Filozofija je brana pred najezdom nemišljenja

Lako ćemo na zvaničnim stranicama pronaći podatke o Predragu Krstiću. Viši naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, trinaest godina radio kao gimnazijski profesor filozofije, bavi se kritičkom teorijom, modernom teorijom subjekta, filozofskom antropologijom, filozofijom prosvetiteljstva i filozofijom obrazovanja. Objavio sedamnaest teorijskih knjiga i veliki broj naučnih tekstova, monografskih studija i uredničkih priloga u akademskim publikacijama. Autor je i dveju knjiga poezije i jednog romana. I sve to je u redu osim što podaci bez tumačenja ne vrede mnogo (a i dosadni su). Jedno od tumačenja moglo bi da glasi ovako: Predrag Krstić je od onih filozofa koji se ne zatvaraju u jednu oblast, u nedodirljivi filozofski bunker, već umeće filozofiranja primenjuje kad god je pozvan da to radi. To, uostalom, znači filozofirati: misliti na nestabilnom tlu, na ničijoj zemlji (između utvrđenih položaja), misliti kada je mišljenje gurnuto u drugi plan, kada mišljenje, naizgled, kasni za delovanjem. Misliti na način Predraga Krstića znači gurati prst u oko, nervirati svojim držanjem (svojom distancom) i svojim stavovima (koji ne pristaju na lakša rešenja). Najplodniji srpski filozofski pisac proizveo je nekoliko knjiga koje su, na ovom jeziku, postale nezaobilazno štivo, pre svega Subjekt protiv subjektivnosti: Adorno i filozofija subjekta, 2007; Filozofska životinja: zoografski nagovor na filozofiju, 2008; Kameleon: kako da se misli ljudska životinja, 2010; Strategije odrastanja: prosvećenost i reakcije, 2016. Pisao je o psovkama (O čemu govorimo kad govorimo o psovanju, 2014) i epohi prosvećenosti (O čemu govorimo kad govorimo o prosvetiteljstvu, 2016), o Zvezadnim stazama (Kud plovi ovaj brod: teorijske staze Enterprajza, 2014) i postapokaliptičkom dobu (Postapokaliptika: ničemu više filozofija, kao i dosad, 2009). A ovo je samo izbor. U svojoj novoj knjizi Kritika prosvetnog uma (Akademska knjiga 2024) Krstić bez imalo zadrške dovodi u pitanje nepromišljene prepostavke masovnog obrazovanja (koje se smatra značajnim civilizacijskim dostignućem) i predlaže nimalo prijatne “strategije odrastanja”.

“VREME”: Ako je filozof, po definiciji, posmatrač (od grčkog theorein, posmatrati), dakle, teoretičar, šta on može u ovakva vremena koja zahtevaju učestvovanje (osim, dabome, ako ne želite da učite u Pionirskom parku)? Marks je od filozofa zahtevao da manje tumače svet a više da ga menjaju, dok je Žižek primetio da se svet prilično promenio pa filozofi ponovo treba da ga tumače.

PREDRAG KRSTIĆ: To poigravanje Marksovom jedanaestom Tezom o Fojerbahu ne čini mi se dalekosežnim. Ovdašnji marksisti su dosta truda uložili da nas uvere – a i sebe da uvere – da to poigravanje ne znači ono što kazuje: odustajanje od filozofije zarad promene stvarnosti. A to je moguće samo sa stanovišta posednika spasonosnog znanja, dakle, sa stanovišta onoga ko trasira put ka “konačnom rešenju” i ko ima odgovor na “zagonetku istorije”. Mnogima je to zvučalo privlačno, zvuči im privlačno i danas. Ima nas, međutim, koje to zastrašuje.

foto: marija janković

Gde je, onda, mesto aktivizmu?

Aktivizam je rđav ukoliko je bezglav. S druge strane, pasivno tumačenje stvarnosti koje se odvija odvojeno od te stvarnosti, osim što postvaruje, dehumanizuje i fetišizuje tu “stvarnost”, redovno radi u prilog njenoj nepromenljivosti, u prilog jednom vidu konzervativizma/tradicionalizma na čijem kraju je uvek pohvala svega što jeste naprosto zato što jeste, naročito ako je uz to posvećeno i patinom vekova.

I tumačenje i menjanje sveta, kao krilatice, pretpostavljaju društveni svet. Teorija, spekulacija, ne zaustavlja se na tom svetu, osim kod društveno angažovanih mislilaca kojima je to čitav svet. Ne zaustavlja se ni na tumačenju (ovog) sveta, već verujem da može imati, te da u svojim najboljim izdancima ima, i izvestan (re)kreativni potencijal. Teoretisanje je minimum ukoliko uopšte govorimo o filozofiji. I ono je nešto što treba braniti pred najezdom nemišljenja ili, ako hoćete, “stvarnosti”. Da li ćete kao Arhimed pred vojnikom koji je nagazio geometrijske slike koje je crtao na pesku reći: “Ne dirajte moje krugove!” ili kao Adorno pozvati policiju kada su studentkinje na njegovom predavanju poskidale brushaltere, u oba slučaja čini se da štitite čast poziva. Ali se, naravno, ona može štititi razobličavanjem nepravde, prokazivanjem laži, ustajanjem protiv neslobode, poput Sartra ili Markuzea. Za neke filozofe ta intervencija u društvenu stvarnost je nesumnjivo obavezujuća – s obzirom na njihovu teoriju; drugi bi mogli i da se sklone od vreve i brane pravo na neučešće – opet s obzirom na svoju orijentaciju. Nešto kao moral ili etos poziva mogao bi raditi i za jednu i za drugu stranu. Ali to je zato što nema jedne filozofije, niti jednog lika filozofa. I čini mi se da je dobro što je tako.

