Granice mjuzikla

Zidanje pozorišnog Skadra na Bojani konačno je gotovo: posle duže od jedne decenije podstanarskog „suživota“, Pozorište na Terazijama vratilo se na svoju izvornu adresu – na Terazije – u velelepno rekonstruisan prostor, s foajeima u stilu art dekoa i tehnički odlično opremljenom scenom. I pripreme za svečano otvaranje bile su zidanje Skadra na Bojani, jer se čuveni brodvejski mjuzikl Chorus Line, autora, koreografa i reditelja Majkla Beneta, priprema od juna 2004, a iz originalne ekipe je otišao, pored nekih glumaca, i prvi reditelj! Nadamo se da će posle ove prave arhitektonsko-teatarske odiseje otpočeti nov život Pozorišta na Terazijama, umetničkog prostora koji gaji jedan u svetu veoma raširen i komercijalan, a u našoj sredini, zbog svih specifičnosti (kakav eufemizam) kulturnog razvoja na brdovitom Balkanu, krajnje apartan, ugrožen, pa zato i dragocen oblik pozorišta. Srećno!

PRAVI POTEZ: Sve i da to nije bila izvorna namera, što je sasvim mogućno s obzirom na to da se Chorus Line pripremao duže od godinu dana, činjenica da je obnovljena zgrada Pozorišta na Terazijama otvorena baš ovim mjuziklom predstavlja odličan repertoarski potez. Reč je, naime, o jednom, da ‘prostite, autorefleksivnom mjuziklu koji, dakle, problematizuje svoj vlastiti žanr. To nije dubinsko, estetsko problematizovanje samih žanrovskih premisa, već, zapravo, rasklapanje mehanizma brodvejskog pozorišta, kritički uvid u mukotrpnu i surovu pozadinu jednog, spolja gledano, šljaštećeg proizvoda, demistifikacija profesije… Konkretno rečeno, glavna dramska situacija je audicija za jednu brodvejsku predstavu, audicija u toku koje se, između muzičkih i plesnih numera, neizbežno razvijaju složeni psihološki procesi otvaranja i prilagođavanja, ali i saradnje i rivalstva jer na kraju samo polovina kandidata dobija angažman. Da sve bude još tužnije, ulog u ovoj borbi „na život i smrt“ nisu vodeće uloge i odgovarajući uspeh i slava, već jedva primetno mesto u baletskom horu… Ovde bi moglo da se napravi jedno slobodnije poređenje s dramskom situacijom zvanom „izolovana grupa u opasnosti“, karakterističnom za neke holivudske filmove (sećamo se čuvene Fordove Poštanske kočije): i u ovom mjuziklu imamo grupu izolovanih ljudi koji su upućeni jedni na druge, kojima i umetnička i stvarna egzistencija – ne, doduše, i goli životi – zavise od raspleta dramatičnih okolnosti.

Specifičnost ovog brodvejskog mjuzikla – bar kad imamo u vidu naše dosadašnje iskustvo s ovim žanrom – jeste to da su svi segmenti predstave bili fiksirani; ugovorom je utvrđeno da i tekst, i mizanscen, i kostimi, i scena i većina koreografskih rešenja mora da odgovara američkoj praizvedbi. Autorska ekipa predstave, koju predvode reditelj Mihailo Vukobratović, koreograf Vladimir Logunov i kostimograf Ljiljana Dragović, bila je time stvaralački prilično sputana, što se može videti na neobičnom primeru da su čak i zlaćani kostimi i cilindri, iz završne scene, bili gotovo isti kao u izvornoj postavci. Osujećenost „stvaralačke originalnosti“, bila je, u dobroj meri, nadomeštena na polju „izvođačkog standarda“: i plesačke i pevačke numere solidno su uvežbane, što je u ovom konkretnom mjuziklu veliki izazov, s obzirom na specifičnost njegove podele, na činjenicu da glumci tumače plesače i pevače koje pratimo „na delu“ (cinik bi, doduše, rekao da bi posle više od godinu dana proba i balvan naučio da peva i pleše). U toj zadovoljavajućoj vizuelno-auditivnoj postavci, pevački se apsolutno izdvajaju Ivana Knežević, Ivan Bosiljčić, Mina Lazarević, Mirjana Jovanović, a plesački Vladimir Tintor.

