Najpopularniji poljski novinar koji je sa lica mesta izveštavao o dvadeset i sedam revolucija i državnih udara još za života je u domovini stekao status besmrtnika
Cinici kažu da su novinari jedini pisci koji se, kad sednu da pišu, ne nadaju besmrtnosti. Rišard Kapušćinjski, koji je nedavno umro u Varšavi u 74. godini, još za života je u Poljskoj stekao status besmrtnika. U zemlji u kojoj već stotinu godina nema nepismenih, u kojoj se i knjige i novine štampaju u ogromnim tiražima, on je nacionalna veličina. Posle Sjenkjeviča Kapušćinjski je najčitaniji i najprevođeniji poljski pisac. Da li je uopšte čudno što je najugledniji poljski dnevni list „Gazeta viborča“ na vest o smrti posvetio ovom novinaru desetak stranica?
„Kada sam otkrio Cara, već posle prvih stranica bilo mi je jasno da ne čitam reportažu, već pravo umetničko delo, izuzetno štivo s kakvim se nikada do tada u životu nisam sreo. Kapušćinjski me je odmah opčinio i počeo sam svima da preporučujem da čitaju ovu izuzetnu knjigu. Ko god zna šta je literatura ne može da odoli ovoj knjizi. Isti utisak sam imao i posle čitanja njegovih knjiga o iranskom šahu ili o Africi… Jedan Kapušćinjski više vredi nego hiljade prenemažućih i fantazirajućih piskarala.“
Ovako je o poljskom novinaru Kapušćinj-skom govorio nobelovac Salman Ruždi još pre petnaestak godina. U međuvremenu, Kapušćinjski je u svojoj zemlji, u anglosaksonskom svetu, ali i u intelektualnim krugovima Južne Amerike i Afrike stekao slavu kultnog pisca. Prošle godine se ovaj poljski novinar, koga Gabrijel Garsija Markes naziva „velikim majstorom novinarstva“, našao u najužem krugu kandidata za najprestižniju literarnu nagradu na svetu.
TREĆI SVET: Kapušćinjski je dve decenije bio dopisnik PAP-a (Poljske novinske agencije) iz Afrike, Azije, Južne Amerike. U Boliviji se sprijateljio sa Če Gevarom, u Čileu sa Salvadorom Aljendeom, u Alžiru se družio sa Ben Belom, u Angoli sa Agostinom Netom, a u Kongu sa Patrisom Lumumbom… Izveštavao je sa lica mesta o dvadeset sedam revolucija i državnih udara. Četiri puta je bio osuđen na smrt.
Slavu je stekao na „greamgrinovski“ način: tamo gde on dođe postaje vruće, ključaju nemiri i ustanci, dižu se revolucije, izbija manji ili veći rat.
Pisao je o stvaranju gotovo svih novih država Afrike, o svrgavanju diktatura u Južnoj Americi, njegove reportaže iz Indije, Pakistana, Avganistana, sa Kipra i Bliskog istoka su uzbudljivo, sjajno svedočanstvo o istorijskim zbivanjima u tim zemljama. Stekao je reputaciju „Herodota našeg vremena“, nenadmašnog hroničara trećeg sveta i naratora kolonijalnih drama.
Fudbalski rat, fascinatna knjiga reportaža Rišarda Kapušćinjskog prevedena je na naš jezik još pre petnaestak godina (Dečje novine, 1992). To je herbarijum uzbudljivih reportaža o Nkrumahu, Ben Beli, Lumumbi, južnoafričkom aparthejdu, o ratu između Hondurasa i Salvadora, sukobima Grka i Turaka na Kipru. Naslovna reportaža je Kapušćinjski u punom sjaju: to je priča o fudbalskom ratu između Hondurasa i Salvadora 1969. Rat je trajao sto sati. Njegove žrtve: šest hiljada mrtvih, petnaestak hiljada ranjenih. Oko pedeset hiljada je ostalo bez krova nad glavom i bez zemlje. Spaljena su brojna sela, ali to je i priča o istoriji i ljudima tog dela sveta (pogledati antrfile).
Imperija (Radio B92, 1997) je facinatno svedočanstvo o jednoj imperiji koje više nema. To je zbirka tekstova o SSSR od početka Drugog svetskog rata 1939. do raspada i promena 1993. U ovom kolažu polifoničnih sećanja, reportaža, refleksija i beleški Kapušćinjski piše o čarobnom bregu Kremlj, o hapšenju Berije, o Jerevanu i Galini Starovojtovoj, slobodoumnoj i hrabroj predstavnici Jermenije u Dumi koja je posle ubijena u Petrogradu, pred kućom u kojoj je živela. O Sibiru i Kolimi Kapušćinjski iskopava neverovatne, nove detalje, kao i o Baškiriji, autonomnoj republici u zapadnom podnožju Urala koja je pretvorena u hemijski poligon, u centar hemijske industrije bivšeg SSSR. On opisuje maligni, okom vidljivi tumor, koji miriše na fenol i o kome svi ćute…
Imperija počinje sećanjima na rodni gradić Pinjsk (danas je to Belorusija) odakle su Poljaci deportovani u Centralnu Aziju, da bi posle Drugog svetskog rata bili proterani u Poljsku. NKVD, deportacije, crvene marame, Staljin, Voprosi leninizma, glad…
„Imperija se ne završava konačnom sintezom, već naprotiv, dezintegriše se i raspada, zato što je tokom pisanja knjige došlo do raspada osnovnog predmeta i teme – sovjetske velesile“, kaže Kapušćinjski.
