Poruka je jasna i nedvosmislena. Kakvu god sudbinu da su im drugi odredili, ovi ljudi ne pristaju da potonu u mrak beznađa, izbrisani sa kulturne mape sveta. Oni se trude da zadrže korak sa svetom i odbrane pravo na život dostojan čoveka
Svi koji su imali sreće ili hrabrosti da krajem aprila dođu u Kosovsku Mitrovicu na North City Jazz&Blues Festival, zasigurno se nisu pokajali. Bilo da je motiv bio čisto muzičke prirode, poslovna obaveza ili puka radoznalost, utisci sa ovog festivala su jaki i upečatljivi, utoliko pre što sećanja koja su sa Kosova poneli nisu prizori jada i beznađa, već prijatne uspomene na život koji se otima haosu. Tokom četiri dana Festivala, pored kvalitetnog programa i odlične organizacije, pridošlice iz zemlje i sveta imale su priliku da upoznaju svakodnevni život ovog srpskog grada, toliko različit od dirigovane, jednostrane slike koja se kontinuirano servira preko medija.
Javnost u Srbiji je i sama postala žrtva takve propagande i o svojim sunarodnicima sa Kosova ima potpuno iskrivljenu sliku. Za jedne je Kosovska Mitrovica nešto između Belfasta i Sarajeva, prokleto mesto u kome ljudi žive po podrumima krijući se od snajperista. Za druge, tamo živi prkosan, opasan i pomalo primitivan narod koji naoružan do zuba „čuva svoja ognjišta“ i iščekuje ratni poklič da krene u konačan krvavi obračun. I jedni i drugi praktikuju patriotizam na daljinu, podržavaju pravednu borbu svoje braće, ali teško da bi se uputili na to „ukleto mesto“, sem pod „moranjem“. Mnogi se ponašaju prema Srbima sa Kosova kao prema rođacima koji imaju teške životne probleme, pa ih zato nerado posećuju i nikada ne predstavljaju svojim prijateljima.
A istina je sasvim drugačija! Bez želje da se umanje realno nepodnošljivi uslovi života i strah od neizvesne budućnosti srpskog življa na Kosovu, način na koji se ovi ljudi „nose“ sa svojim problemima izaziva divljenje u tom smislu. Organizovanje internacionalnog džez festivala je poduhvat vredan svakog poštovanja.
Kosovska Mitrovica je na mapi stare Jugoslavije bila kulturno središte Kosmeta. Još početkom prošlog veka sa stranim kapitalom uloženim u rudnik Trepča, stigli su obrazovani ljudi iz Evrope, donevši dah zapadnjačke kulture, nove navike i standarde života koji su se ovde trajno primili. Kulturni život Mitrovice daleko je prevazilazio provincijske okvire. U tako povoljnoj klimi oformljena je živa muzička scena i amaterski big bend, pa čak i dva internacionalna džez festivala (‘89. i ‘90). Raspad Jugoslavije, rat i sve što je usledilo, osakatili su i naružili lice ovog grada, ali nisu uništili zdravo kulturno jezgro, dovoljno snažno da ponovo izrodi internacionalni džez festival.
Peti po redu North City je ove godine dobio značajnu podršku od Telekoma Srbija kao generalnog pokrovitelja koji je pomogao da se Festival po svim standardima izjednači sa ovakvim kulturnim manifestacijama bilo gde na svetu. Pomoć je stigla i od Delta holdinga, ABS holdingsa i Francuske kancelarije u Prištini. Prvi put, organizatori su imali pristojan budžet i mogućnost da okupe internacionalnu džez i bluz elitu i neke istinske velikane poput Toma Harela, Birelija Lagrena, Abrama Vilsona. Odličan, žanrovski raznovrstan i osmišljen program punio je salu Doma kulture u Zvečanu iz večeri u veče, a pažnja, srdačnost i entuzijazam publike impresionirali su goste iz sveta. Mitrovačka studentarija, intelektualci različitih godišta, sede glave, doterane dame, pa čak i deca koja roditeljima još sede u krilu, skupili su se da sa pažnjom saslušaju i pozdrave osamdesetak učesnika iz zemlje i sveta. U mitrovačkom klubu Dolce vita, tik uz sablasni most koji čuvaju vojnici KFOR-a, nakon koncerata do ranih jutarnjih sati muzičari su se okupljali da džemuju zajedno, uživo demonstrirajući istinitost festivalskog slogana Univerzalni jezik.
