Na izvestan način Jovan Ćirilov – jeste Bitef. Selektor je od osnivanja festivala, a 2006. kreira ga sa selektorkom Anjom Sušom. Četrdeset peti po redu Bitef, koji nam ide u susret (održaće se od 13. do 23. septembra), a koji publici predstavlja „Kilimandžaro i Mon Blan svetskog teatra“, kako kaže Jovan Ćirilov, dovoljan je povod za razgovor.
„VREME„: Ove godine na Bitefu će posebno biti predstavljeni i autori iz regiona, tačnije iz bivše Jugoslavije. Bitef je uvek presek zbivanja, a vi, čini mi se, ne samo da ispitujete prohodnost drumova na kojima živimo nego nas i stavljate na evropsku scenu, vraćajući nam dostojanstvo.
JOVAN ĆIRILOV: Predstavljamo pozorište eks-Jugoslavije, ali ove godine smo se odlučili da predstavimo samo Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju, dok ćemo Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Makedoniju predstaviti iduće godine. Reč je o programu „Region u fokusu“, koji predstavlja autore sa ovih prostora, a imamo i prvi put svoju produkciju – predstavu hrvatske koreografkinje Snježane Abramović Ako bismo svi malo utihnuli. Interesantna je pojava da su gotovo sve predstave delo umetnika iz raznih sredina, recimo, hrvatski reditelj Oliver Frljić sa predstavom Proklet bio izdajica svoje domovine, koju je režirao u Sloveniji, i predstavom Otac na službenom putu, čiji je autor Sidran iz BiH, a koju je režirao u Srbiji; ili Ivica Buljan, hrvatski reditelj, dolazi na 45. Bitef sa Mačkom na usijanom limenom krovu, koju je režirao u Sloveniji… Vidite, dosta je sve unakrsno složeno, više se čisto nacionalno ne može odvojiti – srećom, ja kažem. A počeli su da predstave kod nas i u svetu pripisuju zemlji producentu, kao da je novac važniji od samih umetnika.
Na našoj sceni imamo postmodernistički teatar u kojem se identitet iskazuje putem individualnog izraza, teatar koji je društveno angažovan, a opet je u jednoj intimnosti, čulnosti… U sadejstvu jakih autorskih pristupa, propituje se i kreira jedan širi identitet.
Još se nije niko našao, kao Bodrijar ili Leman, da nađe naziv nekom sada novom pravcu. Meni se čini da ovo što sada nastaje ima zajedničkih imenitelja sa postmodernizmom, pa se njime i dalje ispomažemo. Nesumnjivo da je pozorišna umetnost uvek društveno angažovana, u svome je vremenu, pa nam se zato i činilo da je najadekvatniji slogan ovogodišnjeg festivala: „….na usijanom limenom krovu„, jer se ove nove pozorišne tendencije Bitefa tematski vezuju kao da su na usijanom limenom krovu. To znači da su teme vruće, a obično su vruće teme političke i društvene. Sve predstave iz regiona su zaista takve zbog osvrtanja na prošlost i razračunavanja sa prošlošću i savešću zbog svega što se dogodilo u poslednjim ratovima.
Čini mi se da u ovom sloganu ima nešto od ukusa filma francuskog novog talasa, samo je poetičniji, saosećajniji.
Ima mnogo poezije i tog poetskog principa. Da, ima poezije i u predstavi Proklet bio izdajica svoje domovine, ali je to gorka, surova i usijana poezija. A ko kaže da poetsko ne može da bude surovo? Kao što je takvo i u komadu Otac na službenom putu, koji jeste vrlo realističan, ali takođe odiše poezijom.
Tradicionalno već imamo i „Bitef u Novom Sadu„, gde će biti igrana predstava Andreja Šerbana Krici i šaputanja, koja se odlično uklapa upravo u vojvođanski milje.
Da, zato što je Vojvodina multinacionalna daleko više nego ostatak Srbije, a desilo se i to da je ova predstava manjinska – mađarska predstava u Rumuniji. Tako imamo švedskog pisca, rumunskog reditelja i mađarske glumce iz Kluža u Rumuniji. To je vrlo suptilna predstava, nastala po tekstu Ingmara Bergmana, po njegovom filmu, ali Šerban ne bi bio Šerban da nije drugačiji od predloška. On je smislio da sve muške uloge igra jedan glumac, koji igra Bergmana, koji raspravlja pozorišni čin sa glumicama koje igraju i glume. Tako da je i to jedna postpostmodernistička predstava – reč je o umetnosti o umetnosti.
Na festivalu će se predstaviti poznati autori kao što su Gebels, Kastorf, Nađ. Evropska pozorišna scena bogata je raznovrsnim, autentičnim rukopisima. Globalizam je izazvao mnoštvo različitih individualnih pristupa.
