Hinkeman u agoniji novog doba

U pravu je Tramp, Donald Tramp: ovi što dolaze sa strane dolaze samo zato da pokvare, pa i rasture, naš „način života“. Treba to suzbijati svim sredstvima. Evo, pogledajte beogradski pozorišni januar (zapravo polujanuar, jer smo prve dve nedelje bili obnevideli od sarmi i ostalih produhovljujućih jestiva): bio bi nam mnogo bolji da u Narodnom pozorištu nije gostovalo Zagrebačko kazalište mladih s Hinkemanom Ernsta Tolera u režiji Igora Vuka Torbice. Taj nam je baš srozao prosek! Ozbiljno govoreći, naravno da januar bez Hinkemana ne bi bio bolji nego gori, ali bi možda izgledao bolje… Jer, kad zaređaš po pozorištima iz večeri u veče, izložen tretmanima od mlakog do zagušljivog i nazad, onda te ovakva predstava, naizgled nedužno uglavljena u taj januarski niz, podseti da pozorište može da izgleda i deluje ovako; štaviše, da dobro pozorište u izvesnom smislu reči mora da bude takvo! Ili barem da u tom smislu nešto pokušava. Da visoko podigne lestvicu, pa neka skače koliko može da je domaši. Kad vidimo taj napor, oprostićemo i nedomašaj.

Umesto toga, čini se da je zavladala nekakva fjaka, oseka ambicije, želje, strasti, ozbiljnog promišljanja. Čak, elementarnog truda, reskog pokreta, doslovnog i metaforičnog. Mlako podgrejane supice, karakušljive, sa previše vode za toliko malo mesa, povrća i začina – to dominira na meniju. Ko tako da preživi ovu hladnoću?

Ali zato – Hinkeman! Viđali smo već razne, pre i za vreme i posle onih Naših ratova, za koje smo vaspitavani da se nikada neće i ne mogu dogoditi; Hinkeman kao baština, kao opšte mesto, kao izazov za nadobudnike da na njemu slome zube, sve verujući kako su otkrili senzacionalno toplu vodu „antiratnog angažmana“. A onda Torbica, Katarina Peović i taj neverovatni ansambl ZKM sva ta naša blazirana predznanja i predubeđenja lepo struse u prah i u ništa, u tih furioznih dva sata i kusur, i tzv. tout Belgrade, koji se dao videti te večeri u svojim raskošnim toaletama, podsete da se u pozorište ne ide da ti prođe veče nego da ti ne prođe život u beslovesnosti i tupilu od nekuženja. Da, Eugen Hinkeman je povratnik iz rata u kojem mu je raznelo muškost pa sada aveta svojim ranijim svetom kao sablast, senka samog sebe, ne samo bivši muškarac nego bivši čovek, nedosežnog poštovanja i samopoštovanja, ljubavi i smisla. Odbačen, suvišan čovek, bez posla, bez nade, bez utočišta, pogodan za čerupanje sa svih strana. I u tom se svom postživotu Hinkeman uzaman ljuti na sebe, jer nema tu njegove krivice, na ženu, jer nema ni njene, čak se ni s lešinarima od bivših prijatelja ne vredi obračunavati jer i oni samo slede lešinarsku logiku istorije i sistema. Na koncu će, ne bi li preživeo, prihvatiti najmizerniji od svih poslova, iz Tolera znamo koji, ali ono što nije (tek) Toler nego su Torbica i ZKM jeste ono što će od Hinkemana načiniti: fascinantno uzbudljiv teatar, nadahnjujuću, razigranu, istovremeno lirsku i bolnu i grotesknu i svevremenu i savremenu (a bez nasilnih, shematskih „aktuelizacija“ koje nam odavno izlaze na nos) predstavu u kojoj trijumfuje i glumačka igra i teatarska kreacija, predstavu koja pogađa ama baš svako ključno mesto inherentne moralne i društvene bede savremene Hrvatske, a i Srbije, a da ništa od toga ne čini jeftinim prečicama i olakim, feljtonesknim prepoznavanjima „našeg trenutka“. Rakan Rushaidat je svakako najbolji Hinkeman koji se pojavio na scenama ovih naših zemalja, Ozren Grabarić kao Majstor ceremonije predvodi ovaj makabrični ples dominirajući scenom u svakom trenutku, svi se drugi protagonisti punom forcom i bez manjkova i viškova ugrađuju u totalan teatarski trijumf zvan Hinkeman. Aplauz je dug, frenetičan, ne iz ljubaznosti prema gostima i tako to, nego zato što čovek ne želi da ovo prestane, voleo bi da još koji minut bude deo ovoga – kao da ga napolju, uostalom, čeka išta drugo nego nacht und nebel? Da, Hinkeman – to je zapravo beogradski pozorišni januar, mada nam je došao u goste iz siječnja, u koji se odmah i vratio.

