Evropa se ne može razumeti bez ordoliberalizma

Alpar Lošonc jedan je od vodećih filozofa na ovom jeziku, a njegova knjiga Enigma konzervativnog liberalizma. Da li smo svi ordoliberali? (Akademska knjiga, 2024), pisana dugo i pomno, izuzetan je doprinos raspravama o liberalizmu (govorimo o evropskim okvirima). U razgovoru za “Vreme” usredsredili smo se na noseći pojam njegove knjige, ordoliberalizam. Ordo znači poredak. Liberalizam već u svome imenu nosi slobodu. Poredak i sloboda uzajamno su suprotstavljeni pojmovi: sloboda ne trpi poredak, poredak nastoji da sputa slobodu. A opet, slobode bez nekakvog poretka nema.

“VREME”: Ordoliberalizam – ili kritika ordoliberalizma – osnovna je nit vaše knjige. Šta je to ordoliberalizam?

ALPAR LOŠONC: Ordoliberalizam je projekat spasavanja oronulog liberalizma i počinje svoj put posle Prvog svetskog rata. Za razliku od klasičnog liberalizma, koji se oslanja na prirodu kao nepobitni izvor slobode, konzervativni liberalizam naglašava značaj moralno oivičenog poretka i pesimističan je kada je reč o samoorganizaciji tržišta. Doduše, u tome nema ničeg novog: svaki konzervativac koji nešto vredi duboko je pesimističan, on slika mračnim bojama. Optimistični konzervativac je drveno željezo, mene on ne zanima. Ni u snu nisam pristalica konzervativnog liberalizma, ali pesimizam poštujem. Pesimizam nije poziv na demobilizaciju.

Ordoliberalizam, dakle, nije tek konzervativizam?

Da, to nije američki neokonzervativizam u stilu Ronalda Regana i recimo onih koji i sada vrše pritisak na Trampa da bombama razrešava nagomilane probleme sveta. Ordoliberalizam naglašava značaj (konstitutivnih) pravila. Pravila su iznad pojedinaca i staloženija su od prevrtljivog čoveka. Tako poredak pobeđuje neporedak, večitu opasnost. Ordoliberalizam je filozofija, pravo i ekonomija u isti mah. Bio je to i projekat kojem je Angela Merkel ispevala hvalospeve gotovo 100 puta u svojim govorima. Sam ordoliberalizam je izvorno nemačka orijentacija, mada je nastajala dugo i to u nadnacionalnim kontaktima. Ordoliberali su bili uočljivi, poštovani. Valter Ojken, recimo, čovek sa velikom reputacijom – njegov otac filozof, dobio je Nobelovu nagradu za književnost – umro je držeći predavanje u Londonu. Ali da stvar bude krajnje složena: na ordoliberalizam se danas poziva sve jača, neprijatno desničarska, gotovo vodeća partija Alternativa za Nemačku (AFD), ali i levičarka, tačnije marksistička ekonomistkinja koja za dlaku nije uspela da uđe u parlament – Sara Vagenkneht.

Kako tumačite to da uzajamno suprotstavljene ideološke pozicije prihvataju istu ideju?

Stranku AFD su stvorili profesori-ekonomisti koji su pre desetak godina bili nezadovoljni uvažavanjem tržišnih načela u Nemačkoj, odnosno želeli su više tržišta. U međuvremenu, naročito posle 2015. i migratornih talasa, AFD je zadobio i neke druge crte, mada su iskonska načela ostala. Iskoristio je sadržinu ordoliberalizma. Što se tiče Sare Vagenkneht, nije ona jedina koja je pripisala antikapitalističke aspekte ordoliberalizmu. Njeno čitanje se zasniva na sistematičnoj ordoliberalnoj kritici ekonomske moći. To odista izdvaja ordoliberalizam iz spektra različitih neoliberalizama. U svakom slučaju, idejni okviri su predodređeni da imaju različita tumačenja, što je stvar modernosti koja je sva u praksi neprestanog i nezavršenog tumačenja. Mada, mora se priznati da ovaj momenat otkriva i vanrednu složenost ordoliberalizma.

