.
„Ljudi! Ovo je božanstveno! Za poslednje tri decenije danas se prvi put osećam slobodan!“
Melje. Ne može da se uzdrži. Egzibicionističko-anarhističke fraze pljušte kroz krezuba usta kao kroz stari, štropotavi šmrk. Srećan je što se sve ovo dešava. I – kako kaže – makar se više ništa ne desilo, predivno je da se dogodilo i ovoliko.
Tek se vratio iz Sovjetskog Saveza.
Lola ga pita kako je tamo.
„Sve je malo manje i nešto malo više onako kako smo i zamišljali“.
Lola je tmurna. Ogorčena je na novinare, na političare i na kolege sa Televizije. Neraspoložena je i zbog toga što za dan-dva treba da putuje u Nemačku, na festival televizijskih emisija za decu. Sad, kada su ovde u jeku događaji od nepredvidivog ishoda i neprocenjive važnosti.
Razgovaramo, gledajući ka Univerzitetu. Kapetan-Mišino zdanje tone u kobno ćutanje. Milicija nas goni s jednog kraja Trga na drugi.
„Ajde, drugovi! Zabranjeno zadržavanje! Šta se čeka?“
Dežmekasti micoš, sa šlemom nabijenim do nosa, počinje da me nervira.
Po deseti put govori nam jedno te isto.
„Druže! Čuješ li, druže? Skloni se, kad ti kažem!“
Šišti kao pokvareni gramofon i rukama nas gura u park.
„Dobro, zašto ja da se sklonim, a ti da ostaneš?“, pitam ga, i gnevno i podsmešljivo u isti mah.
On me gleda. Ćuti. Smiruje se. Čeka da se ostali odmaknu.
Onda mi se naginje nad uho.
U „Prosveti“, kuda se Mihiz, Dragoslav Mihailović i ja upućujemo trčeći, sede Svetlana Bojanić, Živorad Stojković, Stevan Raičković, Danilo Kiš i Momčilo Milankov. Sva uzdrhtala, Svetlana treska telefonsku slušalicu. Prepričava razgovor s nekim policijskim generalom, svojim starim poznanikom i drugom iz rata. Na pitanje čemu ovolika policijska prinuda, on joj daje sledeći odgovor: „Ne možemo dozvoliti da neprijateljski elementi ugroze naš socijalistički sistem. Jutros je na granicama SFRJ uhvaćeno dvadeset diverzanata!“
Doživljavam neprijatno iznenađenje: predlog da se studentima uputi pismo solidarnosti prihvata jedino Žika Stojković, Steva Raičković ustaje i udaljava se bez reči. Moča, Dragoslav i Kiš su protiv toga da mi, kao pojedinci, šaljemo podršku mimo Udruženja književnika. Po Milankovu, samo institucija daje ozbiljnost takvom poduhvati. Po Mihizu – samo lično zalaganje, pod punim imenom i prezimenom.
U kancelariji Petra Džadžića, Žika i ja sastavljamo poruku. Moča i Kiš ulaze pošto je poruka napisana. Poslednji red inače ovog kratkog napisa Žika Stojković završava tvrdnjom da ono što studenti hoće jeste od vitalnog značaja za „naš socijalizam“. Mihiz neće da potpiše takvu izjavu. Smatra da u našem društvu od socijalizma nema ni traga. Prema tome, ne može se govoriti ni o kakvom „našem“ socijalizmu. Spasavam situaciju predlogom da se zamenica „naš“ precrta, i da ostane samo imenica „socijalizam“ koja ima univerzalno značenje. Mihiz se saglašava.
Nas trojica stavljamo prve potpise. Kiš nas odvraća. Predlaže da sačekamo sutrašnji dan. Hoće da tekst iznesemo pred Plenum Udruženja književnika Srbije. Mihiz i ja se ne slažemo. Zastupamo tezu da je ovo individualistička akcija. Naglašavamo da smo za ličnu odgovornost svakog pojedinca. Akcija koju preduzimamo nije vezana ni za kakve esnafske forume. Hoćemo da je sprovedemo danas, sami; sutra može da bude kasno.
Mučen dvoumicom, Milankov izjavljuje da on neće potpisati ovaj dokument, jer ne veruje u efekat pojedinačnog javnog čina. Ali daje reč da će, ukoliko Uprava Udruženja, čiji je on član, ne bude htela da na sutrašnjem Plenumu predloži sličan akt solidarnosti, podneti na svoje članstvo ostavku.
Na ulici, ispred „Prosvete“, Žika, Mihiz i ja zastajemo zbunjeni: treba delati, ali kako? Kome se obratiti? Od koga zatražiti potpis? Situacija je izuzetno napeta. Sabijeni među zidove svojih fakulteta, studenti su obeleženi kao neprijatelji države i radničke klase. Ko će uzeti dobrovoljno na sebe rizik mogućih neželjenih posledica? Jer, ishod studentskog poduhvata krajnje je neizvestan.
Pominjemo pojedina imena: Antonije Isaković, (ali on nije u Beogradu), Mića Popović (njega treba juriti po mnogobrojnim filmskim montažama, razbacanim po svim predgrađima), Dobrica Ćosić (pitanje je da li bi hteo).
Žika predlaže da odemo pred „Gradsku kafanu“. Podne je. Pisci izlaze iz svojih rupa – valjda ćemo sresti nekog.
Prvi, na koga ponovo nailazimo, jeste Steva Raičković. Sedi u društvu Siniše Vukovića i Branimira Šćepanovića. Pružam im hartiju. Steva kaže da je on sa svojim potpisima dosad imao gorka iskustva. Siniša odmahuje glavom. Tekst jedini čita Brana Šćepa, ali se ni on ne maša pera.
Uto se pojavljuje Borisav Pekić i Mirko Kovač. Potpisuju bez prigovora. Pekić – visoka, svetačka figura – piskavim glasom saopštava da tekst neće čitati; sve što je do sada potpisivao potpisao je „na belo“! Nailazi Žika Lazić. I on stavlja potpis. Podsmeva se na svoj račun: „Ako sutra povučem potpis, nemojte mi zameriti; to neće biti prvi put“. Time aludira na svoje držanje u gužvi nastaloj oko zagrebačke „Deklaracije o jeziku“ i beogradskog „Predloga za razmišljanje“. „A vi“, završava svoje slovo, „ako se nađem u ćuzi – vi ćete da mi hranite ženu i decu“.
Odnekud iskrsava Matija Bećković. Jedva je dočekao da na poruku studentima stavi svoj potpis. Tu je i Lule Stanković. Potpisuje i on.
Vraćamo se Univerzitetu. Mihiz se nada da ćemo tamo pronaći istomišljenike.