Filozof je uvek i građanin, a filozof i građanin u jednom telu ne žive u mirnoj koegzistenciji. Naprotiv. Da li vaš odgovor znači da dajete prednost filozofu u sebi, a na račun građanina?

Da, ukoliko filozofira. Tada i status građanina, filozofa kao građanina, postaje predmet njegove refleksije. Ukoliko je izašao na izbore, protest ili javno nastupio, proizvodi njegovog domišljanja mogu (ali ne moraju) da potkrepe njegov građanski angažman. U svakom slučaju, čini mi se opasnijim kada se ukine ta zdvojenost, nego kada se umisli da iz filozofije skladno proizlazi usrećiteljski društveni recept. “Svetu je bolje da njime ne vladaju najpametniji”, rekao je Džon Le Kare, jamačno imajući u vidu fatalne projekte usrećivanja, od Platona do Hajdegera. Posle takvih iskustava, odgovorna teorija (bi trebalo da) zna da njen posao nije propisivanje dobra, već kritika zla.

U svojoj poslednjoj knjizi Kritika prosvetnog uma nudite gotovo zapanjujuće ideje, u tolikoj meri da bi se moglo govoriti o antipedagogiji? Na primer, dovodite u pitanje temeljne pretpostavke dosadašnjeg pristupa obrazovanju?

Tu govorimo o onome što smatram filozofskim dugom ili dužnošću, a što bi takođe moglo da stane pod reč “kritika”. Figura zapravo nije tako komplikovana i svodi se na to da se pokaže da ono što jeste nije sve, da nešto što smatramo neupitno “normalnim” nije oduvek bilo tako niti mora biti tako. Neki bi to nazvali “denaturalizacijom”. Ovde je ta figura primenjena na obrazovanje i, iskreno, ne mogu da se ne “zapanjim” kako mnogima to zvuči “zapanjujuće”. A rekao sam samo da je opšte obrazovanje relativno nov izum; da su države preuzele nadleštvo nad njim odskora, što onda ima svoje troškove; da se pod prividom prava švercuje njegova obaveznost; da je autonomija i polifonija obrazovanja uzurpirana državnim “strategijama obrazovanja”; da je ono u dobroj meri postalo čin socijalizacije a ne posvećenosti naukovanju, kakvo je dotad bilo…

Dobro, nije to nipošto sve što sam rekao, ali neću ovde zamarati paradoksima obrazovanja: zašto je vrednije biti obrazovan nego neobrazovan; da li je obrazovanje uvek “za” nešto ili može i treba da bude svrha po sebi; ne švercuje li se upravo neobrazovanje pod vidom obrazovanja u pogonu “industrije” obrazovanja… U svakom slučaju, pokušao sam da naglasim da obrazovanje koje ne misli ili čak radikalno ne dovodi u pitanju samo sebe nije dostojno imena obrazovanja. Ali to bi moglo ili moralo da važi gotovo i za sve drugo.

Obrazovanje bi, po vašoj ideji, moralo biti ne funkcija, nego disfunkcija društva? Šta to znači?

To je jedna od, eto, “skandaloznih” ideja, za koju su, kad sam poslao rad na jednu konferenciju, mislili da je štamparska greška: mora biti da sam imao u vidu društvenu funkciju obrazovanja. Izgleda da više ne možemo da mislimo obrazovanje odvojeno od društva, od obrazovanih organizacija, ustanova. Možda je tako oduvek bilo, samo manje institucionalno kanalisano. Ali govorio sam, preciznije, o filozofskom obrazovanju kao disfunkciji društva.

Uvek su postajale izvesne opšteprihvaćene norme ili uzori prema kojima je valjalo, ovako ili onako, oblikovati, obrazovati poželjnog čoveka. Ekstremni primeri su obrazovanje u nacizmu i komunizmu, kao mehanizmi stvaranja “novog” čoveka, ali to važi i za manje ili skrivenije ideologizovane sisteme. A uvek je bilo i onih koji su zahtevali da se zatečena obrazovanost izloži umskom prosuđivanju. Ti “nagovori na filozofiju” su podrivali društveno jedinstvo – Sokratova sudbina je amblematski primer – i nikako nisu bili u funkciji tog jedinstva. Te skupine subverzivaca, potpuno različitih mišljenja, ali uvek mišljenja, okupljale su se i organizovale u vlastitim zajednicama, poput pitagorejaca ili epikurejaca, van i podalje od “društva”. Manastirske škole, pa, u ideji, i univerziteti, imali su isti otklon od “javnosti”. Nešto se menja tek sa prosvetiteljstvom, pa i tada na nejednoznačan način.