Kapušćinjskom je pošlo za rukom ono što ne uspeva većini novinara: napravio je svoje lično literalno polje od reportaža o diktaturama koje padaju, od novinskih izveštaja o malo poznatim ratištima u dalekim egzotičnim zemljama, od priča o zaboravljenom trećem svetu. Neki su ga poredili sa Hemingvejem, drugi su tvrdili da tu više ima Borhesa. Neki kažu da je Kapušćinjski ispisivao svoju ličnu verziju hiljadu i jedne noći: te reportaže imaju mirise i zvuke dalekih krajeva, on piše o klimi, o atmosferi na ulici, o gradskim tračevima, pre svega o životu običnih ljudi.
Njegov stil je jednostavan, ali istovremeno i zavodljivo učen. Oniski, šarmantni, ćutljivi, čak stidljivi i fizički neugledni novinar očaravao je i pričom, ali i nenadmašnim stilom. Mnogi kritičari su nadahnuto analizirali njegov „magični realizam“ i „markesovsku poetiku“.
POLJSKA: U Poljskoj, odsečenoj „gvozdenom zavesom“, reportaže Kapušćinjskog su bile svojevrstan prozor u svet. Ali, on je otvorio oči i zapadnom svetu: mnogi su više naučili iz njegovih knjiga o Africi, Aziji, Južnoj Americi i SSSR nego iz brda istorijskih knjiga i poverljivih biltena.
Kapušćinjski je čovečanstvo posmatrao kroz optiku trećeg sveta. Kada je pisao o Etiopiji, Iranu i Angoli on je zapravo analizirao anatomiju moći. Njegova dva remek-dela, Car (1978) o dvoru cara Hajla Selasija i Šah (1982) o usponu i padu Reze Pahlavija, za mnoge su bila svojevrsna metafora. Poljaci su čitali Šaha kao alegoriju na Poljsku Edvarda Gereka. Ima čak i onih analitičara koji tvrde da su ove knjige bile važni faktori u formiranju sindikalnog pokreta Solidarnost.
U literarnim krugovima američkih i britanskih pisaca Kapušćinjski je postao kultna figura posle objavljivanja ove dve knjige. Veličali su ga „Njujorker“, „Nju Ripablik“, organizovana je turneja po svim najvećim američkim univerzitetima, susretao se sa Suzan Sontag, Filipom Rotom, a Džon Apdajk je otvoreno poručivao da ga obožava. Izdavač Harcourt Brace Jovanovic otkrio je literarnog dragulja neprocenjive vrednosti, pisali su američki listovi krajem prošlog veka.
U Poljskoj, u rađanju Solidarnosti u gdanjskom brodogradilištu, Kapušćinjski je bio značajan učesnik. U to vreme, Car je doživeo međunardonu slavu i Kapušćinjski je počeo da se povlači iz politike. Mnogi prijatelji su ga zbog toga osuđivali. Nedostajale su njegove lucidne analize komplikovane poljske situacije, ali Kapušćinjski je bio uporan:
„Politika nije polje mog interesovanja. Ja sam novinar, ja sam pisac. Ne mogu da odgovaram za druge ljude. Član sam Solidarnosti, ali držim se sledećeg pravila: nikakve funkcije, nikakve titule, nikakve organizacije. Odbijam sve ponude da budem ambasador, ministar, direktor, glavni urednik… To, nikada! Ceo život sam bio novinar, dopisnik. I zato uvek kažem: hvala lepo, ali hoću da budem slobodan. Pisanje i putovanje je moj život. Ne mogu da se vezujem. I zato moram biti autsajder.“ Neki mu nisu oprostili tu mlaku političku angažovanost u godinama Solidarnosti, ali poljski „car reportaže“, kako su ga neki u domovini pompezno titulisali, uvek je odgovarao da za politiku nema vremena, mora da piše, a vreme tako brzo prolazi. I bio je u pravu. Umro je iznenada. Od srca.
