Grupni (auto)portret s Đinđićem

Ako vas sam pogled na naslovnu stranu ove knjige natera da zakolutate očima i zavapite: „O, ne, zar još jedna knjiga o Zoranu Đinđiću?!“, ne brinite se, vaša je reakcija sasvim zdrava. Isuviše je već toga što je preplavilo knjižare u poslednjih petnaestak godina, a što je devalviralo i gotovo obesmislilo svaki napor da se o životu, delu i političkom i intelektualnom nasleđu filozofa i političara (državnika?) Zorana Đinđića govori na relevantan način i bez primesa eksploatacijskog murdarluka.

Knjiga Dragana Lakićevića Lakasa Portret političara u mladosti (Arhipelag, Beograd 2018) ipak nije deo te „industrije“. Zapravo, teško da je „deo“ bilo čega, jer se opire svim odviše lakim klasifikacijama: u pitanju je već na elementarno žanrovskom nivou neobično i osebujno delo, komad memoarske esejistike kakvom je teško naći parnjaka. Da bismo uopšte mogli pristupiti odgonetanju o čemu se tu radi, treba znati nekoliko elementarnih biografskih podataka o piscu. Lakićević je Đinđićev vršnjak, „šulkolega“, prijatelj iz (novobeogradskog) kraja, kasnije i kolega filozof; njihovo je intenzivno mladenačko prijateljevanje odredilo ili omogućilo mnoge pravce njihovih potonjih biografija. Otuda, Lakićevićev je Đinđić srednjoškolac, student, diplomant i doktorand, mladi filozof u Beogradu i u nemačkoj „dijaspori“, filozofski pisac i prevodilac, disident, borac za političke promene u Jugoslaviji, prvo sa radikalno levih i anarhističkih pozicija, posle s onih bližih liberalizmu. Zoran Đinđić kao opozicioni političar, te potom kao „vladar“ nisu u fokusu ove knjige, jer je taj Đinđić neko ko s autorom knjige više nije u prisnoj komunikaciji. I to je jako važno jer, kad pogledate, nisu li sve druge knjige o Zoranu Đinđiću knjige o onom Đinđiću kakav postoji negde od 1990. na dalje?

Oprezni čitalac, oguglao na eksploatacijske obrasce koji se primenjuju nad slavnim pokojnicima koji se ne mogu braniti (čak ni od pohvala!) mogao bi pristupiti ovoj knjizi suzdržano, čak i s otporom. Utoliko pre ako o njenom autoru ne zna mnogo (što je s dolepotpisanim slučaj) i što se unapred pribojava onih koji bi možda poželeli da nam „napokon objasne“ šta i ko je bio taj Zoran Đinđić i zašto su svi koji su do sada o njemu pisali grešili iz fundamenta… Srećom, nema tih ambicija kod Lakićevića, ili prosevnu tek u tragovima, što mu se može halaliti, jer nismo li svi do neke mere skloni da svojatamo prijatelje i da mislimo kako o njima posedujemo neka osobito važna znanja koja su drugima nedostupna?

Kako god, šta je zapravo ova knjiga? Prikazivač dolazi u iskušenje da kaže da je više autobiografija nego biografija, i mada to ne bi bilo u osnovi netačno, istovremeno se takvog iskaza čuva; s jedne strane, zato što to može odbiti potencijalnog čitaoca („šta mene briga za autobiografiju nekog tipa za kojeg nikad nisam čuo“?), s druge, zato što on više zamućuje nego što bistri. Krenimo zato radije ovako: Lakićevićev je tekst priča o odrastanju i sazrevanju jedne specifične generacije mladih intelektualaca, „dece socijalizma“, u šezdesetim, sedamdesetim i osamdesetim godinama, a u fokusu priče su sam autor i jedan neobični mladić koji, kao doseljenik iz gluhe bosanske provincije, stiže u njegovo novobeogradsko društvo, da bi u njemu brzo zauzeo istaknuto, jedinstveno mesto, kao neko ko obećava da će dospeti daleko… Koliko daleko i na koji način? O tome niko, možda ni sam mladi Đinđić, još ne zna ništa, ali neko ko je dovoljno senzibilan sluti da će nesumnjivo tako biti. Otuda Lakićević rano u knjizi zauzima strateški pravac priče kojeg će se prilično dosledno držati do kraja: biće to neka vrsta „dvostrukog“ biografskog diskursa, s tim da će se Đinđićev život detaljno pratiti samo u onoj meri i na onim mestima na kojima su im se životi preplitali, dok će periode u kojima su išli svako svojim putem ostaviti drugima, jer u njima nema pravog štofa za svedočenje, a Lakićeviću je baš do toga stalo: do svedočenja o jednoj epohi (vrlo su zanimljivi Lukićevićevi opisi atmosfere u socijalističkoj gimnaziji šezdesetih, o šezdeset i osmoj, studentskim pokretima, Praksisovcima i Korčulanskoj ljetnoj školi, atmosferi u disidentskim krugovima poznog titoizma i posle, ali i o „arbajtovanju“ naših izgnanih filozofa u Nemačkoj…), i do suptilnog, prijateljskog ali i kritičkog portretiranja lično mu i intelektualno bliskog čoveka, koji će u istoriji srpskih političkih ideja, ali i političke prakse, zauzeti mesto kojem je teško naći ekvivalent, i koje će još dugo intrigirati istraživače svih mogućih stručnih i ideoloških provenijencija.