Kako stvar stoji danas?

Danas se pokazalo da je “stvarnost”, da je “sistem” kadar da u sebe usisa, da usistemi, čak i ono što ga dovodi u pitanje, da je dovoljno prostran i za svaku kritiku i za svaku alternativu koju će čak deklarativno podsticati. U svim kurikulumima se nalazi i stavka podsticanje “kritičkog mišljenja”, pa ono inflatornom ritualizacijom gubi svaki značaj. Glavna nevolja je, naravno, što mi koji imamo veze sa obrazovanjem pristajemo na to, što je zaboravljena tradicija obrazovanja koja – umesto da laska sebi i pravda se svojom društvenom korisnošću, i na taj način bije unapred izgubljenu bitku – odbija merodavnost vanobrazovnih činilaca, tradicija koja sudi društvu, a ne društvo tradiciji.

Zar svojstvo sistema da u sebe ugradi kritiku sebe samog nije, zapravo, odlična stvar? Politička opozicija kao kritika sistema postala je deo sistema i to je jedan od revolucionarnijih pomaka u istoriji politike. Kritikovati javno a ne ostati bez glave, zar to nije (ogroman) civilizacijski napredak?

Bespogovorno je tako. Ali to je politička ravan. U njoj se radi o odnosima moći, a ne o istinoljubivosti, ponajmanje o procenjivanju validnosti kritike. Mi smo imali i odlične kritike socijalizma i u njegovo vreme, kao što je i danas razobličen sistem, ali on to manipulacijom, prećutkivanjem, manipulacijom i osudom prećutanog potiskuje dok može. Drugde se radije društvena kritika ne toliko “ugrađuje u sistem”, koliko je nadgornjavajućom senzacionalizacijom sistem. Ne samo stoga, založio bih se ipak da mera vrednosti kritike ne bude njena delotvornost. I svakako se ne bih zahvaljivao ovom ili onom društvenom sistemu za “pravo na kritiku” koja je, uostalom, starija od njega.

U Srbiji režim je razorio svaki vid sistemskog obrazovanja. Da li je ovo što se dešava sada, možda, neka šansa za obrazovanje u Srbiji?

Knjizi Kritika prosvetnog uma isprva sam hteo da dam naslov Nema šanse za jedinu šansu ili Poslednja šansa bez šanse, tako nekako. Ništa mi na kraju od toga nije zvučalo dovoljno jasno. Hteo sam da kažem da verujem kako je upravo u obrazovanju jedina šansa i kako ne verujem da ima šanse da ono išta promeni. I inače i kod nas posebno. “Ovo što se dešava kod nas sada”, kako kažete, pre je šansa za postajanje građaninom. To nije mala stvar i jedan je od ciljeva obrazovanja koji se promoviše od kraja osamnaestog veka do danas. Ali je upravo taj cilj, s obzirom na uređenje države koja ga obznanjuje, bio i najpodložniji različitim viđenjima poželjnog građanskog statusa. Ako bismo tog građanina počeli da mislimo ne kao singularia tantum i ako bi masovno školstvo moglo za to da osposobljava, tek to bi bila značajna stvar. “Nemoguća mogućnost” od koje, naravno, ne treba odustati, pre svega ličnim angažovanjem i mikropotezima koji su nam dati.

Ostavljate li mesta za sopstveni angažman?

Moj angažman u onome “što se dešava danas” sledi, ako dozvolite, koncepciju koju sam predložio u jednoj drugoj svojoj knjizi, koncepciju “negativnog angažmana”. Aktuelni studentski pokret je, ukoliko ne grešim, najvećim delom ostvarenje negativnog angažmana. On ustaje protiv očigledne laži, nepravde i neslobode ne proglašavajući se vlasnikom istine, pravde i slobode i, podjednako važno, ne pristajući na političke nagodbe oko toga. On je antipolitički u onom smislu koji mi, opterećeni “politikom kao sudbinom”, nikako da razumemo: nije pitanje ko će da vlada – kada se pitanje postavi na ovaj način, odgovor već podrazumeva apsolutnu vlast – nego izgraditi institucije koje će onemogućiti samodrštvo i omogućiti smenu vlasti bez krvi. To znači ostaviti političarima tek njihov rezervat da se igraju umesto da siluju život. Ima osnova da se tvrdi da takav poduhvat “prirodno” obavezuje one koji su obrazovani i one koji obrazuju – obavezu kojoj su se uglavnom odazvali. Uopšte nije pitanje šta će od toga ispasti ili kako će se “politički artikulisati”, već kako mogu da doprinesem čak i ako (što je moj slučaj) ne verujem ni u kakvu konačnu pobedu. Ali imam razumevanja i za filozofa koji je, recimo, zadubljen u svoje izučavanje filozofije matematike i koji apstinira od svih “svetovnih” zbivanja. Verujem da razumem i one treće, ali za njih ne znam kako bi se našao iole “korektan” izraz. Obrazovanje tu nije pomoglo. Obrazovali su se za nešto drugo ili zbog nečeg drugog.