Evropa koja nestaje

Da li znate šta je to „Casa mare“? A gde je Maramureš? Ili, da li ste čuli za narod Gagauze? Pogledajte izložbu fotografija „Casa mare“ u Etnografskom muzeju u Beogradu, gotovo sigurno ćete naći još niz nepoznatih stvari o sebi i ljudima koji žive blizu nas. Mi vam nudimo samo delić njene priče o Evropi kakvu je otkrio Frank Gaudlic, autor ove izložbe, fotografišući ljude i enterijere njihovih kuća po Erdelju, Maramurešu i Dobrudži u Rumuniji, Švapskoj Turskoj na jugozapadu Mađarske, po Vojvodini i Moldaviji.

Izložba je došla u Beograd iz Berlina, iz Muzeja evropskih kultura. Kustoskinja izložbe, Beata Vild, kaže za „Vreme“ da Muzej predstavlja kulture različitih država tako što sarađuje sa njihovim institucijama, kao sad sa Etnografskim muzejom, s namerom da postigne dijalog. Beata Vild ujedno skreće pažnju da ova izložba dokazuje stav da kultura nema granica, već da postoje samo kulturni krugovi koji povezuju različite narode u različitim državama.

Frank Gaudlic je pokušao da na fotografijama sačuva život koji će, moguće, za koju deceniju nestati. Ujedinjavanjem, piše u katalogu izložbe, Evropa postaje istovremeno i bogatija i siromašnija. Gaudlic dokazuje ovu tezu na primeru bilo kog mesta na svom dvogodišnjem putu. U Erdelju, na primer, oblasti koja je kao i cela Rumunija deo Evrope, sticajem istorijskih okolnosti ugrožena je nacionalna raznovrsnost. Frank Gaudlic je fotografisao Rumune, Saksonce, Mađare i Rome u njihovom domu, u njihovoj najlepšoj prostoriji i u svečanoj odeći, pokazujući na taj način šta nestaje pod naletom robnih kuća i uniformisanja kultura. Ljudi su mu otvarali najlepšu prostoriju, „casa mare“, salon koji je uvek uređivan s posebnom pažnjom i otvaran samo za posebne i praznične prilike. U njima su najlepši nameštaj, najšareniji tepisi, uspomene, fotografije, ikone. Vesna Bižić-Omčikus, kustos izložbe u Etnografskom muzeju, skreće pažnju na fotografije enterijera: „One pričaju o svakodnevnim navikama tih ljudi, njihovim individualnim estetikama uređivanja prostora, njihovim običajima, njihovoj pobožnosti. Te sobe su uređivane i oskudno i raskošno, i u seoskom i u gradskom stilu. Da u legendi ispod fotografija ne piše gde su snimljene, ili koje je nacionalnosti Gaudlicov model, bilo bi nemoguće razaznati da li je fotografisana šarena soba ponos doma nekog Vojvođanina, Rumuna ili Moldavca, odnosno da li je lepa Romkinja iz ovog ili onog kraja. Jednostavno, kulturnih granica nema.“

Gaudlic je fotografisao ljude i enterijere autentično i verodostojno, bez dodatnog svetla, kao dokument o raznolikosti načina ljudskog postojanja koju treba održati. Ljudi s Gaudlicovih fotografija gledaju kroz objektiv pravo u nas, otvoreni i znatiželjni prema nama kao što smo i mi prema njima. Veza je, dakle, uspostavljena. Samo je treba sačuvati.

Franzula Jonita, Romkinja, Ćuza Voda

Gilgijan Mustafa, Turkinja, Fantana Mare, Dobrudža

Joan Peter, Rumun, Saćel, Maramureš

Katalin Valter, Mađarica, Pečvar, Švapska Turska

Lidija Valent, Slovakinja, Lalić, Vojvodina

Đerđ Stanić, Rom, Batanja, Bekeš

Ćukurova, Dobrudža

Oknica, Erdelj