Prikazujući traženja i lutanja, zablude i posrtanja svoje generacije i svoja lična, autor polako vaja i Đinđićev intelektualno politički portret, hroničarski precizno prikazujući razvoj njegovog mišljenja i ideja koje su ga nadahnjivale, ali i način na koji bi ih bez žaljenja odbacivao kada više nisu zadovoljavale njegove standarde i kada su bivale prevaziđene njegovim potonjim saznanjima.

Lakićevićev Đinđić veoma je daleko od toga da bude svetac ili uvek superiorni intelektualno-politički vitez bez mane i straha; neretko će autor pisati o njegovim greškama, nedoumicama, dubioznim ili nekorektnim postupcima, o čudnim ili zasenčenim mestima u intelektualnoj, političkoj i privatnoj biografiji. To je veoma osetljiv teren i odatle je veoma lako – a da i ne osetiš – preći u ogovaranje boljeg od sebe, pri tome bezbedno mrtvog. Iako zalazi nekad i na rub trača (da li je to uopšte moguće izbeći ako pišeš iole poštenu biografiju doslovno bilo kog čoveka?), autor ipak nesumnjivo čuva autentično poštovanje prema „modelu“ svog portreta, ne štedeći se ni kada treba ubedljivo demonstrirati koliko je taj nesavršeni čovek Đinđić umeo da bude superioran svojim konkurentima i oponentima, koliko je bio vredan, talentovan, ali i solidaran i nesebičan (osim kad je bio nesolidaran i sebičan, tako odviše ljudski!), osobito ističući ono što je i nama koji ga nismo lično poznavali moralo imponovati: vulkanski snažan nagonski, ali i programatski, otpor svakom nametnutom autoritetu, praznoj hijerarhiji, „svetim istinama“, filozofskim, političkim ili bilo kojim drugim, snažnu volju za učenjem i neutaživu glad za znanjem, ali i zapanjujuće jak poriv da se znanje „proveri“ u životnoj realnosti, koje je sastavni deo i tzv. politička praksa, što ga je naposletku nekako neizbežno odvelo u politiku. A nekako baš nedugo pre tog vremena, autor ove knjige i Zoran Đinđić polako će presta(ja)ti da budu bliski, a knjiga će doći svom logičnom kraju – ne računajući tragični apendiks koji je, dakako, dan Đinđićevog ubistva.

Neobična je ovo knjiga, teško smestiva u žanrovske i druge fioke, ali naposletku podsticajna i dragocena. Utoliko je i veća šteta što je korektorski i lektorski vrlo brljivo obrađena, sasvim netipično za ozbiljnog i kvalitetnog izdavača kakav je Arhipelag. Mogli smo i bez ni na jednom jeziku nepostojeće reči suncilote kao opisa francuskih sankilota (sans-culottes), i bez „nožnog članka nogu“ i bez Ulrike Majnhof tipično naški-frljatorski preimenovane u Urlike (na koga li urliče Urlike?), i bez Šentvida koji je prvo Šentvilj pa onda Šentilj itd, ali hajde sad, biće bolje u drugom izdanju, ako ga bude, a ne bi bilo loše da ga bude, indeed.