Ako je tek orijentacija i projekat, kakve učinke proizvodi ordoliberalizam? 

U modernosti je sve projektnog karaktera, ali ordoliberalni principi su ugrađeni u evropsku regulativu. Kada je reč o delovanju, Amerikanci su, recimo, pridavali veliki značaj navodno perverznom sklopu ordoliberalizma koji tvrdoglavo naglašava moralno-ekonomski značaj štednje za druge, ali i obaveze prema poretku. Oni su mu pripisavali i manjak makijavelizma za vreme velike krize 2007–2008, iz koje je Nemačka trebalo da izbavi Evropljane. Barak Obama je 2012. godine poslao svog ministra finansija da urazumi nemačkog kolegu koji je, protiv prezaduženih Grka, naglašavao moralni značaj trpljenja bola na kratke staze, zarad integriteta na duge staze. Ubeđivanje nije uspelo. U svakom slučaju, bez ordoliberalizma ne može se razumeti nastanak EU, kao ni nemačka pozicija u Evropi. Bez njega se, zapravo, ne može tumačiti ni XX vek. 

Šta znači manjak makijavelizma? Manjak politike?

Amerikanci su bili skeptični prema dogmatskom poštovanju poretka, kao i prema moralizovanju. Ovde još uvek ne govorimo o Donaldu Trampu, koji misli da je Evropska unija skupina koja je nastala da bi isisavala sokove Americi, ali govorimo o njegovim prethodnicima koji su ubeđeni u ideologiju dobronamerne hegemonije. To idealno gledano podrazumeva veštinu usklađivanja interesa svih sa poštovanjem sopstvenih interesa. Ili, da progovorim svojim jezikom, imajući Makijavelija u vidu: oni su sugerisali da tadašnja Nemačka ima opsesivne moralne namere, ali ne poseduje vrlinu da praktikuje rečenu hegemoniju. Trebalo je, dakle, da Nemci sprovode dobronamernu ekonomsku hegemoniju na tlu Evrope. O tom makijavelizmu govorim. Dakle, manjak prave politike koja sklapa ideje, hegemoniju i interese.

Pišete o učincima ordoliberalizma u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata.

Ako se odmerava posleratni učinak ordoliberalizma u Nemačkoj (koji je značajan) ne sme se zaboraviti američko vojno prisustvo i, uopšte, američka hegemonija u ključnim oblicima znanja, u ekonomskom diskursu, na primer. Mada je bilo nekih ekonomista ordoliberala koji su bili i miljenici američke konzervativne publike. Preporučujem film drskog reditelja Rajnera Vernera Fazbindera Brak Marije Braun, u kojem pronalazimo nekoliko fantastičnih sekvenci: žena koja se socijalno uspinje stiče znanje profitabilnog engleskog jezika u krevetu, dakako, od Amerikanca, a u pozadini tadašnji kancelar Adenauer gromoglasno negira tvrdnje da će Nemačka ponovo imati vojsku. Vredi to uporediti sa današnjom Nemačkom, u kojoj vladajuće klase fantaziraju o ponovnom naoružavanju i uspostavljanja moćne vojske. Inače, na kraju filma Nemačka u Bernu postaje svetski prvak u fudbalu i vraća svoju reputaciju – mada to akteri primaju sa dozom ravnodušnosti. 

Ipak, vi kažete da se ordoliberalizam sve teže održava.

