Horizont očekivanja

Dramaturg Slavko Milanović došao je u Narodno pozorište iz sarajevskog „Kamernog teatra 55“ pre nešto više od dve godine. Nakon nekoliko meseci postao je direktor Drame i za kratko vreme učinio vidne promene i pomake u ansamblu, i u stavu javnosti o tome šta i kakva treba da bude Drama nacionalnog teatra. Realizovao je repertoar koji puni salu osavremenjenom klasikom, a ansambl povezao sa svetom. U programu proslave (22. novembar) jubileja Narodnog pozorišta, 135 godina od osnivanja, biće predstavljen novi imidž Drame: prikazivanje oba dela predstave Faust, po mišljenju Kolegijuma najbolje ostvarenje Narodnog pozorišta prošle sezone, poruka je o trajnom opredeljenju za klasiku na nov način, projekat Razvedravanje koji se odnosi na proslavu 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka pokazatelj je društvene uloge Narodnog pozorišta, prezentacija projekta Rupa jeste deo angažovanja spajanja sa svetom i poruka da pozorište pripada svim društvenim slojevima, a čitanje tekstova nastalih u okviru projekta Nada znak je orijentacije ka najnovijim pozorišnim tendencijama.

Tih i neeksponiran čovek, Slavko Milanović kaže da se promena u Drami odnosi na čitavo Narodno pozorište i da je rezultat pozitivne atmosfere u ovoj kući.

SLAVKO MILANOVIĆ: Jednostavno, doveli smo u pitanje uvreženu sliku o Narodnom pozorištu. Mogli smo da se zadovoljimo postojećim mišljenjem o Narodnom pozorištu: to je ustanova od posebnog društvenog interesa, tradicionalna, državna, subvencionisana, čuvar tradicije, kuća koja igra klasičnu svetsku i domaću dramsku literaturu a povremeno i savremenu. To bi bio koncept kome, reklo bi se, nema šta da se doda; koncept koji podraumeva konzervativnost. Ova varijanta je moguća samo ako se zna šta je nacionalno i šta su država i njena institucija. Ali, u ovom dobu mora se postaviti pitanje šta svaki od tih pojmova danas znači. Zato se meni sviđa podnaslov ovogodišnjeg Sterijinog pozorja koji je dao Ivan Medenica, selektor: Let’ s play identity. Deluje pomalo zajedljivo, ali je provokativno i tačno. Jer, zaista, u situaciji kad države preispituju suverenitet, logično je očekivati da i ustanove treba da se pozabave svojim identitetom. Mi ne smemo sami sebe da ograničavamo. Na kraju krajeva, i naša publika je heterogena, i mi nemamo argumente da mislimo da gledaoci od nas očekuju samo Molijera, Šekspira, Nušića i Steriju. Ako neko ima, neka nam kaže.

„VREME„: Na koga mislite, na kritičare? Šta se najviše zamera repertoaru Drame?

Nama se zamera eklektičnost repertoarske politike. Pri tom se veliki kritičari repertoara pozivaju na velike uprave kakvu je Narodno pozorište nesumnjivo imalo. Ali jedan od najboljih tandema, Milan Grol i Milan Predić, shvatao je da repertoar proističe iz naših društvenih prilika, koje su i danas strukturalno iste. Milan Predić piše da u sredini u kojoj su zastupljeni svi mogući slojevi, od malog trgovca iz palanke do doktora prava, pozorište mora igrati i seoskog lolu i Bernarda Šoa paralelno. Ono što može da sjedini oba repertoara, po mom mišljenju, jeste artistički nivo glumačke igre i režijske postavke. Današnji mali trgovac iz palanke jeste bolje informisani televizijski gledalac, ali njegov horizont očekivanja gotovo je nepromenjen. Kritičari su i tada oštro zamerali Narodnom pozorištu kompromise zbog ukusa publike, pa i danas. Drugo što nam se zamera jeste da nemamo definisanu fizionomiju repertoara. Neki kažu da imamo previše savremenih tekstova, neki da imamo previše klasičnih dela, da se petljamo u novu evropsku dramu, da previše eksperimentišemo – neko nas je prošle sezone nazvao Narodno-eksperimentalno pozorište.