Treba, naravno, za ovakvog Hinkemana i ljudi, i znanja, i dara, i vremena, pa i nekakvog novca, što da se lažemo. Uzmite sve te stavke i onda ih štiklirajte po ostalim, ovdašnjim januarskim predstavama: svakoj fali po nešto od toga, mnogima većina, nekima sve. Novo doba Vuka Boškovića, u režiji Dina Mustafića (Bitef teatar), a po dramatizovanim motivima knjige Viktora Ivančića Radnici i seljaci, najiščekivanija je januarska premijera. Mustafić se opredeljuje za gotovo „minimalističku“ režiju, manir je takoreći strejt realistički, do ruba opasne dnevno-ilustrativnosti, uz rizik pozorišno kontraproduktivnog otklizavanja u publicističko-polemičke ognjice, što i nije čudo s obzirom na žanr predloška. Srećom, taj se rub ne prelazi, i tako predstava ostaje više od štulićevskog „nedjeljnog komentara“, mada joj na koncu nedostaje istinske pozorišne iskre – ili je i to posledica gledaočeve zatravljenosti Hink… dođavola i s njim, neću ga više spominjati do kraja teksta! Kako god, priča o unakrsnim sudbinama „gubitnika“ (pravih) i „dobitnika“ (diskutabilnih) famozne tranzicije, slatko iskombinovane s dražesnim nasleđem rata i zločina, priča o tome šta se šika a šta ne u vrlom novom svetu u kojem se posao gubi lako a dostojanstvo, smisao i nada još lakše, pre svega je na plećima petoro vrsnih glumaca, a Boris Isaković i Mirjana Karanović svojim je kreacijama izdižu iznad proseka i izvan zone lake i brze zaboravljivosti.

Krležina glembajevska drama U agoniji (režija Ana Đorđević, produkcija Beo art) – premijerna krajem decembra ali smo je mi sačekali u januaru – kanda je u poslednje vreme drag zalogaj nezavisnim glumačkim trupama: zahtevan komad koji pruža raskošne mogućnosti razigravanja, a pri tome kameran i sa vrlo svedenom podelom… Nedavno je i u Zagrebu postavljen (na sceni Ribnjak), a ovaj je beogradski komprimovan od dela drugog i celog trećeg čina. Propaloga kockara i bonvivana Lenbaha tu uopšte nema, ubio se jadan pre dizanja zavese, barunica Lenbah i njen nepouzdani dragi konsiljere i ljubavnik Križovec (Marija Vicković i Radovan Vujović) raspetljavaju svoje račune tako da usledi ono krležijanski neminovno, da sav kal provincijalno buržoaskog licemerja na kraju eksplodira svima u lice: nema nevinih, ali bogme ni pošteđenih… Rediteljka drastično menja kraj (ugrobljeni Krleža je nemoćan, dakle bezopasan) pa Lenbahova ne ubija sebe nego Križovca, kojeg negde u tom kontekstu i nije šteta, ali ipak… Oboje su iznenađujuće dobri i tačni (ovo „iznenađujuće“ nije na njihov račun, nego uvek purgerski preosetljivo strahujem od Krležinih razbarušenih beogradskih inscenacija!), a sjajno im sekundira Branko Cvejić kao meštar parade. Repertoarsko osveženje kojem predstoji lutanje po ovdašnjim scenama, nadam se ne tako kratko…