U deindustrijalizovanoj Nemačkoj, koja više nije besprekorna ekonomska mašina koja služi kao primer drugima i koja sada čak i pospešuje dugove u cilju zadobijanja evropske vojne moći, ordoliberalizam gubi tlo pod nogama. Lojalnost prema moralnim dimenzijama štednje – bez toga se ordoliberalizam ne može zamisliti. Dinamika kapitalizma je u stvari razrušila stubove ordoliberalizma, kapitalizmu jednostavno više nije potrebna ovakva refleksivnost koja pokušava prošvercovati moralizaciju. To što Nemačka danas u kontekstu rata u Ukrajini raskida sa principima ustavne fiksiranosti državnog duga zarad rapidnog naoružavanja, jeste definitivni znak slabljenja ordoliberalizma, možda i završetka jednog perioda. Ali, sa neizvesnim posledicama. 

Gde je mesto razlaza između ordoliberalizma i demokratije?

Ne gaji samo ordoliberalizam sumnju prema tobože razularenoj demokratiji, kao i prema masama. Moglo bi se reći da se tu ispoljava klasična liberalna sumnja prema demokratiji. Dakako, ordoliberalizam koji na različite načine utiče na posleratnu Zapadnu Nemačku, preko onih koji su na pozicijama odlučivanja, mora trpeti demokratske mehanizme. Ali ih želi disciplinovati, kao što je to slučaj i u Evropskoj uniji. Nije slučajno što se danas ponavlja standardna kritička naznaka o demokratskom deficitu u EU i što se onda pomišlja na ordoliberalizam: to nije potpuno pravedno, ali nije bez osnova. Neki tumači su došli čak do diskutabilnog zaključka da Evropska unija nosi na sebi pečat ordoliberalizma u mnogo većoj meri no amerikanizovana Nemačka. U Nemačkoj se svemu ovome dodaje i umnogome pojednostavljeno tumačenje da je Hitler došao na vlast posredstvom demokratskih mehanizama. Ordoliberalizam traži autoritet nasuprot demokratskim slučajnostima, nasuprot nepouzdanosti varljivog mnjenja i taj autoritet pronalazi među onima koji su lojalni ordoliberalizovanom poretku.

Hoćete reći da je Hitlerova priča o zavođenju reda u navodni nered Vajmarske republike bila privlačna Nemcima?

Uvek postoji i fantazija o poretku, a u izmučenoj Vajmarskoj Nemačkoj tlo je bilo savršeno za fantaziranje. Naravno, Hitler je došao na vlast sa nemačkim resentimanom, rasnim projektom, velikom krizom kapitalizma u tridesetim godinama, obećavajući da će iskoreniti nezaposlenost i, dabome, sa željom imitacije zapadnog kolonijalizma. Do danas traje rasprava o ekonomskim učincima nacističke Nemačke, recimo standardna predrasuda je da je ona nacionalizovala ekonomiju, a potpuno se gubi iz vida njena praksa privatizacije. Mene je interesovala i Hitlerova oportuna taktika povodom štednje: za razliku od kolege Musolinija, koji je preferirao štednju pa je privukao i neke liberalne ekonomiste koji su želeli red, Hitler je prepoznao mogućnost političkog iskorišćavanja štednje za svoj projekat. Time se može objasniti i reakcija nekih ekonomista povodom nemačkog isticanja štednje pre desetak godina, naime, da ovakva politika može ojačati postojeće nacističke potencijale u Evropi. Inače, interesantno je da su tek neki ordoliberali potpali pod uticaj nacizma, no prava pravcata ironija istorije jeste da je jedan takav ordoliberal bio državni sekretar posle II svetskog rata, a potom postao glavni pregovarač u sačinjavanju Rimskog ugovora, koji je jedna od najbitnijih stanica u nastanku EU. Samo uzgred pominjem da je to tek jedan primer ovakvog ličnog kontinuiteta nekog funkcionera između nacizma i posleratne Evrope – pri tome, nije reč samo o ordoliberalizmu.

Da li ordoliberalizam nastoji da ublaži konflikte u demokratskom poretku?

