Godine idiotizma

Milena Marković, pesnik i dramski pisac, predstavlja se beogradskoj publici svojim novim, drugim po redu komadom Šine („Bog nas je pogledao“), koji je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao Slobodan Unkovski. Na početku razgovora pitamo je kakva je bila saradnja sa Unkovskim.

Komad je napisan, odštampan i ljudi mogu da ga rade na način na koji im odgovara. Velika je sreća kada naiđeš na reditelja kome ne moraš da pričaš pola sata o svakoj replici. Ja sebe zamišljam prvenstveno kao pesnika, pa i moje drame imaju formu pesme u smislu kompletnosti i zaokruženosti. One imaju svoju metriku i ritam. U Šinama sam iščistila jezik do krajnje mere. Postoje samo one replike koje su mi bile najpotrebnije. Na primer, volim pesme Bukovskog jer su upravo one, za razliku od proze, potpuno precizne i ekspresivne. To su rečenice koje te udare kao malj, rečenice kakve sam se trudila da ostvarim. Unkovski je čovek koji je to osetio. Rekao mi je da ne brinem i da neće dirati tekst jer je tekst potpuno zaokružen.

„VREME„: Koliko su vaši komadi „urbani„?

MILENA MARKOVIĆ: Ne volim tu vrstu uprošćavanja jer smatram da ne postoji urbani ili seoski duh. Ako duha ima, to je duh po sebi. Reč „urbano“ bila je potrebna u ovih deset godina idiotizma da bi se neke stvari razgraničile. Paviljoni su sami po sebi veoma neurbani. To nisu urbane kategorije stanovništva. Postoji pesma Stiff little fingersa koju jako volim, kao objašnjenje nekog šireg konteksta, Living at the edge of the world (and I wont to be shut down), koja nosi osećanje koje sam želela da prenesem… Sva predgrađa su ista, zavisi samo koliki je grad u pitanju. Kad sam ja rasla, Novi Beograd je bio predgrađe, ali se ta gradska geografija neprestano menja i stvari se pomeraju ka centru.

Ja sam otišla na totalno dno, pa sam htela da vidim kako to funkcioniše. Želela sam da vidim šta se to dešava kada si na margini.

Nasilje u Paviljonima kretalo se u porodičnom i širem društvenom okruženju, dok se u Šinama bavite nasiljem na jednom višem, simboličkom nivou. Verovatno ste tim postupkom želeli da proširite polje značaja?

Kad je reč o ozbiljnim pitanjima, i o pošastima kao što je rat, meni se stomak okreće od mogućih interpretacija. To može da se uradi jedino sa distance, ali u ovom slučaju ona nije bila potrebna. Sada je nemoguće napraviti dobar partizanski film, koji inače, kao i vestern, obožavam. Ratovi su postali manje-više prljavi i virtuelni. Onaj koji gađa Sarajevo, kao, nije bio svestan, isto kao onaj koji je posle gađao Beograd. Reč je o prljavim odnosima zasnovanim na različitim kupoprodajama. Ja imam jednu humanu ili emotivnu dimenziju onoga što se ovde dešavalo i to je jedino što mene zanima. Selin je onomad rekao francuskim vojnicima u Prvom svetskom ratu: Braćo, birate između kuge i kolere. Pričala mi je Zorica Radaković kako je jedna zagrebačka rediteljka radeći njen tekst rekla da joj je muka od pacifista kada je opstanak države u pitanju. To nije tačno jer pacifisti su pacifisti i kad zvona zvone. Dimenzija rata u Šinama je emotivna. Rat je lik za sebe, kao što u svakoj sceni postoji apartni lik zla.

Nasilje prema ženama i onima koji su drugačiji centralna je tema Šina.

Pokušala sam da prikažem ženu u svim njenim aspektima i to kroz stereotipije. Polje stereotipa je polje u kojem sam imala prostora za manevar. Žena je postavljena simbolički. Postoji ozbiljna priča o lošem položaju žene i to je ozbiljan kulturološki i civilizacijski problem. Međutim, to nije bio moj motiv jer ne pišem pamflete i nisam imala neku posebnu tezu. Žena je u ovom komadu neko ko trpi, ona je postavljena u trpno stanje i označava zemlju na onom mitskom planu. Bila sam presrećna kada sam videla da je Unkovski scenu iz Bosne ne samo razumeo već i nadgradio, jer je žena tamo već mrtva, a ona dvojica se nje plaše. Ona je i u toj situaciji superiorna, zato što je statična. Ona govori neke male ali istinite stvari, što je ženski svakodnevni princip. Ne gledaš objekte, nego odnose koji postoje između njih. Tu je Venerina tajna, pa ona igra kao Aska, kao Šeherezada.

