Oči službenika su bile ispunjene tugom. Sedeli su uznemireni oko dugog golog stola u sali za sastanke ispod mape Bugarske, koja je bila u hladnim tonovima roze i žute boje. Zli jezici su govorili da je ova karta stavljena tu ne zbog stimulisanja patriotskih osećanja kod službenika, već da ih podseća odakle su došli i gde bi mogli da se vrate ako ne budu dovoljno pažljivi. Praktično, to je bila jedina stvar koja je mogla istinski da ih uplaši. Utvara sećanje na smrdljivu rodnu crnicu trovalo im je život do poslednjeg dana povratka! Ona je lebdela neumoljivo oko njih, kezila se iz svakog ćoška, a njihovog mandata.
Alek Popov (rođ. 1966) jedan je od najznačajnijih savremenih bugarskih pripovedača, toliko značajnih da je – uz mnoge druge jezike – prevođen čak i na srpski, što po časopisima, što po (retkim) izborima i antologijama bugarske proze. No, osim ovoga, Popov je za nepunih četrdeset godina dosadašnjeg života & rada uspeo da se pozabavi i raznim drugim poslovima, između ostalog i da neko vreme provede kao ataše za kulturu pri Ambasadi Bugarske u Londonu. Ovaj biografski podatak je važan utoliko što je sada već od bibliografskog značaja: prvi Popovljev roman (nakon nekoliko zbirki priča) „Misija London“ teško da bi mogao izgledati ovako bez tog piščevog iskustva. Ne, dakako, zato što bi Popov u njemu opisivao „kako je bilo“, to jest „stvarne“ likove i događaje – pisac se mudro ograđuje naglašavajući da je svaka sličnost… etc. etc., znate već kako to ide – nego zato što mu je ova vrsta iskustva sigurno pomogla da tako pronicljivo i duhovito secira kulturno-mentalitetski (te otuda i politički, etički… whatever) sraz Ostrva i Potkontinenta, da ne rečemo ono već otrcano – Istoka i Zapada ili pak Evrope i Balkana…
„Misija London“ započinje iznenadnim banućem novog ambasadora pravo u epicentar bugarske diplomatsko-tehničke enklave usred gizdave prestonice jedne šarmantno ocvale Imperije; mahom freestyle mutikaše, lezilebovići ili naprosto birokratski glodari nama tako prepoznatljivih naravi, oni gledaju samo kako da se izvuku od nekog ozbiljnijeg posla i obaveza, a iznad svega kako da izbegnu prevremeni – bilo kakav, uostalom – povratak kući, „silazak“ u tužni donjotranzicijski svet, daleko od deviznih prihoda i elegantne udobnosti življenja zemlje u kojoj se niko ne uzbuđuje zato što svi voze pogrešnom stranom ulice. Novi ambasador Varadin Dimitrov – i sam jedna od živopisnih postkomunističkih cvećki svoje vrste – u Londonu zatiče Rasulo koje je zapravo tek donekle u stanju da registruje na pravi način, da dokuči i protumači šta se zapravo dešava, a još manje je kadar da ga obuzda; službenici mu u „slobodno vreme“ šuruju sa sumnjivim likovima iz balkansko-postsovjetskog podzemlja i u ambasadi sakrivaju „vruću robu“ (u vidu smrznutih pataka za kineske restorane…), ili pak igraju sa metalnom šipkom u striptiz-barovima Sohoa. I baš na svima njima – na tim aparatčicima u tranziciji – Alek Popov demonstrira svoje raskošno pripovedačko umeće, veštinu karakterizacije likova (punokrvnih koloritnih individua, a istovremeno i nenametljivo rasnih „junaka našeg doba“), te opserviranja bez esejiziranja kakvo valjda može da odlikuje samo onoga ko se prekalio na tolikim zbirkama kratkih priča da unapred može da nanjuši svaki potencijalni „višak“ u romanu, i da ga odstrani pre nego što ga i napiše…
I ambasador, jakako, ima svog dobročinitelja (tačnije – dobročiniteljku) u Otadžbini, onu Uticajnu Ličnost kojoj ima zahvaliti za svoj uspon, i kojoj se s vremena na vreme treba nekako odužiti… A to će učiniti tako što će u Ambasadi organizovati njen „humanitarni“ koncert, uz prisustvo krema britanske aristokratije – na manje ova gospoja Fema od Bulgarije ne pristaje! – na čelu sa samim Njenim Veličanstvom, kraljicom Elizabetom II… Ali, kako da skromni balkanski ambasador obezbedi tako Visoko Prisustvo? E, to ćete sami morati da saznate. Paralelno sa ovim zapletom, „Misija London“ se spušta na ulicu i u podzemlje, među polusvet metropolitenskih mufljuza „istočnog“ porekla. Tu Popovljev „portretistički“ dar i bespoštedni cinizam takođe dolaze na svoje, a posebno su neodoljive njegove „invektive“ glede specifičnog post-kom poimanja „pribavljanja protivpravne imovinske koristi“, kao i eksploatisanja zapadnjačkog „legalizma“ bez granica. A koliko je Popov u stanju da razume pobude svih svojih likova i koliko je vešt u onome što je naumio, neka za ilustraciju posluži i kratak opis mentalnog stanja barmena Srbina – sasvim nevažnog lika u priči – bivšeg ratnika, ovisnika o adrenalinu: „Simić je brisao tanjire, razdragan; njegova je otadžbina upravo preuzela ofanzivu protiv albanskih separatista u južnoj pokrajini, što je zasigurno obećavalo jake emocije narednih meseci. U poslednje vreme je život u Evropi postao i suviše monoton“. To je to: garantovana porcija emigrantskih emocija Za Našu Stvar!
Više od ovoga o samoj Priči ne bi valjalo otkrivati. Ono što „Misiju London“ čini jednim od najprijatnijih prevodnih osveženja (bar) u ovoj sezoni fakat je da nas Popov raskošno dariva svim onim što nam srpski pisci uskraćuju: njegov je roman prava lekcija iliti pokazna vežba iz pisanja koje je vrlo komunikativno, a da „estetska vrednost“ (kako to gordo zvuči!) ni malo zbog toga ne trpi, primer potencijalnog pametnog bestselera, superiorna igra sa i „nama“ tako poznatim dirljivo nespretnim „autoevropeizovanjem“ (jugo)istočnjaka i sa hladnom ravnodušnošću bogatog Zapada, sa ubogom naivnošću kojom se naši tranzicioni skorojevići daju povući za nos u potrazi za sanjanim parčetom imperijalnog glamura; Popov je nesmiljen i prema „domorocima“ i prema bizarnim balkanskim dotepencima, razorno duhovit u dočaravanju „balkanističkih opštih mesta“ poput međusobnog saplitanja Pretendenata Na Evropu, ili opsesija o „nama“ kao o „najstarijem narodu“ – te, sledstveno, „pupku“ (a ne, recimo, šupku) Jevrope – kojem dušmani to neće da priznaju… Kao furiozno zabavna knjiga, „Misija London“ je pravi izbor i za sparne beogradske dane, ali i za izležavanja u Albeni, Nesebru ili Zlatnim Pjascima, uz tahan halvu ili gibanitzu: uostalom, ova će vam knjiga pomoći da shvatite da ste i tamo, bogami, još kako kod kuće.