„Festival je iznenađujuće dobro organizovan, od zvuka, smeštaja, hrane do prevoza“, izjavio je američki bubnjar Čak Mekpirson. „Ono što ga razlikuje od ostalih festivala na svetu, jeste ono što se ne plaća i ne kupuje, a to je toplina, srdačnost i iskrenost. Ovaj festival ima dušu!“
A dušu su nesebično nudili brojni volonteri koji su se dononoćno trudili da ugoste i izađu u susret svakom zahtevu brojnih muzičara. U gradu u kome su vidljivi ožiljci rata, nesreća i jad brojnih izbeglica sa Kosova, među naoružanim vojnicima KFOR-a, u atmosferi iščekivanja konačne presude međunarodne zajednice, ovaj festival je dobio značaj pozitivne kolektivne katarze. Poruka je jasna i nedvosmislena. Kakvu god sudbinu da su im drugi odredili, ovi ljudi ne pristaju da potonu u mrak beznađa, izbrisani sa kulturne mape sveta. Oni se trude da zadrže korak sa svetom i odbrane pravo na život dostojan čoveka.
Ni univerzalni rečnik džeza nije uspeo da premosti jaz između kosovskih Srba i Albanaca
Kafić Dolče vita na severnoj obali Ibra, iz čije se bašte odlično vidi most koji razdvaja i spaja podeljenu Mitrovicu, poznat je kao kao stecište lokalnih žestokih momaka i kao meta prošlogodišnjeg terorističkog napada u kome je ranjeno osmoro ljudi. Ipak, tokom četiri noći North City Jazz&Blues Festivala (27 – 30. april), u ovom lokalu se sviralo do rane zore, a uobičajenu klijentelu – kršne kratkokose mladiće u trenerkama sa srpskim grbom na leđima – zamenila je sasvim drugačija vrsta gostiju. U kraju u kome se noću češće čuje kalašnjikov od klarineta, održavanje džez festivala može da izgleda nadrealno, ali Šon Koneli, basista iz Bronksa, tvrdi da nije tako. „Već smo svirali na nekim ludačkim mestima, na primer u Angoli za vreme građanskog rata“, kaže on. „Što je narod luđi, luđi je i provod.“
Iako je Festival ove godine zaista internacionalan – došli su, između ostalih, legendarni trubač Tom Harel, kao i francuski gitarista Bireli Lagren, koji se vodi kao naslednik velikog Đanga Rajnharta – Albanci na festivalu nisu bili poželjni, ni kao izvođači ni kao publika. „Nismo ih zvali, a i da jesmo, ne verujem da bi došli. U strahu su i od svojih i od naših“, objašnjava Petar Rakić, direktor Festivala. „Žive bi ih pojeli.“
A i ne bi se reklo da su Albanci baš navrli. Na pet minuta hoda od Dolče vite, s druge strane mosta, nalazi se kafić Blue note, koji osim imena nema baš ništa zajedničko sa legendarnim njujorškim džez klubom: iz zvučnika trešte albanski narodnjaci, a brojni gosti su mahom doseljenici iz Drenice. Većina ne zna da je preko reke u toku neki festival, a i oni što znaju nisu naročito zainteresovani, čak i kada bi im se garantovala bezbednost. „Nek’ dovedu Cecu, pa ću da dođem“, kaže jedan. Sedamnaestogodišnji Afrim, koji radi u obližnjem (sasvim praznom) kafeu, očigledno je izuzetak: on bi došao kad bi smeo. Afrim tvrdi da ima nekolicinu prijatelja Srba s druge strane, ali se viđaju retko, i u potaji. Šta bi bilo da ih vide zajedno? „Za početak bi nas upozorili“, kaže. A posle? „Posle, batine. Ili nešto još gore“, odgovara uz osmeh.
