Hit je tu, poentu tražimo

Za prvih sedam dana prikazivanja u Srbiji, film “Oluja” je pogledalo gotovo 40.000 gledalaca, što je jasan pokazatelj da je pred nama prvi srpski bioskopski hit u 2023. godini, film koji će bez nekih većih teškoća uskoro dosegnuti taj magični broj od 100.000 gledalaca. “Oluja” opisuje situacije sa kojima se srpsko stanovništvo suočavalo u leto 1995. godine u Krajini i donosi priču o egzodusu 250.000 Srba. “Oluja” je ujedno i prvi igrani film koji se direktno i podrobno bavi temom jedne od najvećih tragedija našeg naroda. Slično kao i “Dara iz Jasenovca”, u pitanju je projekat od “nacionalnog značaja”, s tim da debi Miloša Radunovića, za razliku od pomenutog filma Predraga Antonijevića, nije podržan od Filmskog centra Srbije i što je, pre svega, usmeren ka domaćoj publici, bez oskarovskih i sličnih pretenzija. U tom kontekstu, a imajući u vidu prve izveštaje sa blagajni, “Oluja” je već postigla svoj primarni cilj – privukla je domaće gledaoce u bioskope.

Oluja-Film-2023

Radunović, do sada pre svega poznat kao pomoćnik reditelja na čitavom nizu serija i filmova, kao i jedan od reditelja hvaljene kriminalističke serije “Grupa”, sa “Olujom” dobija priliku da pokaže šta i koliko može. Ovo je do sada ubedljivo najambiciozniji projekat u njegovoj karijeri: pored filma (koji traje impresivnih 156 minuta), Radunović je napisao i snimio istoimenu seriju od dvanaest epizoda. Bio je to veoma, veoma zahtevan posao, a Radunović mu je pristupio sa punim uverenjem, bez zadrške. Najveći uspeh “Oluje” je što nije pamfletski film, što u njemu nema ratnog huškanja, film u kome je od početka jasno dato do znanja da postoji razlika između Hrvata i ustaša, te da između jednog naroda i zločinaca ne treba stavljati znak jednakosti. “Oluja” je u biti antiratni film, što je takođe veoma važno podvući i istaći. Sa druge strane, činjenica je da ovaj debi ima krupnih problema, te da smo uz efektniju montažu mogli, pukim skraćivanjem, mogli dobiti znatno efektniji i usredsređeniji film.

“Oluja” prati nekoliko manje-više isprepletenih priča koje se događaju tokom tih sudbonosnih avgustovskih dana 1995. godine. U jednom narativnom kraku, glavni lik filma je Ilija (Jovo Maksić), srpski borac koji pokušava da sačuva svoju porodicu i ognjište. Kada propadne njegova diverzantska misija da uništi uporište neprijatelja sa koga je granatirano njegovo selo, a u koju je sa nekoliko saboraca krenuo neposredno pre početka “Oluje”, Ilija je prisiljen da se svim raspoloživim sredstvima bori za goli život, te da u sve razbuktalijem ratnom kovitlacu pronađe svoju porodicu. Ilijina supruga Jela (Marija Pikić) i sin Petar (Ivan Vujić), sa komšijom ratnim profiterom Bracom (Davor Janjić – u svojoj poslednjoj ulozi) i njegovom ćerkom Sanjom (Milica Stanković), sedaju na traktor i kreću sa izbegličkom kolonom kako bi sačuvali živu glavu. Kada, na Bracino insistiranje, skrenu sa zvaničnog puta, dolazi do tragedije… Istovremeno, film prati i nastojanje legionara Dane (Zlatan Vidović) da, po želji majke (Jelena Čović), pronađe i propisno sahrani leš svog brata blizanca Bojana (takođe Vidović), pravoslavnog sveštenika koji je pre početka operacije “Oluja” brutalno ubijen zajedno sa svojom suprugom. Ima tu još likova, još sudbina, ali gore navedeno je glavna narativna okosnica filma.

foto: promo

Krak čiji su nosioci Jela i Petar je najjednostavniji i donosi manje-više poznatu priču o zbegu, o kolonama izbeglica koje je hrvatska strana nemilice zasipala bombama. Ilijina priča je pre svega priča o preživljavanju, i sadrži brojne elemente akcionog filma – tu su automobilske jurnjave i obračuni po šumama i gorama, puno pucnjave i Slavko Labović u ulozi glavnog negativca. Danetov narativni krak je tek ovlaš spojen sa Ilijinim (njih dvojica se pojavljuju u par zajedničkih scena pri početku), mada u suštini donosi potpuno samostalnu priču o osveti i dramaturški je najpotentniji. Nažalost, ta narativna linija je najkrcatijama nelogičnostima, uključujući i to što ožalošćena majka šalje preživelog sina u (praktično) samoubilačku misiju i, pre svega ostalog, sasvim nepotrebnu zamenu identiteta blizanaca (Dane se predstavlja kao ubijeni brat Bojan).

