„Pisma Hilde Dajč“, storybord izložbu Aleksandra Zografa, moguće je doživeti na nekoliko nivoa. Na primer: kao priču o devojci Jevrejki pogubljenoj u logoru na beogradskom Sajmištu, kao nezamislivu neljudskost, kao primer trajanja.
Hilda Dajč je rođena 1922. u Beču, u aškenaskoj porodici Emila i Auguste, koji su osim nje imali i mlađeg Hansa. Nekoliko godina nakon Hildinog rođenja, preselili su se u Beograd. Njene studije arhitekture prekinula je okupacija Srbije, i Hilda se javila da volontira kao medicinska sestra u Jevrejskoj bolnici u Beogradu.
Prvih meseci okupacije Hildin otac, Emil Dajč, bio je na dužnosti potpredsednika Vertretung der Judischen Gemainchaft, predstavničkog tela Jevrejske zajednice u Beogradu, koje su osnovali nacisti, zbog čega je u ranoj fazi okupacije Hildina porodica bila pošteđena mnogih oštrih antisemitskih mera i zakona kojima su u to vreme bili izloženi Jevreji u Beogradu.
Decembra 1941, pošto je većina jevrejske muške populacije ubijena, žene, deca i stari odvedeni su u adaptirani Paviljon br. 3 u novoosnovani Judenlager Semlin. Iako porodice onih koji su bili u rukovodstvu Jevrejskog predstavničkog tela nisu bile primorane da se povinuju ovom naređenju, Hilda se, protivno željama svoje porodice, dobrovoljno prijavila da ode u logor i nastavi da vrši dužnosti medicinske sestre među, kako je sama izjavila, „ljudima kojima je potrebna pomoć“. Datum smrti Hilde Dajč nije poznat, ali je sigurno da je ubijena u gasnom kamionu, zajedno sa preko 6000 žena, dece i starih. Od kraja marta do 10. maja 1942, logoraši su, u grupama od 50 do 100 ljudi, poslednji put prolazeći ulicama Beograda, odvoženi do masovnih grobnica u Jajincima. Njena porodica streljana je tokom marta 1942.
Sačuvana su četiri pisma Hilde Dajč iz logora, pisala ih je prijateljicama iz gimnazije Nadi Novak i Mirjani Petrović. U prvom pismu, 7. decembra 1941, dan pre nego što će otići na Sajmište, Hilda se seća vremena u gimnazijskoj literarnoj družini, gde su se njih dve i upoznale. Opisuje ga kao „najprijatniji period života“. Dva dana kasnije, Mirjani je opisala prve utiske o logoru. U trećem pismu, 13. decembra, Hilda piše Nadi da će joj se uskoro pridružiti roditelji i brat – s obzirom da su svi Jevreji bili internirani na Sajmištu, nacisti očigledno više nisu imali koristi od Predstavničkog tela jevrejske zajednice ili njihovih rukovodilaca. Četvrto je napisano početkom februara 1942. godine.
Strip Pisma Hilde Dajč prvobitno je objavljen u „Vremenu“ i u italijanskom magazinu „Popoli“. Aleksandar Zograf priča zašto je nacrtao ovaj strip: „Do svoje sedme godine, sa roditeljima sam živeo u skromnom iznajmljenom stanu u Ulici Cara Lazara, u Pančevu. Ničega nismo imali puno (sem možda knjiga i ploča), ali bilo je to srećno detinjstvo. Tek godinama kasnije sam čuo da su u tom delu grada, pre nacističkog pogroma, živeli Jevreji. Tada sam počeo da se pitam: kakva li se drama odvijala baš tu, među zidovima koje sam mislio da tako dobro poznajem? Da li su jedne noći došli ljudi u nacističkim uniformama i odveli nekoga kome je nekakvo potkožno znanje govorilo da povratka više nema?
O tome da je Holokaust tema koja se nije završila smrću žrtava, razmišljao sam kada sam čitao o mladoj Beograđanki Hildi Dajč i o pismima koja je uspela da prošvercuje drugaricama iz gimnazije, tokom boravka u logoru Sajmište. Slanje pisama iz logora kažnjavano je smrću, ali je snaga prijateljstva bila jača od straha. Iako je u pitanju nevelik opus, tih nekoliko pisama predstavljaju izvanredno svedočanstvo, glas koji progovara iz mraka mučilišta. Njena razmišljanja iz pisama nadahnjuju, lišena su patetike, mladalačka su, puna ironije i čak samoironije. Hildine zabeleške, kao odraz ličnog iskustva, direktno komuniciraju sa savremenim čitaocem, i verujem da je strip odgovarajući medij koji omogućava da te misli nastave da vibriraju u vremenu.“
Izložbu Aleksandra Zografa realizovalo je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u okviru svog odskora formiranog redovnog programa obeležavanja Holokausta, u saradnji sa ambasadom Izraela u Beogradu. Izbor UK „Parobroda“ za prostor izložbe kao da se podrazumevao. Naime, na fasadi „Parobroda“ prošle godine 19. februara, istog dana kad je izložba otvorena, postavljen je prvi Stolperstein u Beogradu kao memorijalna ploča posvećena sećanju na komšije dorćolske Jevreje koji su tragično stradali u Holokaustu Drugog svetskog rata a bili su značajne ličnosti predratne kulturne i društvene scene prestonice. Stolperstein je 1992. godine inicirao Gunter Demnig, kao uspomenu na ubijene Jevreje. To je kaldrma obložena mesingom na kojoj su ugravirana imena, datumi rođenja i smrti i ime logora. Do danas je u svim većim gradovima Nemačke u trotoare ispred adresa gde su ti ljudi nekad živeli položeno 56.000 Stolpersteina. Tako je i na fasadi „Parobroda“ postavljena ploča sa imenima muzičara prvog džez orkestra u Srbiji „Miki džez“ Ise Alfandarija, Bele Kupferberge, Mike Danitija i Monija Amodaja (jedini preživeli član bio je Rafail Blam, kasnije čuveni šef Velikog narodnog orkestra Radio Beograda i otac kontrabasiste Miše Blama), zatim Rozalije Adanje, džez pevačice koja je nastupala sa konkurentskim džez sastavom Miodraga Jovanovića Štuleta, i Huga Bulija, jednog od dvojice braće Buli koji su otvorili i držali prvi robni magazin u Beogradu, doneli fudbalsku loptu u Beograd i sazidali prvi stadion (FK Dorćola) pored Kule Nebojše.
Izložba je promocija istoimene strip publikacije koju će Ambasada Izraela u Beogradu i Ministarstvo prosvete poklanjati srednjoškolcima u Srbiji umesto poruke: da se ne ponovi. I s namerom da priča o Hildi Dajč traje.
