Fantomi, Jelena Kajgo

režija: Gorčin Stojanović; „Teatar u podrumu“ Ateljea 212; igraju: Radmila Tomović Grinvud, Jelena Stupljanin, Srđan Timarov, Bojan Žirović

S kakvim nas to fantomima suočava istoimeni komad mlade spisateljice Jelene Kajgo? Kao što je, u svom propratnom tekstu, lepo primetio reditelj ovog komada, Gorčin Stojanović, reč je o dva fantoma koja se nalaze u nerazrešivom sukobu – o fantomu ljubavi i fantomu slobode. Drugim rečima, dramski prvenac Jelene Kajgo tematizuje večni problem svih ljubavnih odnosa: kako razdvojiti ljubavnu želju od želje za posedovanjem, da li su ljubav i potreba za pripadanjem nužno povezane, da li se istovremeno može voleti i biti slobodan…? Ovu temu, koja se lako može detektovati kao središnja, spisateljica varira u dve odvojene dramske priče.

Prva priča zadržava realistički okvir, jer se u njoj prati psihološki relativno verodostojna sudbina dva ljubavna para koji se „rokiraju“. Raskid ljubavnih veza i zamena partnera uslovljeni su karakterima junaka: u svakom od izvornih parova jedan član je pragmatičan i želi slobodu, dok je drugi zanesen i potpuno posvećen svojoj ljubavi. Dramaturške simetrije se tu ne završavaju jer se u oba slučaja ljubavna zavisnost iskazuje na „začudan“ način: Sanja je razvila sposobnost da sanja Vladu kad joj nedostaje, dok Raša snima Minu u svim životnim prilikama, kako bi uvek mogao da je ima. Do zamene dolazi tako što slobodnjaci raskidaju veze koje ih guše i spajaju se, dok zavisnici pronalaze utehu jedno u drugome. Kraj ove sasvim jednostavne priče opterećen je dozom didaktičnosti: slobodnjaci zapadaju u životnu rutinu, dok zavisnici pronalaze ljubav i sreću.

Neke odlike koje su mogle da se naslute u prvom delu, pre svega začudnost i didaktičnost, dolaze još više do izražaja u drugoj priči. Začudnost se ogleda već u osnovnoj dramskoj situaciji: mrtav čovek prepričava mrtvoj ženi svoju neobičnu ljubavnu storiju. Radnja koja se odvija u tom makabričkom fleš-beku takođe je začudna, pošto dvoje junaka nemaju nikakvih distinktivnih crta (uostalom, likovi se zovu On, Ona i Devojka), osim onih koje su nužne za razvoj središnje teme – On hoće slobodu u ljubavi a Ona u takvu slobodu ne veruje. Iz ove naglašene uopštenosti proističe i druga odlika ove dramske priče. To je njena didaktičnost, odnosno sentencioznost. Lišeni bilo kakvih karakternih ili tipskih odlika, Ona i On se dobacuju serioznim sentencijama o ljubavi koje, na momente, deluju nekako pretenciozno i patetično.

U predstavi izvedenoj u „Teatru u podrumu“ Ateljea 212, reditelj Gorčin Stojanović, koji je i autor scenografije, opredelio se za vizuelnu stilizaciju; celom predstvom dominira bela boja (pored scene, i kostimi Svetlane Cvijanović su beli), što može da se protumači i doživi kao izraz intimnog sveta glavnih junaka. Pored ovog, reditelj je sproveo još neka sredstva scenskog oneobičavanja: kao najradikalnije rešenje, izdvaja se pojava klovnova kojima se, u scenama iz sveta mrtvih, zamenjuju Devojka i On. Na nivou scenskog označavanja, ovo uvođenje klovnova, koji asociraju na likove komedije del arte, jasno razdvaja dva narativna toka iz druge priče – aktuelni susret u svetu mrtvih i ljubavnu priču iz prošlosti. Ali, osim te primarne funkcije, ovo scensko rešenje ne postiže druge rezultate već, naprotiv, stvara zablude i dileme; zašto su mrtvi prikazani baš kao klovnovi? iz čega se vidi da su oni mrtvi? da li je za predstavu uopšte bitno što su oni mrtvi? ako nisu mrtvi, šta su onda oni?

U postavci dramske radnje, reditelj i glumci su se suočili s izazovom kako da, pogotovu u drugoj priči, scenski ožive one delove teksta koji se svode na puku sentencioznost; reditelj Stojanović je napravio vešt dramaturški zahvat tako što je najeksplicitnija mudrovanja o ljubavi prebacio spomenutim klovnovima. Tako su Radmila Tomović Grinvud (Ona) i Srđan Timarov (On) dobili prostor za ono bez čega naši glumci ne osećaju tlo pod nogama, a što baš ne odgovara prosedeu ove priče – za realističku elaboraciju lika. Isti pristup su ovo dvoje glumaca, zajedno s Bojanom Žirovićem, sprovodili i u prvoj priči, samo što im je ovde tekst davao čvršću podlogu za karakterizaciju likova. Izvesna stilska apartnost primećivala se u igri Jelene Stupljanin čija je Sanja, sa lelujavim hodom, blagim osmehom i zagonetnim pogledom, delovala nekako nestvarno. Ova glumačka sredstva su u početku delovala zanimljivo, ali su, usled upornog rabljenja, počela da prerastaju u manir, tako da se Sanja transformisala u klišetiziranu predstavu o nekakvoj zanetoj devojci, Ofeliji je l’ te, koja bludi naokolo.

Na kraju se zaokružuje utisak da je predstava Fantomi Ateljea 212 rađena s vrlo ozbiljnim ambicijama, prevashodno kada je u pitanju teatarska forma, ali da nije uspela da prevaziđe sve probleme teksta, pogotovu one iz druge priče. Da se sve završilo na polovini, utisak bi bio drugačiji.