Horizont sveta

Antologije uglavnom ostaju nedovoljno zapažene a njihovim priređivačima, i prevodiocima, u ovoj sredini se, po pravilu, retko i škrto zahvaljuje na ogromnom trudu i posvećenosti od kojih svi imaju više koristi nego oni sami. Jedna nevelika grupa ovakvih znalaca uz podršku pravih izdavača bodrila nas je u najtežem periodu kulturne izolacije svojim prevodima koji su sezali preko tvrdih granica nerazumevanja i predrasuda, šovinizma i ksenofobije, ali i belosvetske oholosti i imperijalnog diktata moći. Književnost je, ipak, od suza Homerovog Ahileja do savremenog oblikovanja scena smrti, recimo Džojsovog i Foknerovog bdenja ili Brohovog i Beketovog gašenja svesti, od Odisejeve i Šeherezadine priče do pripovedačke samosvesti na kraju prošlog veka, najbolja slika stanja humanizma. Ko hoće da se suoči s epohalnim stanjem ljudske duše, uvek mu stoji na raspolaganju antropologija i istorija književne imaginacije.

Da se bolje shvati i društvena aktuelnost izdanja, podsetimo se kako je početkom pedesetih godina, u vreme kada se ideja stvaralačke slobode polako afirmiše u javnom životu, promena prvo bila vidna u prevodima savremene literature. Upravo se u prevodima od Kafke do Beketa i od Foknera do Sartra jedan drugačiji duh vremena, između apsurda i egzistencijalizma, moćno objavljivao, tražeći da se sa savremenom civilizacijom uhvati korak.

SUSRET SA DRUGIM: Važna podrška tom civilizacijskom procesu bilo je objavljivanje antologija koje su na nevelikom prostoru predstavljale tajne neke daleke i u isto vreme bliske imaginacije – one su oduvek povlašćeno mesto susreta sa drugim i horizonta sveta. Posebno se dobro pamte izbori u Nolitovoj biblioteci „Orfej“ koju je uređivao Zoran Mišić, jer je u njima sistematski istraživano polje modernog, od romantike i fantastike do modernističkog apsurda. U njima je u socijalizam prodirala ideja neobičnog i nestvarnog, tako važna da se naruši diktat materijalizma. I poslednja decenija pre jugoslovenskog sloma pokazuje kakvu simboličnu ulogu mogu imati knjige. Antologije svetske poezije i svetske pripovetke koje su u Prosveti priredili Raša Livada i David Albahari bile su novi kvalitet izdavačke i priređivačke kulture: predstavljle su pogled na čitav svet. Nažalost, od širine i kosmopolitizma sveta sa kojim su nas one upoznavale upravo smo se tada počeli opraštati.

Interes za svet i za ono što je novo pokazivalo je i otvaranje Kola Srpske književne zadruge za antologije hispanoameričke (priredio Branko Anđić), američke (David Albahari) i engleske pripovetke (Gordana B. Todorović), a u maloj biblioteci prevedena je knjiga izabranih argentinskih priča koju je priredio Borhes. SKZ je u biblioteci posvećenoj antologijama, ipak više okrenutoj našoj književnosti, nedavno objavio dragocen i po mnogo čemu jedinstven poduhvat Davida Albaharija, izbor jevrejske proze. Uzete iz različitih kulturnoistorijskih okruženja, jevrejske priče predstavljaju literaturu koja je u svom istorijskom rasejanju sama slika Drugog, one neuhvatljivosti koja je od presudnog značaja za preoblikovanje savremenog sveta i sudbinu ideje humanizma u njemu.

Naslednik projekta koji je u Nolitu afirmisao modernizam su novosadski Svetovi, zapravo interesovanje Jovana Zivlaka za postmodernizam. U Svetovima se iz godine u godinu pojavljuje izuzetan niz dela postmoderne teorije, i kritike postmodernizma, sa kojim bi se izdavački mogli meriti samo njihov izvor u pariskom Galileju ili uređivačka koncepcija austrijskog Pasagen Ferlaga. U biblioteci „Spektar“, posvećenoj savremenoj književnosti, uz prevode odabranih savremenih pisaca objavljene su izvanredne antologije poezije i proze vezane za nacionalne literature – izbori španske i francuske (Radivoj Konstantinović), nemačke (Zlatko Krasni), italijanske (Jasmina Tešanović) proze, ili nemačke (Zlatko Krasni), rumunske (Petru Krdu), engleske i američke poezije (Srba Mitrović) – i izbori koji predstavljaju književne pokrete poput dadaizma i ekspresionizma (Srđan Bogosavljević). Ovih dana Svetovi su ovome pridodali novo, bitno prošireno i ka postmodernizmu okrenuto izdanje Anđićeve Antologije hispanoameričke pripovetke, a isto tako i izbor iz vodeće književnosti ovoga izraza, Antologiju argentinske pripovetke (Ljiljana Popović-Anđić i Branko Anđić) koja u odnosu na Borhesov izbor ide važan korak dalje.