Fudbalski rat
„… Kada je centarfor Hondurasa Roberto Kardona postigao u poslednjoj minuti pobednički gol, u Salvadoru je osamnaestogodišnja Amelija Bolanios, koja je gledala televizijski prenos, otrčala do očevog radnog stola, uzela pištolj i izvršila samoubistvo, pucala je pravo u srce. Mlada devojka nije mogla da podnese da njena otadžbina bude bačena na kolena – pisao je sutradan salvadorski dnevnik „Nasional“. Pogrebu Amelije Bolanios, koji je prenosila televizija, učestvovala je cela prestonica. Na čelu povorke marširala je počasna garda sa barjakom. Iza kovčega, prekrivenog nacionalnom zastavom, koračao je predsednik Republike okružen ministrima. Iza vlade, tim Salvadora, koji se tog jutra, izviždan, ismejan i ispljuvan na aerodromu u Tegusigalpi specijalnim avionom vratio u zemlju…
… Fudbal je doveo do usijanja atmosferu šovinizma i urapatriotske histerije, tako potrebne raspirivanju rata i jačanju oligarhijske vlasti u obe zemlje.
Prvi je napao Salvador, koji je imao znatno jaču armiju i računao na laku pobedu.
Rat se završio patom. Granica je ostala nepromenjena. Ta granica je povučena odoka, kroz tropski čestar, u brdovitom terenu, na koji obe zemlje polažu pravo.
Obe strane su bile zadovoljne ratom, jer su nekoliko dana i Honduras i Salvador bili na prvim stranicama svetske štampe i u centru pažnje svetske javnosti. Male zemlje iz trećeg, četvrtog i sledećih svetova imaju šansu da izazovu veće interesovanje tek kada se odluče na prolivanje krvi. Ta istina je žalosna, ali je tako.“
Prevela Svetlana Babić–Baranski
Sutra pobuna Baškiraca
„… Tokom putovanja po prostranstvima Imperije moju pažnju je između ostalog privuklo i to da se u najnapuštenijim, najzabačenijim gradićima, u takoreći praznim knjižarama po pravilu mogla kupiti velika mapa te zemlje, na kojoj se ostali deo sveta nalazio u drugom planu, na marginama, u senci.
Za Ruse je ta mapa vrsta vizuelne kompenzacije, svojevrsna emocionalna sublimacija, a takođe i predmet neskrivenog ponosa.
Ona takođe služi za tumačenje i opravdavanje svakojakih nedostataka, grešaka, bede i nazadovanja. Prevelika zemlja da bi se dala reformisati! – objašnjavaju protivnici reformi. Prevelika zemlja da bi se uredila! – šire ruke stražari od Bresta do Vladivostoka. Prevelika zemlja da bi se svuda dopremila roba! – frkću prodavačice u praznim dućanima.
Velike razmere, koje sve objašnjavaju i oslobađaju grehova. Da smo mala zemlja kao Švajcarska, i kod nas bi sve išlo kao navijeno! Pogledajte kako je mala ta Holadnija, nije nikakva umetnost postići blagostanje u državi koja se jedva vidi na mapi! A kod nas, pokušaj da svakom daš ono što bi hteo – e, ne možeš mu dati!…“
Prevela Biserka Rajčić
Prethodnu zaštitu okoline Žiče ukinulo je Ministarstvo kulture a ne kraljevački Zavod za zaštitu spomenika kulture, kako tvrdi ministar Selaković. I nema tamo nikakvog bazena, kaže direktorka ove institucije
Beogradska filharmonija je protiv da Bojan Suđić bude njihov v.d. direktor, podsećaju da je mandat na RTS-u završio sa sudskom odlukom, i da je vlasništvo nad privatnim orkestrom delio sa Bokanom
“Zootropolis 2” postao je najuspešniji animirani film Holivuda i deveti najprofitabilniji svih vremena. Koliko je zaradio? Kakvu to magiju šire jedna zečica policajka i lisac prevarant?
Vlada Srbije imenovala je dirigenta Bojana Suđića za v. d. direktora Beogradske filharmonije. "Vreme" nezvanično saznaje da orkestar nije nimalo srećan ovim izborom i da će preduzeti odgvovarajuće mere
Na sednici Skupštine grada Beograda imenovano je 56 funkcionera za upravljačke pozicije u institucijama i manifestacijama kulture. Tako je sada u Odboru Festa Lazar Ristovski, a predsednica je sekretarka za kulturu Beograda Jelena Medaković
Studenti su svesni da je „dan posle“ Vučićevog režima ulazak u novi krug velikih muka. Stoga je lustracija nesavršeno, ali nužno rešenje
Saopštavanjem prvih tačaka programa – da se narodu vrate otete pare – studenti su izabrali popularne teme da njima započnu finalnu pripremu za izbore. Ona će biti mahom tiha i dalje od očiju javnosti, ali je najvažnija
Zašto Vučić iz Abu Dabija kaže da će „blokaderi“ ako dođu na vlast „silovati žene“ i „jahati popove“? Zato da sablazni i odvuče pažnju od koncerta Ane Bekute u Čačku teškog 40 000 evra dok Čačani plaćaju hodanje trotoarom
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
