Filozofske prilike ovdašnje podsećaju na probušenu mešinu: gde god stisneš – curi. Savremeni su filozofski tokovi terra incognita, kao što se malo zna i o načinima na koje filozofi deluju u razvijenim filozofskim sredinama. Do pedesetih godina dvadesetog veka podrazumevalo se da filozofi pišu neke teške knjige i predaju na Univerzitetima, da ponekad objavljuju po novinama, ili svrate do Radija specijalizovanog za nepopularan filozofski tekst. Sa medijskim oblikovanjem stvarnosti, međutim, stvar se menja utoliko što filozofija, koliko god hermetična bila, više ne može da deluje, sve i da hoće, potpuno izvan medijskog prostora. Obrazuje se nešto što bismo mogli nazvati filozofskim teatrom, filozofskom scenom, koja nije naprosto fakultetski amfiteatar, već pripada velikoj medijskoj sceni, spektaklu. Uostalom, Sartr popularnost stiče po kafanama, ulicama, nastupima na radiju i televiziji, člancima po novinama koji odišu filozofskim šmekom, ali su, pre svega svojom literarnom vrednošću, otvoreni i za nefilozofe. Sledeća generacija francuskih filozofa ne preza od medija, naprotiv, koristi ih u najvećoj mogućoj meri, a da, istovremeno, ne odustaje od filozofije, barem kada je reč o velikim majstorima. Danas jedan Sloterdajk, recimo, ima sopstvenu televizijsku emisiju, filozofi poput Đanija Vatima pišu filozofske kolumne, a intervju je postao redovan medij filozofske komunikacije. U sredini poput naše, međutim, od toga nema ništa. Filozof, ako ga i ima u nefilozofskoj javnosti, ne legitimiše se kao filozof, nego kao analitičar političkih prilika, savetnik, komentator umetničkih dela, šta li, ali kao filozof gotovo uopšte ne. To, naravno, govori mnogo toga o našoj sceni, a najmanje to da ona jedva da postoji: nema komentara, nema polemika, nema filozofske kritike, gotovo da nema reakcija na, ponekad sasvim dobre knjige domaćih (a uglavnom ni stranih) autora. Utoliko je poduhvat Dejana Aničića, priređivača i prevodioca knjige Fragmenta philosophica od ne malog značaja za ovu sredinu. Aničić, naime, pomno prati na koji način evropske/svetske novine pokrivaju filozofske događaje, ili filozofske reakcije na izvesna, izvanfilozofska zbivanja (koja, možda, na prvu loptu i nemaju veze sa filozofijom, ali filozofija u njime otkriva plodno tle za sopstveni diskurs), prevodi tekstove (sa nemačkog, francuskog, engleskog i novogrčkog) i objavljuje ih pre svega u NIN-u i na portalu „Nove srpske političke misli“, da bi ih, u prvoj knjizi pod nazivom Fragmenta philosohica, okupio na jednom mestu.
Na prvi je pogled belodano da je izbor kompetentno napravljen: filozofi i sociolozi čije tekstove Aničić prevodi savršeno su relevantne figure kako na onoj užoj, filozofsko-sociološkoj sceni, tako i u medijskoj sferi, a da se, u taj spisak, nije ubacio na mala vrata nijedan od medijski (samo)proizvedenih likova. Agamben, Batler, Bek, Rorti, Tevelajt, Bauman, Fuko, Sloterdajk, referentna su imena tih i takvih scena. Njihovi tekstovi (od kojih se neki prvi put u ovom zborniku pojavljuju na srpskom) opravdavaju ugled koji ovi autori uživaju, bilo da je reč o intervjuu, osvrtu, reakciji na određeni događaj, ili, naprosto, o filozofskom tekstu (kao u slučaju Fukoa).
Iako mediji u kojima se prevodi objavljuju („NIN“, „NSPM“) unekoliko određuje i ideološku perspektivu izbora – teško će se pronaći tekst koji, barem na jednoj ravni, nije nadrndan glede globalizacije i Zapada – taj ideološki momenat nije presudan, pa čak ni bitan, a u određenoj meri je samodenuncirajući s obzirom na to da su izabrani autori majstori svoga zanata. Naime, ono što se iz ovdašnje, patrijarhalno-patriotske, ili konzervativne perspektive, ukazuje kao kritika Zapada, zapravo ne dobacuje do ravni po kojoj se kreću autori iz Aničićevog izbora i to ne samo zato što izabrani teoretičari pokušavaju da ukažu na ono što pre svega vonja na „njihovom“ pragu, što u našem konzervativnom diskursu, čvrsto priljubljenom za etno-nacionalni identitet, nije slučaj, nego se poređenjem ova dva diskursa, „njihovog“ kritičkog i „našeg“ kritičkog, koji, naizgled, ciljaju istu metu (bloody West), otkrivaju potpuno različite ravni, različiti dometi, suprotni i suprotstavljeni smerovi: ovdašnja konzervativna „misao“ napada ono što je osvojila Francuska revolucija (a što, dabome, još ne znači da su konzervativci ovdašnji dobacili do jednog Edmunda Berka – nisu, a ka’će ne zna se), dok zapadni kritičari Zapada upravo svojim (samo)refleksijama, iliti kritikama, doprinose gipkosti pozicije koja je Francuskom revolucijom osvojena.
Kako god, Fragmenta philosophica stupaju na opustošeno tle nastojeći da stvore makar oazu u kojoj će biti pitke vode. Iako ne bi bilo loše da je još koje, iskusnije oko, bacilo pogled na Aničićeve prevode (pa bi se, verovatno, izbeglo da, recimo, na mestu gde treba da stoji „um“ pronađemo „razum“, što u datom, hegelijanskom kontekstu, nipošto nije zanemarljiva razlika), i iako je Slobodan Reljić, u predgovoru, mogao da se uzdrži od (niske) bisera među kojima se ističe, recimo, „Habermas, a i Derida dok je bio živ, svakako nisu uporedivi sa Sartrom ili Hajdegerom“ (što bi, valjda, imalo značiti da je Derida sada, kada više nije živ, uporediv sa ovom dvojicom), uprkos, dakle, nekolikim tehničkim propustima, ova je knjiga i više nego dobrodošla kao svojevrsni orijentir u prilično dezorijentisanoj sredini.