Umetnost je uvek individualna kada je velika. Ovim imenima koje ste pomenuli, koja su zaista velika, dodao bih i Jana Fabra, koji otvara festival sa komadom Prometej, pejzaž II. Ja sam zaista srećan da takva predstava otvara festival. Fabr je na savremeni način obradio antičku temu – kako je čovečanstvo ukralo bogovima vatru, odnosno kako bogovi, ili priroda i sve društvene sile, ne dozvoljavaju čoveku da do kraja iskoristi svoje prednosti. To je jedna duboka predstava, skoro neverbalna, idealna da poput violinskog ključa otvori ovogodišnji Bitef. Na njemu će nastupiti zaista velika imena. Predstavljamo autore koji su na svojim vrhuncima i nismo hteli nikog da izostavimo. To bi bilo kao da štampamo Tolstoja i Dostojevskog, pa da kažemo: „Evo štampaćemo Vaskrsenje, ali ne i Anu Karenjinu, ili nećemo štampati Zločin i kaznu jer smo već štampali Braću Karamazove.“ Pored toga, imamo i dva velika imena koja su na Bitefu prvi put. Jedno je Alen Platel iz Belgije, sa predstavom Gardenija, koja na jedan antropološki način govori o identitetu – u njoj se pojavljuju vrlo obični, dosadni muškarci, kao neki bankarski činovnici, ali koji se zatim pretvaraju u najekstremnije travestite. To je veoma zanimljivo; drugo je Žizel Vijen, koja je poznata u Francuskoj, ali i u Evropi.
Gde je naše mesto na pozorišnoj evropskoj sceni? Šta je zajednički sadržilac ovdašnjih različitih umetničkih pristupa?
Zapad nije imao velikih potresa od ‘68, istočne zemlje imale su svoje potrese, a mi smo imali – rat. Opsednuti smo ratnim temama iz mnogo razloga. Tragedija razlika, nacionalnih razlika, kod nas se raspravlja na pravi način, i upravo je to ono što nas razlikuje od ostalih. Zato je program „Region u fokusu“ izazvao veliku pažnju. Anja Suša se sretno setila da ne radimo klasičan showcase, kao što rade svi veći festivali s nacionalnim programima, već je predložila da predstavimo region. A ja sam na to predložio nešto što je vrlo ekstremno – da taj program bude u konkurenciji za nagrade. Naši mladi autori vrlo teško mogu doći u konkurenciju sa velikim imenima, sa Mon Blanom ili Kilimandžarom svetskog pozorišta, ali oni, u svakom slučaju, privlače veliku pažnju. Prvi put na festivalu imamo tako veliki broj kolega selektora i direktora velikih festivala koje više interesuje to pozorište nego velika evropska imena. Naravno da jedan region na festivalu ne može da bude jači od ostatka sveta, ali kao što je za Srbiju korisno da bude u Evropskoj zajednici, jer će nas to valjda vući napred, tako i kada naše autore stavimo u ovako moćan kontekst, onda to, u svakom slučaju, i naše pozorište pomiče napred.
Živimo u vremenu koje nosi jednu silovitu energiju, okupljanje oko ideje je stvar prošlosti, a autentičnost je na ceni. Da li vam se čini da je moguć novi pozorišni pokret?
Nema prave umetnosti koja nije i napredak ka nekoj novoj formi, s tim da ništa, naravno, ne može biti apsolutno novo. U svakom slučaju, nešto novo se rađa. Nemam još sposobnost za pravu sintezu, ali osećam da se to događa. Umetnici, naročito pesnici, prvi uočavaju osećanje koje živi u ljudima, slute novu osećajnost, oni to prvi izraze, prvi pevaju o tome, a čitaoci prepoznaju. I to se stalno dešava. Dešava se i ovih 45 godina na Bitefu, a zapravo se dešava stalno tokom 4500 godina evropske umetnosti.
Budućnost umetnosti?
Ne znam šta će se desiti sa umetnošću, tu mi čak ne pomaže ona klackalica između romantičnog i realističnog, između iracionalnog i racionalnog. Nisam siguran da će ovaj sadašnji iracionalan kod biti zamenjen realističnim. Može da se desi, ali ne mora. Ljudi stalno traže novo, ali čini mi se da se ne bave dovoljno onim što ostaje iza nas, što opstaje u stvarnosti i umetnosti. Sve ono što je čovek jednog trenutka stvorio, recimo u pronalazaštvu, nauci, to je ostalo. Čak je udarac kremena o kremen ostao u upaljaču. Da ne govorimo o složenijim stvarima. Tako i u umetnosti sve što je stvoreno – ono i dalje postoji. I koliko god se Bitef trudio, kao i neki drugi festivali, da pokaže ono što je drugačije i novo, što je veoma dobro za jednu konzervativnu sredinu kao što je naša – a koja je takva zato što nam je i škola konzervativna jer se ne predaju nove tehnike (možda se više predaju u Novom Sadu nego u Beogradu) – moramo biti svesni i da najkonzervativnije forme usred ovoga novoga sveta postoje i dalje, mjuzikl, opereta, kabare, beli balet, sve to i dalje ima svoju publiku. Sve ono što je jednom stvoreno čovečanstvo ne ispušta iz ruku.