Žena se uvek nađe u nekom trouglu u kome trpi nasilje, koje postoji kao takvo, nezavisno od toga da li je stanje ratno ili mirnodopsko. Muškarci se ponašaju animalno, sa željom da se neprestano nadmeću i da na slabijem iskale neki unutrašnji bes.

U svim graničnim situacijama proradi instinkt, i tu onda nema više racionalnog objašnjenja. Tema za komad je sukob između crnog i belog koji se odvija u svakom junaku. Postoji razlika između apstraktnih i konkretnih nadimaka u komadu: Junak, Debil i Gadni su apstraktni nadimci, kao i Rupica, i oni su po mojoj zamisli najneviniji. Konkretni nadimci su Veseli i Masni pošto postoje ljudi koji se tako zovu. Oni su, na neki način, odgovorniji od ostalih, što se u predstavi i vidi. Čovek koji se stalno smeje, Veseli, u čitavom komadu predstavlja samu smrt.

Gde je trenutak kada ljudi „puknu„? Isti čovek, ljubitelj Strenglersa, najpre ide na koncerte, a potom nosi pušku u ratu. Da li je to njegov izbor ili neminovnost?

Postoji mit da oni koji su išli na koncerte, recimo Strenglersa, nisu kasnije išli u rat, što je potpuna budalaština. Jednostavno, svi su pucali na svim stranama i na različite načine. Priča o koncertu Strenglersa u predstavi je najtužniji momenat i predstavlja neku vrstu generacijske kopče. I ona i on su bili na tom koncertu, oni su ostali isti, ali se dogodio taj apsurdni prekid.

U ratnim okolnostima, a nasilje se dešava „od malih nogu„, ne dolazi do pretpostavljanog povezivanja i prepoznavanja na nivou „malih arhetipova„, pa nema pozitivnog ishoda.

Ne može da bude pozitivnog ishoda u takvim okolnostima. Šta bi bilo da sede na moru, verovatno bi otišli zajedno negde. Ja sam relativizovala motive jer sam želela da napišem priču koja se dešava bilo gde i bilo kad. Zanimale su me ivične situacije i to kako ljudi u njima reaguju.

Kakva je to veza, naoko čudna, između žrtve i zločinca, ta nemogućnost da se žrtva odvoji od onoga ko je zlostavlja?

Mislim da sam tu relaciju samo dotakla. Za mene ne postoje ta podela muško–žensko i poludim kada me tako svrstavaju. Inače, volim kada su odnosi tog tipa iznijansirani, kada postoji prava emocija.

Žena je u Šinama jedini nosilac nekog ideala i ona je jedina koja vidi neku budućnost.

Ženska linija znači brinuti o nekome, prikloniti se i biti voljen, dok muški princip ne postoji jer je previše laži u svemu tome. Ovaj haos na opštem planu me podseća na atmosferu uoči Prvog svetskog rata. Nema muških principa, nema principa uopšte. U epskoj poeziji bilo je nekog morala, tamo Vujadin savetuje svoje hajduke da ne odaju svoje krčmarice. Ovde više nema te epske dimenzije, nema poštovanja ni prema neprijatelju, kao u Ilijadi na primer, nema poštovanja ni prema čemu.

Da li je završetak drame idealistički samo u ironičkom kontekstu?

Utopija je lepa stvar i odavno više ne postoji. Od trenutka kada su ubili Džona Lenona. Sve je s jedne strane ironično, a s druge strane je i jedna vrsta pesničke pravde. Želela sam da ih nagradim, ali se vidi da u to ne verujem, pa je zato ironično. Što bi rekao zen sprdač Danijel Dragojić: „Čovek je dužan govoriti, ako se to tako može reći“, ili „Volio bih da sam kamila u Jerusalimu koja doduše nema dušu, ali da je ima sigurno bi je spasila.“