Glumački gledano, Zlatan Vidović (“Usekovanje”, “Lihvar”) očekivano je na visini zadatka – pojavan je u toj meri da ga se ne bi postidela ni neka holivudska produkcija, pa je samim tim veća šteta što njegova linija priče nije razrešena na dovoljno zadovoljavajući način. Obično pouzdani Maksić (serija “Kosti”, “Lihvar”) je u “Oluji” previše nagazio na emociju, što je donekle i očekivano i opravdano, mada taj “dodatni gas” više šteti nego što koristi. Marija Pikić (“Neprijatelj”) i Jelena Čović (koju smo nekada davno, davno gledali u Kusturičinom “Ocu na službenom putu”) su veoma dobre, s tim da njihovi likovi u filmu nemaju dovoljno prostora da budu razrađeni kako treba i dolikuje. Deca, Ivan Vujić i Milica Stanković, su dobro odabrana da predstave nevinost pod granatama, a posebno je upečatljiv Vujić koga smo pre nekoliko godina gledali kao Momčila Gavrića u spektaklu “Kralj Petar I”.

U produkcionom pogledu, film varira. Pojedine scene deluju krajnje zbrzano i nerazrađeno, tu i tamo zasmetaju nedovoljno kvalitetni kompjuterski efekti (posebno tokom scena bombardovanja izbegličkih kolona), ali treba pohvaliti dobro oko Bogdana Babovića, direktora fotografije čiji su snimateljski rad već zapazili svi oni koji su pogledali film “Mamonga”. Ipak, ubedljivo najveći problem Radunovićevog debija je što je “Oluja” izmontirana iz serije i što je to primetno od početka do kraja. Sa takvim pristupom filmska priča veoma trpi, sve deluje “zgužvano” i neretko nedovoljno motivisano, likovi se uvode i izvode iz priče bez dovoljno finese, primetni su šavovi i prekrajanja. “Oluja” ostavlja utisak radnog materijala u kome postoji potencijal, ali koji do kraja još nije prošao kroz proces montaže koji će naglasiti ono što valja i ukloniti sve ono što je nejasno, što usporava i zbunjuje.

Montažer Aref Zaabi i reditelj Radunović našli su se na izuzetno nezahvalnom zadatku da (bar) deset sati materijala zbiju u film od dva i po sata, često posežući za flešbekovima koji su u većini slučajeva potpuno nepotrebni i koji samo usporavaju film i remete ionako problematičan ritam. Imajući navedeno u vidu, možda bi čak bilo pametnije i svrsishodnije da su iz serije “Oluja” izmontirana dva filma od po sto minuta: jedan o Iliji i njegovoj porodici, drugi o Danetovoj osvetničkoj misiji, u narativnom pogledu to bi imalo više smisla i ponudilo bi kompaktnije, potpunije i zaokruženije filmsko iskustvo (tj. iskustva). Ovako, u filmu “Oluja” je odabran pristup “od svega pomalo” i to odnosi popriličan danak.

Iako ne mogu znati šta ćemo sve videti u seriji, pretpostavljam da su u njoj podrobnije obrađeni mehanizmi koji su do “Oluje” doveli, te rezonovanje Tuđmana i njegove kamarile koja je u filmu zastupljena kao daleki odjek, kroz reči koje izgovara lik hrvatskog oficira u tumačenju Marka Baćovića i koji se može čuti i u trejleru (“Očistićemo domovinu od nakota”), mada je i taj aspekt, baš kao i ostali, nedorečen i nedovoljno razrađen. Film će pre svega razumeti samo oni prethodno upućeni u tematiku, dok će ostali imati priličan problem da “pohvataju sve konce”, da shvate šta je to što gledaju na bioskopskom platnu. Hit imamo, ali je propuštena prilika da se do kraja poentira, iako su gotovo svi potrebni elementi za to bili tu.