Da se most bez dobrog razloga retko prelazi potvrđuje i Lari, teksaški policajac na službi u UNMIK-u, sa sve brkovima i naočarima za sunce. „Tu i tamo prelaze“, kaže Lari, sve pogledajući ka mostu. „Samo što bi većinu tih što prelaze, s obzirom na prirodu poslova kojima se bave, trebalo strpati u zatvor.“ Mafija je, dodaje on, multientnička i sasvim dobro regionalno integrisana, za razliku od svega ostalog na Kosovu.
I tako univerzalni jezik džeza (to je, inače, bio i zvanični slogan Festivala) ni ovaj put nije uspeo da premosti reku Ibar, mutnu, plitku i svega pedesetak metara široku. Ipak, u ranu nedeljnu zoru, nakon što je džem-sešn u Dolče viti utihnuo, usamljena prilika zaputila se preko mosta: saksofonista Slobodan Trkulja, rođen u Senti, a sa boravištem u Holandiji, koji je ranije te večeri briljirao osobenom fuzijom etno zvuka i džeza. Trkulja je na drugoj obali upoznao jednog pekara, a odmah zatim i Hasana, pripadnika kosovske policije. „Bio je potpuno zapanjen kad sam mu pružio ruku i rekao: ‘Ja sam Slobodan, muzičar’. Malo smo razgovarali, i ispostavilo se da i on u slobodno vreme svira ćifljeriju (albansku verziju tambure). Posle me je otpratio nazad preko mosta, i to je bilo to“, priča Trkulja u naknadnom razgovoru za „Vreme“. On objašnjava da njegov prelazak Ibra nije imao nikakvu političku pozadinu, već da je „prosto učinio jedan hrišćanski gest“. „Nije normalno da ljudi žive toliko blizu, a da uopšte ne komuniciraju“, kaže Trkulja.
U međuvremenu se u Dolče viti razvila polemika je li to što je Trkulja učinio bilo hrabro, ili jednostavno budalasto. Na Kosovu, danas, obična ljudska pristojnost mogla bi se okarakterisati kao oboje.
Dejan Anastasijević
Nakon što je Simon Vizental otkrio da je policijski službenik iz Beča Karl Zilberbauer zapravo policajac koji je 1944. u Amsterdamu uhapsio Anu Frank, njemu je suđeno ali je ustanovljeno da je "samo vršio svoju dužnost". Umro je u penziji kao slobodan građanin
Vladimir Vulević u romanu „Mali Murat“ priča o lečenju od alkoholizma u prvom licu. I zato mu čitalac veruje
Zrenjanin užurbano priprema program za godinu u kojoj će biti Prestonica kulture Srbije, a Zrenjaninci smatraju da im je umesto koncerata i izložbi potrebnija voda za piće na koju čekaju 21 godinu
Dobro došli u kratku retrospektivu najboljih svetskih muzičkih izdanja 2024, po prvi put u „Vremenu“ . Prednost je data ostvarenjima sa visokom umetničkom vrednošću, a ne obavezno onima sa velikim brojem hitova
„Squid Game“ je globalni fenomen jer govori o nepravdama društva. Druga sezona je sasvim dobro ispala iako je nasilno prekinuta
Studenti su blokirali Mostarsku petlju. Poruka je jasna: niti smo se osuli, niti umorili, ne nameravamo da stanemo, a Aleksandra Vučića ne fermamo ni dva odsto, jer se predsednik države ni za šta ne pita
Na božićnom prijemu SNV-a u Zagrebu, Jelena Milić je delovala poput one daljnje tetke – svadljive i ogorčene prostakuše – čija je životna misija da upropasti svaku svadbu, dečji rođendan, krsnu slavu ili prijem
Ličnosti godine: Pobunjeni studenti, kolektivni intervju
Sada je red i na vas Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