I šta još? U Ateljeu 212 postavljen je Magic Afternoon Austrijanca Volfganga Bauera; komad iz 1967, iz vremena vrhunca hipijevštine i pred kulminaciju onoga što će zadugo biti prepoznatljivo kao „šezdesetosmaški duh“ važan je u kontekstu istorije savremene nemačke dramaturgije: dva mlada para, (polu)besposličarska, prekraćuju vreme čekajući da se Nešto dogodi u njihovim srednjoklasnim provincijskim životima: nespremni su za konformiranje, a zapravo nesmeli za stvarno konfrontiranje, ogrezli u prečicama lakog hedonizma i zgubidanstva. Šta nam taj komad govori danas i ovde? Reklo bi se, ako ga ima smisla postavljati, onda ga ili treba ostaviti u njegovom izvornom vremensko-prostornom kontekstu, ili od njega sačuvati samo skelet i radikalno ga „prevesti“ na Ovde i Sada. Rediteljka i dramaturškinja (Ana Grigorović i Jelena Mijović) čine „nešto između“, što rezultira konfuzijom: ko su uopšte ovo četvoro, šta žele od sebe, svojih života i nas kao gledalaca? Otprilike su „odavde“ ali ostaje nejasno zašto je to važno, otprilike su iz ovog vremena, ali i to je nejasno čemu tačno služi. Ovo, pak, rezultira nekomunikativnošću, naposletku ravnodušnošću. Šteta prilike, šteta komada, šteta i dobrih glumaca, pre svega Baneta Trifunovića i Jelene Stupljanin, koja se upečatljivo vraća na beogradsku scenu.

U Dečjem kulturnom centru, ali nikako „za decu“, odigrana je premijera predstave Sama je tražila, u produkciji DKCB i Pan teatra. Rediteljka Ksenija Krnajski načinila je ovaj dramski kolaž na osnovu priloga nekoliko pisaca i spisateljica, a to su Milan Marković, Jasna Žmak, Maja Pelević, Branislava Ilić, Željko Hubač i Danijela Kulezić Vilson. Odmah ćemo se, prirodno, setiti dugovečne predstave Trpele, no ovde se širi područje borbe, pa se ne radi samo o fizičkom i uopšte porodičnom nasilju, nego o obespravljenosti znatno šireg spektra. Glumice su solidno učinile svoje, a predstava je, naposletku, tipičan izdanak verbatim teatra sa svim dobrim i osobito onim manje dobrim osobinama; to jest, njena inherentna ograničenja na kraju vrlo limitiraju njen teatarski domet. Nema veze, ako je do toga da se digne glas protiv nasilja nad ženama onda u redu, to je uspešno obavljeno; uostalom, sva premijerna publika je uglas protiv toga (sve su to fini ljudi), a verujem da će tako biti i na reprizama.

Sličan problem s verbatim teatrom imao sam i s predstavom Požar rediteljke Mie Knežević (Srpsko narodno pozorište na gostovanju u NP Beograd), mada se – mora se reći – ipak radi o pozorišno znatno promišljenijem i razvijenijem delu, kojem su u fokusu dva požara u loše zaštićenim novosadskim kafićima i diskotekama, a u kojima je stradalo mnogo mladih ljudi, a pre svega pitanje nebrige i ravnodušnosti i neodgovornosti (iza čega uvek stoji tvrdokorna i brutalna logika ničim nesputanog kapitala).

Naposletku, i pred sam istek januara, dolepotpisani nevoljko priznaje da je odradio još jedan zaostatak, čak novembarski, i pogledao predstavu Gozba Filipa Vujoševića, u režiji Veljka Mićunovića (Zvezdara teatar). Filip Vujošević bio je protagonista „nove drame“, mladi pisac sa izvesnim ambicijama s manje ili više pokrića, izvođen i na najjačim prestoničkim scenama (Halflajf, Ronalde, razumi me). Avaj, Gozba je, u tom smislu, svečani, demonstrativni, bučni rastanak od njih: paraduhovita parada glupih i glupljih stereotipa, smeštena u mizernu karikaturu kokuzne „prosečne srpske porodice“, postavljena u skladu s predloškom uz mnogo vike nizašta, uz reviju samodegradirajućeg ačenja i bečenja glumaca kojima, iz solidarnosti, neću ni spominjati imena; većina njih zaslužuje nešto mnogo bolje od ovoga. Ali, zašto pa da oni imaju samopoštovanja ako ga već nemaju pisci i reditelji? A bogme ni gledaoci: većina ljudi oko mene u prilično ispunjenom ZT delovala je vrlo zadovoljno; mora da oni znaju i vide nešto što ja ne znam i ne vidim. Mada teško da je pozorišni abonent, onaj Donald iz prve rečenice na to bi verovatno iskusno rekao: „My son, nikada ne možeš dovoljno potceniti publiku; pogledaj mene ako ne veruješ.“