Grad kao dobro režirana predstava

O dugom pozorišnom životu u Šapcu priča nam Minja Bogavac, po stažu moguće njegov najmlađi član: ovog jula imenovana je za direktorku Šabačkog pozorišta. Minja Bogavac je dramaturškinja, njeni tekstovi su uglavnom igrani na nezavisnim scenama, Beograđanka je. Priču počinjemo od najnovijeg događaja u Šabačkom pozorištu.

Jel’ vi znate ko sam ja: „Poziv da stanem na čelo Šabačkog pozorišta za mene lično bio je veliko iznenađenje. Jedinu predstavu u ovom pozorištu radila sam pre više od deset godina; nisam ovamo često dolazila, nemam rodbinu u Šapcu, nisam kadar nijedne stranke, niti sam u svom dosadašnjem radu pokazivala preveliko interesovanje za institucionalni teatar. Mnogo sam više radila na nezavisnoj sceni, a moje predstave u institucijama obično su percipirane kao provokativne, zbog otvorene političnosti i angažmana. Zato sam poziv iz Šapca dočekala pitanjem: jel’ vi znate ko sam ja? Mislim, jel’ znate kakvo ja pozorište pravim?! Tek kada sam se uverila da me upravo zbog toga i zovu, počela sam ozbiljno da razmišljam o ponudi. A i o Šapcu… Kakav je to grad? Da li je moguće da sve rade suprotno od ostatka Srbije? Da li je moguće da postoji neka gradska uprava koja bi svoje pozorište poverila osobi moje reputacije i mojih godina? Sve ono što bi mi na drugim mestima bilo prepreka, ovde je, nekim čudom, postalo preporuka! Predlog repertoara i razvoja Šabačkog pozorišta napisala sam i obrazložila najpoštenije moguće; nisam se trudila da se dopadnem, već da se izrazim. I, na moje veliko zadovoljstvo, Gradska uprava je pokazala otvorenost i želju da podrži sve nove i neobične pristupe. Važno je reći i da je Šabac mnogo urbanija sredina, čak i od većih gradova Srbije. Ljudi su ovde vredni, preduzimljivi i promišljeni – ne rade sve na prvu, ili, kako to kaže jedan od šabačkih glumaca: ‘U Srbiji, Šabac je retko mesto u kom postoji i druga lopta!’ To su takođe ljudi skloni preispitivanju dominantnih modela mišljenja ili, prostije rečeno, kontriranju. Na tome se zasniva i njihov čuveni smisao za humor, ali i jedna posebna vrsta otvorenosti, koju je, u Šapcu, veoma lako zavoleti. Dovoljno je da prošetate gradom, da vidite te murale, da pročitate grafite, uđete u bilo koji kafić ili prodavnicu i malo proćaskate da biste se uverili da ljudi ovde nisu zatucani. Ovo je malo mesto, ali nije palanka. Što duže živim i radim u ovom gradu, to sam sigurnija da je moja odluka da dođem ovamo bila ispravna. Šabac je vrlo posebno mesto. Mesto gde vredi biti. Potpuna alternativa današnjoj Srbiji, a nadam se i avangarda Srbije u budućnosti.“

foto: ivan šepić

6800 kilometara: „Šabac, kao grad, može da se pohvali impresivnom pozorišnom tradicijom. Prva predstava ovde je izvedena 1840. godine, kada je Sterijin komad na scenu postavio gimnazijski profesor Damjan Marinković. Glumci su bili gimnazijalci, zbog čega danas kažemo kako smo u Šabačkom pozorištu – mladi od 1840. U godinama koje su usledile, formirano je nekoliko lokalnih družina koje su izvodile predstave, a zanimljiv je podatak i da je beogradsko Narodno pozorište, odmah po osnivanju, svoje prvo gostovanje imalo baš ovde. Godine 1906. osnovano je Stalno pozorište Drinosavlje, uskoro nazvano Šabačko pozorište.

Od tada pa do danas, Šabačko pozorište važi za jednu od najuglednijih teatarskih kuća u Srbiji. Po broju nagrada, gostovanja, po stalnom učešću na relevantnim festivalima u zemlji i inostranstvu, ali i po broju predstava koje se izvode na našoj sceni, Šabačko stoji rame uz rame sa beogradskim i novosadskim pozorištima. Ilustracije radi, samo u prošloj sezoni naše su predstave obišle 6800 kilometara, što je približno jednako poluprečniku planete Zemlje i jednako prečniku

Marsa! Sa dvanaest festivala, u Šabac smo doneli šesnaest nagrada, a na svojoj sceni smo ugostili više od četrdeset predstava. Pored redovnog repertoara, Šabačko pozorište već četiri godine organizuje i festival Pozorišno proleće. Festival je takmičarski, a selekciju čine najreprezentativnije predstave institucionalnih pozorišta iz cele Srbije, što Festival svrstava u produkciono najzahtevnije događaje ove vrste. Takav festival je, bez sumnje, dokaz da je Šabačko pozorište u organizacionom smislu ozbiljna kuća, dostojna tradicije koju baštini.“