U biblioteci savremene proze koja predstavlja poznate i nove pisce, od Pereka i Eka do Ulbeka, Amonita, Velša i Kurejšija, objavio je beogradski Plato i antologiju savremene italijanske proze Staccato (Dušica Todorović-Lacava i Aleksandar Levi), koja predstavlja niz novih autora rođenih 50-ih i 60-ih godina. A Cepter, koji u svojoj biblioteci donosi nove prevode poznatih knjiga Ficdžeralda, Nabokova, Tomasa, Foulsa, objavio je prevod (Radmila Mečanin) knjige Viktora Jerofejeva Ruski cvetovi zla. Ovaj izbor savremene ruske proze od Šalamova i Gulaga do samog Jerofejeva i novog lika zla predstavlja krizu humanističkog optimizma na uzavreloj poetičkoj sceni ruske proze. Ruski cvetovi zla nastavljaju se na nekadašnje Flakerove izbore avangarde i antologiju alternativne ruske proze Dubravke Ugrešić Pljuska u ruci.

ŠIRINA: U meri u kojoj nas blizina ne spasava neznanja narasta značaj dva neobična izbora mađarske književnosti koja je načinio Sava Babić. Posle izbora mađarske erotske proze, u Dereti je objavljen i izbor iz mađarske književnosti „na biblijske teme“ I čovek i žena i greh. Tematski izbori pružaju posebne mogućnosti i oni egzotičnost stiču mimo nacionalne i geografske pozicije književnosti koju predstavljaju. Takve vrline ima i izbor savremene ženske priče Bezglasni krik, u kojem su pripovedačice podeljene po kontinentima – za Prosvetu ga je priredila Nadežda Obradović, jedna od najvećih entuzijasta kod nas. Nadežda Obradović je autor i Fuge Africane, izbora južnoafričke priče, i Pod bademovim drvetom, izbora nigerijske priče, a ovih dana otisnula se u svome hvale vrednom trudu u nepoznate predele savremene priče Azije u knjizi Mesečina nad Poljem duhova.

To nas podseća da se u ovakvom pregledu antologija mora pomenuti veliki, premda i neujednačen, trud kruševačke Bagdale koja je uz predstavljanje velikih evropskih literatura nizala projekte kao što su antologije arapske, japanske, grčke, izraelske, litvanske… priče, ili poezije Sirije, Šri Lanke, Venecuele, Angole, Irana, Kipra, Kube… Ta širina i raznovrsnost, međutim, nije se izgubila, ona je sačuvana u odličnoj Kliovoj biblioteci „Gral“ antologijama savremene meksičke priče (priredila Biljana Bukvić), frankofonske priče od Haitija do Madagaskara (Vesna Cakeljić), kineske priče (Dragana Šutić-Kabota) i najnovijih izbora Savremena arapska priča, posthumnog izdanja antologije Jovana Kuzminca koji je izabrao niz izuzetnih pripovednih tekstova te, ponovo, Nadežde Obradović koja je, uz predgovor Salmana Ruždija, predstavila Savremenu indijsku priču pisanu na engleskom jeziku.

GOVOR I PAMĆENJE: Kada bi se ovome dodale mnogobrojne antologije i izbori naše književnosti, ili rubni projekti kao što su izbori krimi-priče kakve su priredili Svetislav Jovanov za Stubove kulture a Zoran Gluščević prošle godine za Stilos, pokazala bi se jedna od najboljih strana ovdašnje izdavačke kulture, a to nije briga o bestselerima, već staranje o širini uvida u svetsku literaturu. U tome se ni najmanje ne treba ustezati od prevođenja već napravljenih antologija i izbora, ili posebnih izdavačkih projekata, kakav je recimo Hotel Finbar, koji je „osmislio i priredio“ Dermot Bolger, a za Klio „domislio“ Raša Sekulović. U ovoj knjizi sedam irskih prozaista piše po jedno poglavlje „zajedničke povesti“ o ljudskoj usamljenosti, smeštajući junake u sobe jednog hotela i puštajući ih da se susreću i mimoilaze na tom malom prostoru na kojem se u njihovim sudbinama razgolićuje priroda zapadne civilizacije i oblikuje humanistički, književni protest protiv toga šta ona čini od čoveka. Ali tek ako se ovoj knjizi pridruži jedan tako strašan krik kao što je knjiga Oblaci pamte, i druge pripovetke o posledicama atomskog bombardovanja, koje je izabrao i u celinu sastavio japanski nobelovac Kenzaburo Oe (a preveli su je Hiroši Jamasaki-Vukelić, Srba Mitrović i Snežana Janković za novog somborskog izdavača Publikum), vidi se koliko i kako književnost još uvek na važan način govori o svetu i vremenu u kojem živimo. Govor i pamćenje na stranicama ove postnuklearne književnosti, naravno, posle iskustva NATO-bombardovanja izaziva sasvim poseban utisak. Tekstovi pisani u drugačijoj kulturi i na dalekom jeziku, kojim vladaju drugačija pravila priče i pripovedanja, nedvosmisleno odgovaraju na svaku dilemu o tome čemu poezija posle koncentracionih logora i Hirošime, ili iskustva rata, razaranja, poraza i nemoći, političkog nasleđa ove užasne decenije kojom je za nas završio prošli vek. Književnost je neophodni rezervoar humanizma i od svetih tekstova do književnih svedočanstava govori o dobru i zlu, ljubavi i lepoti, smislu i opstanku čoveka, širini sveta i moćima imaginacije.