Ne, to nije ublažavanje nego pokušaj da se izvuče žaoka demokratije. Volim da spekulišem da su ordoliberali, godine 1968. recimo, nemačke pobunjenike doživljavali kao težak civilizacijski pad. No u nastojanju da se demokratija potčini, odzvanja pokušaj spoja konzervativizma koji je dotrajao bez liberalizma i liberalizma kojem nedostaju moralni resursi bez konzervativizma. Inače nećemo razumeti u prvi tren lamentiranje nekih tumača koji misle da u Nemačkoj postoji previše konsenzusa i manjak konflikata. Doduše, za današnju Nemačku u kojoj je sasvim desna Alternativa za Nemačku najjača, ili skoro najjača partija, a istovremeno je neprestano na rubu zabrane, to se možda sve manje može reći. Ili, pretpostavka viška konsenzusa sve manje odgovara situaciji u kojoj jedna Ulrike Guero, duboko proevropski ukorenjena teoretičarka, autorka sjajnih radova, tvrdi da joj je univerzitetski posao ugrožen zbog sistematske kritike nemačke politike. Uostalom jedan Nemac, ekonomski novinar, nedavno je napisao da Evropa, računajući i Nemce, sve više oseća slobodu govora kao mučni teret. Samo što ga se ne može osloboditi.

Ordoliberalizam nazivate “spontanom ideologijom”. Šta to znači?

To je značajan strukturalistički pojam. Meni je bitan za netrivijalno razjašnjenje postojanja ideologije danas, uprkos predrasudi da živimo u postideološkom dobu. “Spontana ideologija” je pojam koji demontira pojednostavljeno razumevanje ideja koje tvrde da su ideje svesne direktive koje se emituju iz jednog komandnog centra. Otud trijumfalni zaključak da je uzaludno govoriti o idejama danas, jer one se gube u raljama interesa. Ideje, međutim, deluju mnogo rafiniranije, kako posredstvom određenih praksa, tako i kroz interese. Dakako, da bi se razumelo kako ideje utiču na orijentaciju običnog čoveka, potrebno je razumeti mehanizme u kojima ideje u institucijama postaju ideološki režimi. 

Možete li da navedete primer?

Recimo, kako je u američki neoliberalizam posle Drugog svetskog rata ukorenjeno ono što mi u žargonu zovemo nevladinim organizacijama. Mogu odmah da skrenem pažnju kako takve organizacije, koje inače nisu u prvom medijskom planu, naveliko utiču i na uobličavanje današnje, Trampove politike. Čitajući nemačka istraživanja, stekao sam utisak da je uz odgovarajuće razlike ordoliberalizam prisutan u ministarstvima, nevladinim organizacijama, institutima, dakle da je on tu dospeo drugačijim putevima, a ne posredstvom direktiva. Štaviše, mislim da je ova epoha, bez obzira na njene pokliče, isto tako ideološka kao i sve prethodne.

Vi kritikujete ordoliberalizam, nimalo nežno, ali ne vidim da ga odbacujete. Ako postoji, koju biste alternativu predložili?

Da, to je protivrečnost moje pozicije iznete u knjizi. Kritikujem ordoliberalizam, on nije po mojim obrascima. Istovremeno žalim što je Nemačka-EU stupila u postordoliberalnu epohu gubeći reperne tačke. Bolja je situacija da postoji makar neka ideja koja osvetljava put nego nikakva ideja. Kada sam završavao knjigu, osećao sam da mnoge bitne stvari u njoj nisu tumačene. Mada trendovi nisu novi: razilaženje Nemačke i Rusije, čime se menja situacija koja je postojala nekoliko vekova, rascepi u samorazumevanju kolektivizovanog Zapada, obnavljanje oblika američkog imperijalizma, najzad promena percepcije ljudske povezanosti uopšte. Evropska unija, za koju je bilo predviđeno da bude vođena nemačkom dobronamernom hegemonijom, danas govori isuviše poznatim jezikom koji ne liči na diskurs projekta mira; geopolitika, civilizacija, itd. Ali bez autoriteta. Ne vidim alternativu.