STANDARDI: Kao što je već naslućeno, izvođački standardi nisu, ipak, u potpunosti ostvareni. Tako je Nikola Bulatović (Majk) jedva markirao plesne tačke, dok ni koreografska ideja (sa svega nekoliko jednostavnih pokreta) ni tehničko ostvarenje najveće plesne numere u predstavi – Kesine tačke – nisu mogli da nas ubede da je Kesi (igra je Bojana Stefanović) jedna od najdarovitijih u grupi, te da je koreograf Zek zapostavlja zbog njihovih privatnih razmirica. Ovaj nemušto urađen sukobni odnos – Janoš Tot je, inače, vrlo solidno doneo lik Zeka kao hladnog i iskusnog profesionalca – dovodi nas na polje dramskih ostvarenja, gde je takođe bilo oscilacija.

Iako likovi imaju veoma malo prostora i vremena da se dramski uobliče (neki to treba da urade sa svega dve do tri replike), ipak svaki od njih ima jasnu biografiju koja mu omogućava da se konstituiše bar u najosnovnijim crtama. Pored Kesi, od likova sa nešto više dramskog prostora, nerazgovetni su ostali spomenuti Majkl i Bobi, bizarni, neprilagođeni i pametni dečko iz provincije koga je Miroljub Turajlija samo komičarski odradio. Nekim drugim, srazmerno manjim likovima, glumci su dali tipološke obrise, ali su ih za nijansu komičarski „preigrali“: dosadna Džudi (Boba Latinović), provincijalka Kristina (Kalina Kovačević), uobraženi i bogati gej Greg (Slobodan Stefanović), drčna i životna Val (Jelena Jovičić). Najpotpunije dramske uloge ostvarili su Mina Lazarević kao Šila, žena koja ne krije svoju tajnu (nerazjašnjen odnos s ocem) i Igor Bosiljčić kao Pol, dečko koji krije svoju tajnu (homoseksualizam i sklonost travestiji).

Efekat komičke prenaglašenosti i/ili dramske neizoštrenosti u oblikovanju nekih likova je, naravno, i rediteljski propust. I pored svih datosti u vidu ugovorom fiksiranih scenskih rešenja, reditelj je mogao, u saradnji s glumcima, da i za samo dve replike utvrdi podtekst i tako učini da se uobliče bar tipske konture likova; da ne kažemo da se lik može graditi i nemim reakcijama… To je šteta, jer ova predstava nema onu oporost, žestinu i tugu koju, u slikanju naličja šou biznisa, nudi mjuzikl Chorus Linea. Ali, ne treba biti prestrog: propusti u dramskom oblikovanju bili su, u dobroj meri, neutralisani solidnim izvođačkim nivoom u plesnim i pevačkim delovima, što je ogromno postignuće kada se imaju u vidu školovanje naših glumaca i naša dominantna glumačka praksa, u kojoj telo funkcioniše od vrata nagore, dok ciknuti glasovi nisu retka pojava. Ipak – nikako da se zaustavi surova kritičarska klackalica – ova predstava nas upozorava da visoki scenski standardi ne treba da budu jedini kriterijum, da je dramski element važan za mjuzikl, da ovaj žanr može da bude krajnje subverzivan, pa čak i otvoreno društveno angažovan… U budućem umetničkom razvoju Pozorišta na Terazijama možda bi trebalo imati u vidu i to da se pomeraju granice savremenog muzičkog teatra – imamo iskustvo Bitefa od Vilsona do Gebelsa – da on ne trpi samo društvenu subverziju, već i najsmelije eksperimente na planu scenskog jezika.