Hitlerov lični diler

Pisac i istoričar Norman Oler usredsredio se na ono o čemu se mnogo priča, ali se, zapravo, malo zna: upotreba droga u nacističkom Trećem carstvu, s posebnim osvrtom na samog cara, Hitlera. Iz silnih knjiga i filmova znamo da je Vajmarska republika bila preplavljena drogom, znamo i da su nacisti, deklarisani čistunci i fanatici zdravog tela, po preuzimanju vlasti doneli zakone protiv upotrebe droga, ali se na zakone nisu obazirali. Gomila je svedočanstava o tome da su nemački vojnici i esesovci svih rodova bili sistematski drogirani – uostalom, drugog čoveka Hitlerovog carstva, Hermana Geringa, Amerikanci su uhvatili s impresivnom količinom droge u koferu, pa su ga mesecima odvikavali pre suđenja u Nirnbergu – dok su vrsni istoričari pronalazili neosporne dokaze da je i Vođa bio pod dejstvom opijata i psihoaktivnih supstanci, ali se niko tim problemom nije pozabavio sistematski. Upravo je tu rupu u istoriografskim poduhvatima uočio Norman Oler i umesto da piše roman, odlučio je da se prihvati ozbiljnog istoričarskog posla. Rezultat je bio impresivan. Ne samo što su Odvaljeni knjiga koja se ne ispušta iz ruku i koja je prevedena na više od trideset jezika, nego ona na neke događaje iz Drugog svetskog rata baca drugačije svetlo, ili je, makar, Oler ponudio drugačiju perspektivu.

...

Dve glavne Olerove teze svode se na sledeće: 1. Hitler je Blitzkrieg – osvajanje Belgije i Francuske pre svega – dobio samo za dvadesetak dana zahvaljujući tome što su nemački vojnici i oficiri bili sistematski drogirani pervetinom i metamfetaminima. Iako je Hitler bio uradio sve što je mogao da Blitzkrieg propadne jer nije podnosio da ne bude glavni i genijalni vojskovođa te se neprestano uplitao u planove glavnog štaba i izdavao sumanuta naređenja, generali na terenu (Guderijan, Romel, Majnštajn) nisu se povinovali Hitlerovim naređenjima (verovatno zato što su i sami bili drogirani). 2. Drugi svetski rat bi duže trajao da Hitler, osim što je bio potpuni ludak i banalni megaloman, nije bio razvaljen svakojakim supstancijama koje je uredno konzumirao gotovo čitavu deceniju. Ipak, u ovoj Olerovoj knjizi nije Hitler glavni lik, kako bi se moglo očekivati, ili nije jedini glavni lik. Čovek oko kojeg se plete priča lični je Hitlerov lekar i jedan od najbližih prijatelja – sve dok Vođi droge nisu potpuno rastočile mozak (kako misli Oler) – doktor Teodor Morel, impresivni i beskrupulozni ljigavac. Oler ga često naziva Hitlerovim ličnim dilerom.

