Galerija

Irwin Retroprincip 1983–2003.
Muzej savremene umetnosti
17. 4.–17. 5. 2004.

Posle Berlina i Hagena, u beogradskom Muzeju savremene umetnosti otvorena je retrospektivna izložba Slovenačke umetničke grupe Irwin.

Slikarski kolektiv Irwin osnovan je 1983. u Ljubljani. Članovi grupe su Roman Uranjek, Dušan Mandić, Miran Mohar, Andrej Savski i Borut Vogelnik. Oni zajedno sa muzičkom grupom Laibach osnovanom 1980, pozorišnom trupom Sester Scipion Nasice osnovanom 1983. i dizajnerskim timom Novi kolektivizam sačinjavaju umetnički kolektiv poznat kao Neue Sloweinsche Kunst (NSK).

Irwin je od samog početka posvećen tzv. retroprincipu. Ovaj retroprincip prema njihovim rečima „nije ni stil ni umetnički trend, već princip mišljenja, način ponašanja i delovanja“. To znaci da se vizuelni jezik koji je Irwin razvio u osamdesetim skoro u potpunosti sastoji od vizuelnih elemenata citiranih iz zapadne i istočnoevropske umetnosti XIX i XX veka. Irwin koristi motive iz socijalističkog realizma i umetnosti Trećeg rajha, iz različitih politički angažovanih avangardnih pokreta, nemačkog dadaizama, italijanskog futurizama, ruskog konstruktivizama, ali i slovenačku religijsku umetnost XIX veka. Ove elemente kombinuju sa simbolima kao što je orao, jelen, sejač i crni krst Kazimira Maljeviča. Irwin montira ove elemente različitog porekla u kompleksne uljane slike uramljene u masivne ramove.

Od samog početka, grupa Irwin se u svojim projektima bavila istorijom umetnosti Istočne Evrope, posebno nasleđem ruske avangarde i južnoslovenskim avangardama.

„Grupa se od početka devedesetih usredsredila na kritičko preispitivanje istorije umetnosti ‘zapadnog modernizma’ kojem je suprotstavljala fiktivni ‘istočni modernizam’. Svojom očiglednom artificijelnošću, ‘istočni modernizam’ ukazuje na artificijelnost zapadnih struktura istorije umetnosti koje nastavljaju sa praksom isključivanja savremene istočnoevropske umetnosti sve do danas“, napisala je Inke Arns, koja je i kustos ove izložbe.

Za beogradsku retrospektivu grupa Irwin je ekskluzivno uradila instalaciju Was ist kunst Jugoslavija, koju čini dvanaest dela iz zbirke Muzeja saveremene umetnosti.

Maja Bajević: Beograde, dobro jutro
Salon Muzeja savremene umetnosti
22. 4–24. 5. 2004.

Prva samostalna izložba Maje Bajević, umetnice koja radi u Sarajevu i Parizu, u Beogradu obuhvata video radove i video instalacije: Green, Green Grass of Home, Dressed Up i Back in Black.

Maja Bajević u svojim performansima i video radovima tematizuje lokalni kontekst Sarajeva, raspad nekadašnje „idilične“ multietničke zajednice i države, traume stanovnika razorenog grada, kao i stereotipove doživljavanja Bosne i Bosanaca.

„Niko ne zna ko je izmislio viceve o ‘glupim Bosancima’, niko ne zna ko je izmislio bilo koji vic. Vrlo često su to stari sovjetski vicevi, kao i jedan medju vicevima ispričan u video radu Maje Bajević, onaj o redu za hleb u opkoljenom Sarajevu.

Privlačnost ili odbojnost vica je u njegovom kapacitetu da širom otvori prostor za katastrofu, kao i tendencija da ustanovi parazitski odnos prema formalnim strukturama svakog jezika ili sistema“, napisala je Branislava Anđelković Dimitrijević, kustos ove izložbe.

Igor Marsenić
Zvono
19. 4.–5. 5. 2004.

Umetnička grupa Hype poslednji put zajedno je izlagala baš u Zvonu pre četiri godine. Nju su činili Nikola Kolja Božović, Borislav Nanović i Igor Marsenić. Ovoga puta Igor Marsenić samostalno izlaže deset radova, ulja na platnu, nastalih tokom 2003. i 2004. godine. Ovom prilikom on suočava virtuelnu realnost, digitalne tehnologije sa potezom četke.

„Želeo sam da slici dam novi smisao. Da redefinišem slikarstvo koje je uglavnom sinonim za dosadno. U vojsci mi palo na pamet da napravim priču o srpskoj realnosti, kroz vizuru nelegalne televizije. Na primer, u Valjevu postoje četiri televizije od kojih je samo jedna legalna. Slika haosa na ekranu, smetnje, prekidi u programu, bila je smislenija od same ekranske slike kojom sam se ranije bavio. Pošto smo propustili poslednju industrijsku revoluciju-digitalizaciju, kod nas je tek sada ekspanzija digitalnog, pogotovo u umetnosti, ali sa praktičnim zakašnjenjem od deset godina. Šta će se dobiti prebacivanjem nečega što je ‘dobro’ kao digitalna slika u klasično slikarstvo?

Želeo sam ne dosadno slikarstvo. Suočio sam se sa problemom majstorstva i istrajavao na tome. Interesovalo me je šta će se desiti u stvaralačkom procesu. Energija same ruke. Suočavam se sa zaboravljenim slikarskim problemima. Poseban izazov predstavljala je visoka koncentracija na samo delo, jer je proces oko svakog rada trajao oko dva meseca. Morao sam da svakodnevno postižem isti kvalitet i isti intetnzitet“, kaže Marsenić u razgovoru za „Vreme“.