Predstava Faust, centralni deo proslave, primer je iz prakse vašeg koncepta klasike na moderan način koji, priznaćete, nije ni do sada bio stran u ostalim, a ni u vašem Pozorištu. Da li visoko mišljenje Kolegijuma o ovoj predstavi deli i publika? Kritičari nisu bili toliko oduševljeni njome.

Naravno, priznajem da klasično na savremen način rade i drugi i da je to opšte usvojen kriterijum svuda u svetu. Reč je samo o nivou savremenog u tom klasičnom. U tome je razlika. Što se Fausta tiče, ta predstava je rezultat našeg pravila da radimo aktuelne komade. Mira Erceg, dramaturg i reditelj Fausta, videla je u megalomanskoj želji Fausta da ovlada svetom i prirodom posledicu ovog modernog ubrzanja. Odnosno, oko nas postoji mnogo fausta, ljudi koji ne razmišljaju o posledicama takvih svojih želja po druge. Publika dobro razume predstavu, posećena je mnogo više nego neka savremena komedija.

Novost vaše repertoarske politike jeste otvaranje prema svetu. U tom segmentu ste, zasad, postigli značajan i očigledan uspeh.

Potpisali smo dogovore o saradnji sa MNT-om iz Skoplja i sa SNG-om iz Maribora o razmeni predstava, a sledeće godine s Mariborčanima radićemo zajedničku predstavu. U junu smo imali susret direktora drama nacionalnih teatara zemalja jugoistočne Evrope, osnovan je Klub u kojem je 11 zemalja. Sarađivaćemo na više nivoa, od razmene umetnika, predstava, do prevoda. Na programu proslave jubileja jeste prezentacija projekta Rupa, radimo ga s kolegama iz Belgije, pokušavamo da integrišemo naš pozorišni model sa zapadnim. Već u toku pripreme predstave planiramo gostovanje, što je za nas novo. Do sada smo gostovali i to uvek u okviru međunarodne razmene na državnom nivou. Sad bismo to pokušali na nivou pozorišnih institucija, što omogućava veći broj gostovanja nego na državnom nivou. Nada, s podnaslovom Nova Drama, naš je prvi projekat nastao s ciljem da se spojimo sa svetom. Razvio se nakon gostovanja Kraljevskog pozorišta iz Londona sa Hamletom, dakle iz razmene predstava. Sad ga sprovodimo i mi u Beogradu i oni u Londonu – promovišemo novo dramsko stvaralaštvo. Ove godine je proglašen za jedan od deset najzanimljivijih projekata koje je pozorišna međunarodna mreža IETM odabrala kao moguće modele saradnje Istoka i Zapada, a Britanski savet ga je od 2000 ponuđenih projekata iz raznih oblasti umetnosti izabrao među četiri najbolja.

Kako biste opisali svoj posao?

Repertoar zahteva stalno staranje. Dramaturg pre svega mora da se brine o nivou predstave, najpre do same premijere – bilo je predstava od kojih smo hteli da odustanemo na polovini priprema pa su dramaturzi preuzeli brigu o njima tako da su sada neke od njih najpopularnije – a zatim i nakon premijere. To znači stalno prisustvo. Nekada su upravnici i direktori drame bili uvažena gospoda, a poslednjih decenija postali su praktičari, veoma angažovani ljudi, neka rukovodeća radnička klasa – grubo rečeno. Nekada su postojale vođe pozorišnih trupa, oni su brinuli o svakom izvođenju. Tako mora da bude i danas. Jer, publika je promenljivog raspoloženja i mora da se reaguje dnevno.