Vajmarska republika, nesrećna posledica Prvog svetskog rata, siromašna, zadužena i ponižena, bila je najveći proizvođač hemijskih droga na svetu. Nije to preveliko iznenađenje: vazda su Nemci bili dobri u hemiji. Oni su, uostalom, došli na genijalnu ideju da koriste bojne otrove u Prvom ratu. Dakle, u zemlji slabe industrije i nejakih republikanskih institucija, proizvodnja droga je cvetala u tolikoj meri da su Nemci jednostavno ignorisali preporuke i zakone najvažnijih evropskih sila o zabrani upotrebe droga. No, osim što je bila proizvođač droge, Nemačka je bila i veliki konzument: ljudima se (razumljivo) stvarnost uopšte nije dopadala – pogledajmo samo koliko je zavisnika u sjajnoj seriji Vavilon Berlin Henka Handloegtena (i drugih) – pa su pribegavali veštačkim rajevima. Isto bi se, međutim, moglo reći i za Hitlera i naciste: ojađenim Nemcima, dodatno zatučenim velikom depresijom tridesetih godina, oni su ponudili halucinogene priče za izlazak iz stvarnosti. Kako se završilo zlatno nemačko doba, poznato je. (Ispod srušene betonske nadstrešnice, ako je nekome promaklo.) Podaci koje donosi Oler potuno su neverovatni. Ovde bi odmah valjalo skrenuti pažnju na vešto Olerovo kombinovanje podataka i pripovedanja – što je, uostalom, oduvek bila osobina velikih istoričara – te naučnik koji kopa po arhivima, radi na činjenicama, brojevima i suvim informacijama, nikada ne prelazi na teren koji kontroliše pripovedač i tumač: bez brojeva se ne može, ali brojevi nisu sve. Karakteristična su ona mesta na kojima Oler uvodi svoje ja u knjigu, te govori s kakvim se problemima susretao u arhivama, priča priču o nepreglednim policama punim dokumenata ili ljudima koji mu pomažu da se snađe u haosu papira. Upravo ti izleti udahnjuju književni život ovom, inače, nesumnjivo istoriografskom delu. U maniru savesnog i pažljivog istoričara, Oler se oslanja samo na podatke dobijene iz dokumenata nesumnjive verodostojnosti, dok vrlo retko koristi svedočanstva. Glavni izvor informacija mu je dnevnik doktora Morela o “lečenju” pacijenta A, ali i Hitlerove beleške koje se odnose na dr Morela. Pacijent A je, naravno, Hitler (posle će se pojaviti i pacijenti B i C iz nacističke vrhuške, kao i Musolini ili Eva Braun), a Morelovi su zapisi o stanju pacijenta i načinima na koje ga “leči” vrlo temeljni. Novembra 1944. godine Morel u Dnevnik zapisuje: “Otkazao sam današnje injekcije kako bih rupicama od prethodnih punkcija ostavio vremena da zarastu. Pregib leve ruke dobar, pregib desne još pun crvenih tačkica (ali bez gnojnih čireva) na mestima injekcija. F. kaže da se to nije dešavalo” (str. 228). Potom Oler komentariše: “Svaki ubod stvarao je novu ranu koja se nadovezivala na prethodnu i pravio izduženu, sazrelu krastu, karakterističan ‘rajsferšlus’ narkomana sa železničkih stanica, kada jedan ubod s narednima obrazuje odvratnu liniju” (str. 229). Pored urednih izveštaja o davanju injekcija tu su opaske o Hitlerovom opštem stanju – često je to samozavaravanje doktora koji je odustao od Hipokratove zakletve, te je Firerovo stanje sjajno, genijalno, čudesno, on je raspoložen i pun snage (kako i ne bi bio kad je na psihoaktivnim supstancijama), da bi dramatično padao kad dejstvo prestane, te onda, u apstinentskoj krizi, zove svog savršenog dilera usred noći da mu ovaj ubrizga novu dozicu – o Hitlerovoj ishrani, ili detaljni opisi Hitlerovih pražnjenja (kod narkomana, podučava nas Oler, opstipacija je jedna od nuspojava): “Od 16 do 18 časova četiri pražnjenja, od kojh dva manja, a dva veoma obilna. Pri drugom, posle ukidanja čepića, eksplozivno tečno pražnjenje. Treće i četvrto pražnjenje praćeni izuzetnim smradom, posebno četvrto (verovatno zbog razlaganja zaostale aglomeracije koja je uzrokovala gasove i toksičnih materija). Relativno poboljšano stanje i promena izraza lica. (Naravno da je Firer promenio izraz lica, ko ne bi. – Prim. aut.) Poslao je po mene samo da bi mi saopštio dobre vesti o učinku” (str. 232-233).

