Etika i kolekcioniranje

Pred čitaoce upravo stiže, u izdanju beogradskog Clia, uzbudljiva, sjajno dokumentovana, gotovo kriminalistička priča autorke Ketrin Hikli o ljubitelju umetnosti, Hitlerovom trgovcu i saradniku, strasnom kolekcionaru i spretnom zanesenjaku Hildebrandu Gurlitu, koji je od prvog susreta sa delima nemačkih ekspresionista 1912. godine bio opčinjen snagom njihove društvene poruke i likovne hrabrosti. Kasnije, u vreme nacizma, pre i tokom Drugog svetskog rata, sakupio je ogromno umetničko blago, pre svega radove koji su dobili pečat „izopačene umetnosti“ ali i dela klasika. U amanet je – kao najveću tajnu – celu svoju ogromnu kolekciju poverio sinu Kornelijusu na čuvanje. I sin je, odista, brižljivo, duže od pola veka, imao jedinu životnu opsesiju: kako da skriva od javnosti više od hiljadu nagomilanih slika, crteža i grafika najeminentnijih umetnika – Libermana i Manea, Direra i Tuluz-Lotreka, Pikasa i Derena, Šagala i Monea, Sezana i Renoara, Munka i Diksa, Kirhnera i Klea, Kokoške i Engra… I mnogih drugih.

Gotovo slučajno otkriće skrivenog umetničkog blaga pre nekoliko godina u Minhenu izazvalo je lavinu pitanja na koja nastoji da pruži adekvatne odgovore armija državnih ustanova i privatnih pravnika, advokata, boraca za ljudska prava i istraživača žrtava Holokausta, zastupnika ostarelog, nemoćnog i poremećenog, sada već pokojnog Kornelijusa, zatim istoričara i istoričara umetnosti, novinara i publicista, znatiželjnika svih vrsta… Kako okarakterisati oca nacistu koji se izdavao za spasioca umetnosti i Jevreja najpre od Hitlerovog i Gebelsovog progona, kasnije od bombardovanja pa i od Crvene armije? Da li je on bio kriminalac? Ili samo vešt kupac i još veštiji preprodavac? Koja je uloga njegovog sina i da li je on bio samo isposnički nevin i naivan čuvar očeve zaostavštine? Šta raditi sa sačuvanim delima – ako se ne nađu mogući legitimni naslednici? Koja ustanova je spremna da kradeno ili nečasno stečeno blago čuva i izlaže?

Nije reč samo o Gurlitu, već o načelnim pitanjima otimanja ili pod pritiskom prodavanih remek-dela u bescenje, što su koristili i mnogi drugi kolekcionari, među njima i Pegi Gugenhajm, kada je u Parizu, neposredno pred nemačku okupaciju, stvarala svoju dragocenu zbirku. O tome govori njena biografija, takođe izdanje Clia.

Vašingtonskom dogovoru, ostvarenom krajem devedesetih godina, pristupilo je oko pedeset zemalja sa ciljem da se preispitaju sve umetnine u javnim (ali i u privatnim) zbirkama za koje postoji i zrno sumnje o poreklu ili nerasvetljenim okolnostima pod kojima su dela stigla u njihov posed pred, tokom ili nakon Drugog svetskog rata. U vezi s tim knjiga Ketrin Hikli postavlja niz moralnih i etičkih pitanja, raskrinkava puteve lažne denacifikacije, ističe dileme oko prihvatanja ili odbijanja ponuđenog legata Kornelijusa Gurlita Muzeju u Bernu i istovremeno ukazuje na organizovanje posebnih institucija u Nemačkoj, koja i dalje priznaje da snosi nacionalnu odgovornost za počinjene nacističke zločine, uključujući i pljačkanje umetničkih dela pre svega od Jevreja. Radi se o milionima evra namenjenim za sistematsko istraživanje podataka o zakonskim vlasnicima kako bi im se oteta dela vratila, ne toliko zbog njihove materijalne vrednosti – mada je ona često basnoslovna – koliko zbog pravde, kao znak da zločini ne zastarevaju i da žrtve nisu zaboravljene. Nije redak slučaj da se donose sudska rešenja upravo u tom pravcu. Pored onoga što su neposredno posle rata vratile savezničke službe raznim ustanovama (čuveni Monuments Men), do sada je starim vlasnicima ili njihovim naslednicima stiglo više od 45.000 umetničkih predmeta. Ali mnoga još nisu.

Ne samo da se širom Evrope istražuje i raspravlja o delima sumnjive provenijencije, već se ona izlažu javnosti: petrogradski Ermitaž je izdvojio posebne prostorije u kojima se mogu videti brojna dela koja je sovjetska armija donela sa sobom nakon završetka Drugog svetskog rata. Mihail Borisovič Pjotrovski, veoma cenjen, dugogodišnji direktor Ermitaža, izjavio je da ta dela nisu vlasni-štvo Ermitaža, ali da se u njemu čuvaju dok se ne pronađu prave adrese. To isto je učinio i Luvr: u svoju stalnu postavku nedavno je uključio 31 sliku i organizovao dve izložbe, jer više od dve hiljade dela, ostavljenih u Luvru kao rezultat nacističke pljačke širom Evrope, još nije našlo svoje nekadašnje vlasnike.

Knjiga Minhensko skriveno umetničko blago. Hitlerov trgovac i njegovo tajno nasleđe Ketrin Hikli, u besprekornom prevodu Ksenije Todorović, otvara vidike koji su nama bili zatamnjeni tokom ratova devedesetih godina i sankcija Ujedinjenih nacija kojima smo bili izolovani i udaljeni od događaja koji se i nas tiču.