Pozorište kao javni prostor: „Šabačko je gradsko, repertoarsko pozorište koje igra večernje predstave i predstave za decu, a od ove godine poseban fokus našeg repertoara stavljen je i na predstave za mlade. Pod devizom ‘Grad su ljudi! Grad je pozorište!’ trudimo se da osmislimo što veći broj pratećih programa, koji animiraju i uključuju lokalnu zajednicu. Tako svakog petka u pet, u prostoru pozorišta, vodimo razgovore sa zanimljivim ljudima čije su životne priče vezane za Šabac. Ovaj program smo nazvali ‘Lokalpatriotska pričaonica’ i on se ustalio kao prostor za razmenu mišljenja, iskustava, znanja i ideja vezanih za Šabac, gradski život i duh grada. Pored velike scene imamo i malu scenu – pogodnu za radionice, male forme, razgovore i tribine. Ideja nam je da ne budemo institucija zatvorenog tipa, već pozorište koje je javni prostor i javno dobro. Mesto okupljanja, mesto razmene, mesto za kreativnost, slobodu i druženje.“

Glumci i ostali: „Ansambl Šabačkog pozorišta važi za jedan od najboljih u zemlji. Naši prvaci i najprepoznatljivija lica su: Aneta Tomašević, Ivan Tomašević – Žuća, Ljubiša i Strahinja Barović, Sonja i Vladimir Milojević, kao i Zoran Karajić, dugogodišnji direktor Šabačkog pozorišta, koji i danas igra neke od nosećih uloga na našem repertoaru. Najmlađa glumica Šabačkog pozorišta je Kristina Pajkić, koja je sa pet glumačkih nagrada u prethodnoj sezoni postala najnagrađivanija pozorišna glumica u Srbiji, van Beograda. Slobodan Petranović, koji po jednoj od svojih prvih uloga ponosno nosi nadimak Šarac, takođe je dobitnik značajnih nagrada, između ostalih i na prošlogodišnjem Festivalu ‘Joakim Vujić’. Odavde su potekli Ljubiša Jovanović, po kome nosi ime naša Velika scena, zatim Branivoj Đorđević po kome smo nazvali Malu scenu, Vladislav Lalicki, autor logoa našeg pozorišta ali i velikan čije je ime ponela pozorišna Galerija. Velikani našeg teatra su i Boris Kovač, Cane Firaunović, a u jednom trenutku karijere članica ansambla Šabačkog bila je i Mira Stupica. Uz Šabačko pozorište odrastali su Dušan Kovačević, Branislav Lečić, Nina Janković, Ivan Velisavljević i Maja Mirković, kostimografkinja i jedna od najznačajnijih savremenih pozorišnih umetnica u regionu… Pored njih, tu je i niz mladih profesionalaca koji stalno sarađuju sa Šabačkim pozorištem. Jedna grupa diplomiranih, mladih glumaca iz Šapca vratila se u rodni grad i tu, na Mišaru, osnovala ‘Vožd’, jedno od najuspešnijih omladinskih pozorišta u zemlji. Dobro omladinsko pozorište može da nastane samo u sredini sa snažnom pozorišnom tradicijom. U poslednjih nekoliko decenija, Šabačko pozorište imalo je vrlo dobru saradnju sa Kokanom Mladenovićem, Nikitom Milivojevićem, Aleksandrom Lukačem i Bojanom Lazić. Čak troje mladih Šapčana upravo završava režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Najstariji među njima, Maksim Milošević, otvorio je ovu sezonu u Šabačkom pozorištu režijom predstave Pretposlednja panda koja je dobila izvrsne kritike. Trudićemo se da Šabačko postane i ostane mesto gde će svoje prve šanse dobiti svi mladi, lokalni umetnici, jer nam je veoma stalo do toga da pozorište što više i jasnije povežemo sa zajednicom u kojoj nastaje, i zbog koje nastaje!“

Lokalpatriotizam: „Kao gradsko pozorište, Šabačko ima obavezu da neguje raznovrstan repertoar, kako u žanrovskom smislu tako i u rediteljskim pristupima i poetikama. Trenutno, igramo klasična dela kakva su Šekspirov Perikle u režiji Nikite Milivojevića i Nušićeva Ožalošćena porodica Bojane Lazić, ali i praizvedbe domaćih pisaca, poput Rubišta Ninoslava Đorđevića u režiji Kokana Mladenovića ili komada Hajka na vuka Ognjena Obradovića. U aktuelnoj sezoni, poseban fokus ćemo staviti na kvalitetno pozorište za decu i mlade, pa je tako jedna od prvih premijera koju očekujemo neobična adaptacija Bele grive u režiji Irene Ristić. Neki od autora sa kojima ćemo sarađivati u bliskoj budućnosti su Anja Suša, Bojan Đorđev, Filip Vujošević, Maja Pelević, Milan Marković, Tijana Grumić, Borut Šeparović. Cilj nam je da u rad naše institucije uvedemo umetnike i prakse karakteristične za nezavisnu scenu, kako bismo postali pozorište koje pomera granice. Želimo da uhvatimo korak sa najmodernijim evropskim tendencijama u pozorištu, ali da istovremeno budemo snažno povezani sa lokalnom zajednicom. Otuda je i tema naše aktuelne sezone – lokalpatriotizam. Pod lokalpatriotizmom smatramo jačanje osećaja zajedništva, zajednice i zajedničkog.“