Kako je, međutim, uopšte bilo moguće da se fanatik zdravog života i pažljive ishrane navuče na drogu? Sve počinje 1936. godine kada Hitler, usled iscrpljenosti, poziva doktora Morela koji je poznat po tome što eksperimentiše vitaminima i suplementima koji brzo vraćaju energiju. I zaista, vitaminske injekcije lako oporavljaju telo, te se Vođa, pun energije, pojavljuje zimi u javnosti samo u košulji. Hitleru se to svidelo, pa uskoro Morela imenuje za svog ličnog lekara. Ta će protivprirodna veza trajati narednih devet godina, s tim što će, kako stvari budu postajale sve lošije po Hitlera, Morel pribegavati sve jačim energetskim dodacima, da bi lagano prešao na droge (“Ne želim da postanem zavisnik”, rekao mu je Hitler kada je Morel predložio drastičnije mere. “Bez brige”, odgovorio je doktor i Hitlera načinio narkomanom.) Naravno da je bilo ljudi iz Hitlerovog okruženja, naročito lekara, koji su shvatili šta Morel radi – od svog pacijenta pravi zavisnika kojim će, do određene mere, manipulisati zarad lične koristi – ali čak ni moćni tipovi poput Hitlerovog opakog ličnog sekretara Martina Bormana ili Hitlerovog ličnog hirurga nisu uspeli da naude dr Morelu koji je uživao beskrajno Vođino poverenje (sve dok nije ponestalo odgovarajućih supstancija).

Istovremeno, nije prestajalo drogiranje nemačkih trupa na svim frontovima. Blitzkrieg je, dakle, prema Olerovoj tezi, dobijen uz izdašnu upotrebu pervetina i metamfetaminima, zahvaljujući kojima vojnici i oficiri nisu spavali po četiri noći zaredom, zastajali su jedino da napune gorivo, te nije ni čudo što Francuzi nisu uspeli da ih savataju na mestima na kojima bi, po logici i normalnom režimu kretanja, trebalo da budu. Romelovi i Guderijanovi tenkovi su razarali sve pred sobom – bez pešadijske podrške, valja reći – što je tempo u koji nisu, u početku, poverovali ni Čerčil, ni Francuzi, pa ni sam Hitler. Neretko se dešavalo da nemački tenkovi naprosto pregaze čitave francuske jedinice raspištoljene i bezbrižne jer je bilo nemoguće da Nemci do njih stignu u tako kratkom roku. No, ipak su stizali. Zahvaljujući drogama, dokazuje Oler. Osokoljena vojska je, u međuvremenu, odbijala sva upozorenja savesnih lekara da je reč o supstancijama čije dejstvo nije ispitano, a da ono malo eksperimenata pokazuje da posle euforije i nespavanja slede teški padovi, ponekad praćeni oštećenjem zdravlja. Lekarima je, takođe, bilo jasno da je korišćenje droga na duži rok neodrživo. Vrh vojske je, međutim, ostajao gluv na to, jer i Poljska je osvojena na metamfetaminski prepad, kao što su se i početni uspesi u Rusiji mogli pripisati pervetinu i metamfetaminima. Istom logikom, samo s obrnutim predznakom, može se objasniti i kasnija katastrofa, premda Oler ipak ne ide toliko daleko u tumačenju.

Sve o čemu govori Oler potkrepljuje ciframa, dokumentima, izveštajima – pisac uredno prijavljuje kada nema verodostojnih podataka – te se u pouzdanost podataka ne može sumnjati. Ono što bi se moglo dovesti u pitanje jesu Olerovi zaključci u nekim deonicama. Recimo, da je Hitler, drogama zahvaljujući, ostao ono što je uvek bio: brutalni manijak neosetljiv na patnje ljudi. Ne, dakle, da se preobrazio u nešto drugo, nego da je ostao isti, što je dosta smeo zaključak. Kao što bi, verovatno, valjalo zadržati rezervu prema svođenju jednog složenog događaja, poput svetskog rata, na jedan motiv. No, tome uprkos, Olerovoj se knjizi, u metodskom smislu, nema šta puno zameriti, dok bi njenu prohodnost, nesumnjivo, valjalo snažno pozdraviti.