Gladna zver krivice

Kolonijalne sile uvek su u svoje ratove dovodile vojnike iz kolonija, ali osim britanskih Gurki, specijalaca poreklom iz Nepala, o kolonijalnim trupama u svetskim ratovima, ili u lokalnim sukobima, ne zna se previše. Recimo, uprkos silnim svedočanstvima, bogatoj literaturi, dokumentarnim i igranim filmovima o spasavanju britanske vojske iz Denkerka 1940. godine, slabo je poznato da su možda i presudnu ulogu odigrale francuske kolonijalne trupe. Severnoafričke francuske divizije danima su držale Lil i okolinu pred naletom nemačke vojske i time omogućile Britancima da preko Lamanša prebace 250.000 ljudi. Tamnoputi vojnici predali su se tek kada nisu više imali čime da pucaju. Nemački general Vaeger, koji je predvodio napad na Lil, bio je toliko oduševljen braniocima Lila da je, po okončanju bitke, na centralnom trgu grada organizovao defile francuske vojske pod punom ratnom opremom. (Hitler je bio manje oduševljen, pa je sutradan ražalovao generala, ali to je druga priča.)

O ulozi kolonijalnih trupa u Prvom svetskom ratu zna se još manje, te je uspehu romana Davida Diopa Braća po duši, pored nesumnjive književne vrednosti, verovatno doprinela i ta okolnost. Čim se pojavila 2018. godine, ova nevelika knjiga privukla je pažnju i serijski počela da osvaja nagrade, ulazila je u uže izbore najcenjenijih književnih konkursa u Francuskoj, te je za kratko vreme prevedena na nekoliko jezika. Ali osim što u svojoj priči otkriva jednu nedovoljno poznatu stranu istorije ratovanja, Diop, francuski pisac senegalskog porekla, pristupa Prvom svetskom ratu upravo onako kako ta odvratna klanica i zaslužuje: bez velikih priča o otadžbini, slavi, istoriji, bez ikakve junačke poze koja bi, kao naplavina, odnela sa sobom pojedinačne sudbine i nanela ih na obale naših zabluda, predrasuda i gluposti. Ovo je priča o mladom čoveku koji nije uspeo da se izbori sa onim što je video kao izdaju i kukavičluk, a što nema nikakve veze ni s rodoljubljem, ni s ratničkom hrabrošću, niti sa bilo čim drugim do s ljudskošću stavljenom pred najekstremnije zamislivo iskušenje: kako ubiti nekoga koga voliš, za njegovo dobro?

Roman počinje strahovitom scenom u kojoj dva Senegalca u francuskoj vojsci, pripovedač Alfa Ndijaj i njegov najbolji prijatelj Mademba Diop, leže na bojištu jedan kraj drugog, Madembi je prosuta drob i on moli svog prijatelja, svog i-više-nego-brata Alfu, da mu prekrati muke. Alfa, međutim, nema snage za to. Mademba umire u strašnim mukama, a kada se, posle neopisive patnje, najzad rastane s dušom, njegovo će telo Alfa da vrati u francuski rov i, od tog trenutka, postane zastrašujuća mašina za ubijanje progonjena višestrukom krivicom. Sebi neće oprostiti što nije oslobodio muka svog i-više-nego-brata. Zbog toga će neko morati da plati, a to će biti neprijateljski vojnici. U velikom Alfinom monologu koji se odvija u njegovoj glavi – Alfa ne zna francuski i govori jednim od senegalskih jezika, te će prevođenje biti jedan od važnih motiva ovog romana – spliću se prošlost u Senegalu i sadašnjost rata, priča o odrastanju s pričom o nezaustavljivom krvoproliću, priča o prijateljstvu s pričom o smrtonosnoj vojničkoj gluposti, priča o nedostižnoj devojci (koju će jedan od dvojice momaka, ipak, da stigne) s pričom o nepojamnoj svireposti, priča o izgubljenoj majci s pričom o Žan-Batistu koji će, pošto je primio jedno mirišljavo pismo, izgubiti volju za životom. Da stvar bude još zapletenija, Alfa je, kako mu i ime kaže, dominantan mužjak, „prirodna sila“ koja će golim rukama da izvuče neprijateljskog vojnika iz rova, dok je Mademba fizički toliko inferioran da jedva uspeva da uđe u vojsku. Sve to David Diop smešta u ovu kratku i eksplozivnu priču o jednoj duši podeljenoj na dva tela, o prokletoj, neizdrživoj krivici koja se, s vremenom, samo gomila, širi, raste i proganja Alfu kao gladna zver.

Diop piše svedenim jezikom, a radnja se odvija u kontrastima koji daju ritam romanu, ali istovremeno traže i najbolje položaje, kao u slagalici, da bi na kraju dali celovitu sliku. Priče iz prošlosti, zbog toga, imaju sasvim drugačiji ton od onog tona kojim pripovedač prenosi stvarnost. Ritam romana, međutim, nije isto što i ritam jezika, te ponavljanje fraza i poštapalica („Boga mi moga“) i motiva („i više nego brat“), stvara jezičku dinamiku koja čitaocu ne dopušta predah, niti čitalac taj predah traži. Roman se, kako se to kaže, čita u dahu.

Najzad, potrebno je svratiti pažnju na prevod i prevoditeljku. Pripovedač Alfa Diop je momak koji misli i govori jezikom što ga pisac „prevodi“ na francuski, a to znači da prevoditeljki ispostavlja vrlo specifične zahteve. Olja Petronić je ispratila ritam pripovedanja, pohvatala je razlike u intonaciji, nije ulepšavala svedeni jezik kojim neobrazovani momak priča, a, opet, istakla je nijanse – ne „utroba“, nego „drob“; ne „ne mare“, nego „ne haju“; ne „unutrašnjost“, nego „nutrina“; ne „probodem“, nego „proburazim“ – čime je, u ovoj nevelikoj prevodilačkoj majstoriji, još jednom potvrdila da veliki prevodioci, baš kao i veliki pisci, zapravo stvaraju jezik.