Hrabrost na litici

Džimi Klif bio je otelotvorenje rege muzike. Rođen 1944. kao Džejms Čejmbers na (još uvek britanskoj koloniji) Jamajci, osmo od devetoro dece, pesme je počeo da pravi i pre kraja osnovne škole, slušajući komšijski razglas. Otac ga je s 14 odveo u glavni grad, Kingston, gde je sebi smislio “umetničko ime” aludirajući na visine koje se nadao da dostigne (cliff znači litica). Kao srednjoškolac učestvovao je u takmičenjima “mladih nada”, pokušavao da snimi svoje pesme, tražio producente… dok sam nije stvorio jednog. Poreklom Kinez, Lesli Kong je u Kingstonu sa starijom braćom vodio restoran i prodavnicu ploča “Beverley’s” i jednog dana 1961. pred svojim lokalom zatekao mladog Klifa kako peva “Dearest Beverley”, napisanu s namerom da privoli finansijera. Strategija je upalila i Lesli s Klifom osniva svoju izdavačku kuću (nazvanu, normalno, “Beverley’s”), njihov treći singl “Hurricane Hattie” postaje lokalni hit, Klif ima tek 17, u toj maloj firmi dobija i posao lovca na talente/urednika, te dovodi Boba Marlija. Jamajka 1962. stiče nezavisnost, a s istom etiketom izlaze Marlijevi prvi singlovi (on koristi pseudonim Bobi Martel) i Džimijev hit “Miss Jamaica”. Klif i Kong sarađivaće sve do Kongove prerane smrti 1971. godine, a Kong ostaje upisan kao najuspešniji producent na Jamajci, s najvećim zvezdama tog ostrva (Dezmond Deker, “Toots & the Maytals”…). Istovremeno, Kong je bio i suosnivač kuće “Island Records”, napravljene s idejom da objavljuje i izvozi jamajkansku muziku u Britaniju i drugde, čime je postigla i milionske tiraže.

Džimi je od ranih dana svesno nastojao da na razne načine prevaziđe granice rasa, kultura i tržišta kako bi došao do najveće publike, ali je kao retko ko ostao veran svojim korenima. Već 1964. bio je među predstavnicima svoje zemlje na svetskoj izložbi u Njujorku, a sa Tutsom, Prins Basterom i ekipom i u paketu “This is Ska!” (danas se tako zovu veliki festival u Nemačkoj i Netflix serija). Potpisavši za “Island” preselio se u Britaniju, a prvi album s novom etiketom, Hard Road To Travel iz 1967, odlično je ocenjen. Pesma “Waterfall” pobeđuje na međunarodnom festivalu u Brazilu, dok se “Wonderful World, Beautiful People” 1969. i “Vietnam” (“Najbolja protestna pesma koju sam ikad čuo”, reče Dilan) 1970. probijaju u mnogim zemljama. Uspeh kruniše Klifova najpoznatija numera “Many Rivers To Cross” – o preprekama i njegovim borbama u novom okruženju – koju će obraditi između ostalih i Nilson (s Lenonom), UB40 i Eni Lenoks.

I s obradama je Džimi radio dvosmerno: na top-liste je ugurao rege verziju tek objavljene “Wild World” mladog kantautora Keta Stivensa, pa je “paralelno opuštanje” hitova svih žanrova u rege ritmu postalo redovno i za druge izvođače, da bi 1993. ponovio manevar sa starim hitom “I Can See Clearly Now” Džonija Neša, jednog od prvih koji je prihvatio rege uticaje. “I Can…” je živnula za komediju Cool Runnings, a plasirao je Klif sopstvene snimke i u Koktel 1988. i Kralja lavova 1995, ali je i u filmsku industriju na velika vrata ušao još 1972. kao zvezda filma The Harder They Come, prvog zaista komercijalno uspešnog filma sa Jamajke. Priču možete lako pogoditi: mladi, siromašni Vinsent “Ajvanho” Martin sa sela dolazi u Kingston da se probije u muzičkom poslu. Ne uspeva pa se okreće kriminalu itd. Istoimeni album s muzikom iz filma – i s nekoliko ključnih Džimijevih pesama – bio je prvi susret s regeom za većinu globalne publike. Poređenja radi, u Jugoslaviji tada još nije počela ni rasprava da li se kaže “regi” ili “regej” pa su i “The Harder…” i sam Džimi Klif ovde ostali nedovoljno poznati i do danas, iako je Klif širom sveta postao sinonim ne samo za rege nego i za ska, rokstedi i druge srodne vrste.

Džimijevi prateći muzičari svirali su na hitu Pola Sajmona “Mother and Child Reunion” 1972, kad je ovaj došao u Kingston u potrazi za svetskom muzikom. Klif je učestalo nastupao, kratko bio rastafarijanac, pa prešao u islam. Snimao je sa “Kool & The Gang”, 1983. imao veliki hit “Reggae Night” (koautor LaToja Džekson), a Brus Springstin je tokom turneje “River” 1980/81. u repertoar uvrstio Klifovu manje poznatu “Trapped”, pa će njegov live-snimak 1985. biti uključen i na megazvezdani dobrotvorni album We Are The World. Te godine albumom Cliff Hanger Džimi osvaja svoju prvu nagradu “Grammy”, a sledeće peva prateće vokale na albumu Dirty Work “Rolling Stonesa”, kao odjek ranijeg boravka tog benda i, dodatno, Kita Ričardsa na Jamajci.

Džimi Klif se pojavio u još nekoliko filmova, bilo kao pevač ili čak glumeći uz Robina Vilijamsa i Pitera O’Tula u komediji Club Paradise, čiji soundtrack sadrži nekoliko njegovih pesama, na primer “7 Day Weekend”, duet sa Elvisom Kostelom. U XXI veku trudio se da pomogne nezavisnim stvaraocima, na albumu Fantastic Plastic People 2002. sarađivao je sa Džoom Stramerom, Eni Lenoks i Stingom. To ostvarenje prvo je ponudio za besplatni download, a potom ga preradio od regea ka elektronskom zvuku. U Hol slavnih rokenrola primljen je 2010, uz Marlija jedini s Jamajke, a sledeće godine uz pomoć američkog pank sastava “Rancid” napravio je album Rebirth, koji mu je doneo drugi “Grammy”. Zablistala je obrada “Guns Of Brixton” The Clash. Poslednji ostvarenje, “Refugees” izašlo mu je 2022.

Kao što je svetu nemoguće ugoditi, tako i najsnažnije poruke doživljavaju svakojake upotrebe i tumačenja. Jednu od najpoznatijih Klifovih pesama “You Can Get It If You Really Want”, za izbore u Nikaragvi 1990. koristili su kao himnu svoje kampanje sandinisti (levičarski Nacionalni oslobodilački front), da bi je 2007. “usvojila” britanska Konzervativna stranka (torijevci) na svojoj godišnjoj konferenciji. Džimi je onda naglasio da ih ne podržava, a kasnije se i ogradio od politike uopšte, ne svrstavajući se ni uz kakav pokret ili veroispovest, dodavši: “Sada verujem u nauku”.

Neprikosnoveni ambasador regea, na Jamajci slavljen kao narodni heroj, ostavio nam je niz melodičnih, poletnih pesama s nezaobilaznim pulsirajućim ritmom. “The Harder They Come” dobacio je kulturni uticaj i do hip-hopa, Džimijevu duhovnost neretko su potcrtavali uticaji soula i gospela, ali nadasve osvaja njegov žilavi optimizam. Odjekuje, recimo, i na novom albumu Jovana Matića (“Del Arno Band”), u “Nemoj da odustaješ” i “Otac i sin”.