Ono neobično i plodotvorno vrenje koje je obeležilo pojavu i suvereno etabliranje niza talentovanih partibrejkera u hrvatskoj prozi tokom druge polovine devedesetih – a sa, nažalost, isuviše stvarnosnim korenima u odvratnim realijama prve polovine iste decenije, ne samo u Hrvatskoj – tako je temeljito prodrmalo odavno utvrđeni red stvari (tj., jedva snošljivu koegzistenciju dveju dominantnih grupa irelevantnih gnjavatora: estetizantskih „eskapista“ koji su gadljivo „razarali“ pripovedačku Formu pre nego što bi se udostojili da dokažu da su njome uopšte ovladali, i špriceraški plačevnih nacionalrealista, s njihovim mitomanskim i istorijsko-feljtonističkim domoljubnim tiradama) da se čini kako nakon komandoskog desanta vodećih FAK-ovaca – koji, gle čuda, imaju čak i čitaoce! – da tamošnji književni Olimp više nikada ništa neće biti isto. Ah, sveti optimizam… Ipak, FAKat je da se u Hrvatskoj i dalje nešto dešava, i da jednom solidno i na zdravim načelima zasnovana dobra škola neminovno proizvodi nove i nove „đake“ koje, pak, ne povezuje nikakav poetički ili svetonazorno-politički kolektivizam i uniformnost, nego samo teško odredive zajedničke senzibilitetske značajke, te artikulisana želja da se piše proza koja će uistinu biti namenjena čitanju, što nikako ne znači nužno da će biti populistička i(li) sačinjena po nekim instant-merilima i receptima za Bestseler. Nekolike nove knjige koje su subverzivno probile Granicu i dospele na moj sto dobar su primer kako FAK-ovski senzibilitet nije jednosezonska atrakcija, nego samo ospoljenje duha vremena. Ovog puta ćemo ovlašno razmotriti dva slučaja.
Slučaj prvi: Jó éjszakat, Eszék!
Nenad Rizvanović, Osječanin iz Zagreba, jedan od najznačajnijih kritičara iz naraštaja književno stasalog tokom devedesetih, idejni je tvorac začetnik FAK-a, i jedan od njegovih neizbežnih dobrih duhova; njegova zbirka pripovedaka Trg Lava Mirskog pokušaj je jednog prononsiranog znalca kritičkog pisma da se dokaže i u novom, suštinski drugačijem registru, u pripovedačkoj formi koja mnogo duguje upravo nekim od FAK-ovskih „standarda“, poput čvrste ukorenjenosti u ground–level Invazije (predRATNE, RATNE, postRATNE) Svarnosti devedesetih, ili (pre)napučenosti iskaza svakovrsnim popkulturnim referencama koje imaju biti svojevrsni samodefinišući i samolegitimacijski iskaz (junakov ili piščev, sad svejedno). Dvanaest je proznih celina u ovoj tanušnoj i nepretencioznoj knjižici prilično neujednačenog kvaliteta, pri čemu – paradoksalno i obeshrabrujuće – možda upravo one bolje priče pate od sindroma već viđenog, ispisane u, najpribližnije, jergovićevskom lirskom ključu; čini se, dakle, da treba sačekati drugu knjigu ne bi li se videlo da li je Rizvanović (trajnije) na svom terenu u „fikcijskoj“ prozi ili mu je bolje da se striktno drži kritičarsko-esejističkog factiona u kojem mu sasvim dobro ide… Sve ovo ama baš nikako ne znači da je Trg Lava Mirskog bez vrednosti i nedostojan čitateljske pažnje: koliko je zamarajući kada se prepusti („tipično kritičarskom“, zar ne?) cinculiranju i poigravanju s opštim mestima pop kulture, toliko je pripovedač Rizvanović zanimljiv i drag kada se drži temeljnog koncepta knjige: „Trg Lava Mirskog“ može se, naime, ponajpre čitati kao lirska i ironijska, retrospektivna i „panoramska“ posveta Osijeku i njegovim Tihim Urbanim Junacima sa (prividne?) margine, onom zavazda izgubljenom Atlantis – Osijeku jednog dalekog detinjstva, Osijeku iz vremena one mirnodopske, ravničarske Nirvane, kada bi na pusta i vrela nedeljna popodneva polegla svegutajuća, depresivno-dokoličarska Panonska Prašinčina, dok se u Gradskom vrtu igra ekstremno uzbudljivi derbi Osijek-Sloboda (0:0, po mogućstvu), a na Radio Osijeku se spremaju poslednje vesti za taj dan, one na mađarskom… I takođe posveta onom ratnom Osijeku, okovanom granatama spolja, a teskobom i strahom iznutra (u tom je smislu odlični „Esmarh“ Vladimira Jokanovića idealan recepcijski parnjak ovoj knjizi!) i njegovim neželjenim junacima, osuđenim ako ne na smrt, onda na marginalnost, gubitništvo i PTSP, ili pak na izgnanstvo, bilo u Veliki Svet, bilo na „drugu stranu“ jednog suludog Fronta. U tim se krokijima nalazi ono vredno i dobro u ovoj knjizi, u tom gorkom, deziluzioniranom hommageu jednoj Panonskoj Varoši na vetrometini Istorije, a o tome i mi Panonci sa „ove strane“ sve znamo, i ta nam je uzvišena tromost tako bliska, tako Naša… I zato, Jó éjszakat, Eszék, wherever you are!
Slučaj drugi: Shopping & fucking
Rujanu Jeger je beogradska publika mogla da čuje (i vidi!) na prošlojesenjem FAK-u u CZKD-u. Njena prva knjiga, sasvim-uslovno-roman Darkroom, strukturirana je kao mozaik sastavljen od niza proznih fragmenata, krhotina i opiljaka (gelera?), kroz koje se – s mukom – probija i pomalja glavna junakinja Morana razmaženo i blazirano koliko i osetljivo i lucidno Dete (zagrebačkih) Osamdesetih koje je pobeglo sve do Bavarske da ne gleda sveopšti rasap devedesetih, njen uvek pouzdani i postojani muž (šta li na ovu drečeću idealizaciju zaštitničkog mužjaka kaže spisateljičina majka Slavenka Drakulić?!), te Moranin najbolji prijatelj Kristijan, promiskuitetni gay koji je imao svoje razloge da pobegne od nepodnošljivo visoke koncentracije „muškaračke kulture“ na poletno revarvarizovanom Balkanu… Njih je troje, kao i njihovi prijatelji, profilisano kao nekakva (samo)izgnanička micro–community locirana u Minhenu devedesetih. Otuda je Rujanin Darkroom, prirodno, organizovan kao „nelinearna“ nakupina shopping & fucking anegdota, koja se na okupu drži manje-više samo zato što ih povezuju zajednički glavni likovi, ili tek to što na ovaj ili onaj način korespondiraju sa samom Moranom i njenim stanjima, uspomenama, „poslovima, sumnjama, snovima“; inače, moglo bi i sasvim drugačije… No, iz ove anegdotalne „proizvoljnosti“ i samosvesnog spisateljičinog nehaja prema „prirodnom narativnom toku“ ne proizilazi ništa što bi Darkroomu bila nekakva imanentna zamerka iliti ma(ha)na. Naprotiv, iako vidno neiskusna spisateljica bez vidljivih aspiracija, pa i afiniteta prema nominalno i kanonizovano „visokom“ književnom iskazu bilo koje vrste, Jegerova uspeva da rastresitu „sirovinsku bazu“ Darkrooma organizuje u mestimično vrlo upečatljivu priču o jednom kulturnom, generacijskom, ličnom, društvenom… Padu U Istoriju, onom koji je dekadentno-apolitičnu decu Novog Vala prizemljio pravo u blato – ono panonsko, rizvanovićevsko – ili u asfalt Izgnanstva. Ne skrivajući duboko autobiografsku utemeljenost knjige („u celini“ i „u detaljima“), Rujana Jeger u Darkroomu demonstrira izraziti smisao za osobeni melanholični, posthedonistički galgenhumor, razigrano, biofilno umeće poniranja u svet Bližnjih, kao i u sopstvene uspomene, i samozatajno i samoironično prigušenu, a ipak sveprisutnu Osećajnost jednog ranjenog naraštaja, onog kojeg su onomad učili kako živi, presrećan i privilegovan, u Vremenu Nakon Istorije. Kad ono – međutim! Svi se na parove razbrojaše – ko u rov, ko u Minhen! Pa deder ti sad reci da život nije Darkroom!
