Osnovni problem bugarskog pisca je što je on bugarski pisac. Ako želimo da budemo iskreni, priznaćemo da je to ontološki problem, što će reći – nerešiv, osim pomoću nekih metafizičkih okolnosti… Kada sam počeo da pišem, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću postati bugarski pisac. Naime, tada sam jednostavno škrabao razvratne pričice po školskim sveskama ne razmišljajući na kom jeziku to radim. Kad sam shvatio da sam postao bugarski pisac, bilo je već kasno…
Jedna mi je ugledna ex-YU književnica nedavno pričala kako je na nekom evropskom književničkom prelu upoznala Bugarina Aleka Popova. I, znate kako to već biva kad se okupi brojna piščad na jednom mestu, uz vino i meze: uglavnom se ogovaraju kolege. Elem, kad god bi se povela reč o nekom piscu kojeg nije čitao, Alek bi Popov, kaže moja sagovornica, promptno priupitao: „Is he/she funny?“ Nju je to blago iritiralo, ja nalazim da je sasvim simpatično, a i posve u duhu književnosti ovog danas internacionalno najpoznatijeg bugarskog beletriste (uzgred, s teorijom Bugari danas „u svetu“ mnogo bolje stoje: Julija Kristeva – koja, doduše, piše i prozu – Cvetan Todorov, Marija Todorova…). Alek Popov (r. 1966) autor je pet zbirki priča – ponešto od toga razasuto je koekude po srpskoj književnoj periodici – i u Geopoetici 2004. izdatog romana Misija London, urnebesno duhovite i lucidne priče iz tranzicionog diplomatskog miljea, o Bugarima/Balkancima kao onom poslovičnom, prazilučkom i napadno nezgrapnom „evropskom Drugom“, kontrastiranom sa decentnim – naravno, i manipulativnim – okruženjem prestonice Britanske imperije (v. „Vreme“ br. 709)… Čovek bi očekivao da se, u međuvremenu do novog romana, Geopoetika odluči za izbor iz Popovljeve proze, ili za neku pojedinačnu zbirku priča, ali umesto toga dobijamo zbirku eseja. Naizgled sasvim nekonvencionalno rešenje, ali i Popov je posve nekonvencionalan esejista; ako mu treba tražiti makar i daleke srodnike, tek zarad lakše čitalačke orijentacije, onda bi to mogao biti još jedan srpski ekskluzivac Geopoetike, Rus Aleksandar Genis: kao što pesnik peva i u prozi, tako ova dvojica pripovedaju i u esejistici… Uostalom, savremeni esej i jeste bogomdani prostor kreativne slobode (ništa manje nego roman!), a sad, druga je stvar što to još niko nije (do)javio mnogim našim klinički dosadnim Katedrašima i sličnim titularno-gnjavežnim fiškalima i ovrhovoditeljima.
Na stotinu i šezdesetak strana Saputnika radikalnog mislioca Popov je sabrao četrdesetak esejističkih dragulja izvorno ispisivanih u vidu novinskih i(li) časopisnih kolumni, negde od poznih devedesetih pa takoreći do juče. To će reći da je Bugarska u kojoj ovi tekstovi nastaju zemlja koja je ostavila za sobom ne samo sve kontroverznije „komunističko nasleđe“ nego i one najživopisnije prizore, retoriku i zablude „tranzicije“ i usmerila jedra čvrsto ka „Evropi“ – za koju će se svi konsenzualno pretvarati da tačno-znaju-šta-je – mada joj i dalje niko baš ne garantuje da će tamo i pristići, i da će joj se, uostalom, vrata Utopije vaistinu i otvoriti (kao što lepo vidimo u kafkijanskoj skaski o Bugarinu zauvek zatočenom pred misterioznom kapijom Evroraja…). Otuda su mnogi od ovih tekstova posvećeni „bugarskoj situaciji“, ali ne u nekom dnevnopolitičkom ključu, koji bi ovdašnjem čitaocu verovatno bio nezanimljiv; Popov je odveć pronicljiv da se (po)troši na to. Umesto toga, Popov se bavi bugarskom pričom kakva je i „nama“ prilično prepoznatljiva i bliska, baš kao i piščevo vehementno razmatranje posthladnoratovske pometnje u odnosima – ne samo političkim i ekonomskim; ponajpre kulturalnim, vrednosnim, svetonazornim! – evropskog Istoka i Zapada, potom projekcije „bugarskog nacionalnog identiteta“ (koji se, gle, možda najudobnije ugnjezdio u paradajzu, ili možda u ljutoj papričici, koju su, avaj, u Evropu doneli tamo nekakvi Indijanci…), kao i pozicije današnjeg bugarskog pisca/intelektualca u svetu koji je nekako nahero globalizovan, reklo bi se prilično jednosmerno…
Šarajući po globusu kao pravi, jelte, „radikalni mislilac“, kako sebi ironično tepa, Popov uočava zamke i paradokse „sajber-paradigmi“, popkulturnih kultova, savremenih mitova (tinejdžeri, „antiglobalističke“ internet-cake…) ili političkih događaja (Sadamovo bekstvo i skrivanje u Tikritu, Britni Spirs & Noam Čomski, Lajkin hladni svemirski grob…), ili pak ispisuje fragmentarne putopisne crtice, poput one iz „postseptembarskog“ Njujorka.
Naravno, pošto je – rekao bi Kišon – „kod kuće uvek najgore“, Popov se tu nekako ipak najviše i razgoropadi. Pišući o onom neiskorenjivom činovničkom „štrojenju“ književnosti, Alek P. zapisuje i ovo: “ Skloni smo da nazadovanje u kulturi čitanja objašnjavamo prisustvom televizije, videa, interneta, kompjuterskih igrica, ali je nesporno da je prva klica otuđenja posejana upravo u školi. Tragično je ostareo lik bugarske književnosti koji se projektuje u svest mladih ljudi. Stalno, kao u košmarnom snu, isplivava krezuba silueta babe Ilijce koja se grčevito drži za mitski kolac na obali nabujalog Iskara i ne može da ga izvuče, taj prokleti kolac, već tolike godine? Titanik je potonuo, pronađena je kvantna mehanika, počele i prestale da se dime peći Aušvica, Džon Atanasov je izmislio kompjuter, Kristo spakovao Rajhstag, a Ilijca se i dalje bori sa kocem koji nikako da iščupa i prepliva reku moderne da bi prešla na drugu obalu.“ Bog te, kao da Bugarima školske programe pravi neki brkati „srpski domaćin“! Uostalom, sve je to manje-više isto, papričica ovamo, papričica onamo, još ako je sira i paradajza, eto nam i šopske salate, najčvršćeg vezivnog tkiva na ovom delu Balkana! I o njoj će Alek, naravno, imati šta da kaže… Popovljeva tekstualna salata hranjiva je i mirisna; taman dok je izedemo, ovaj će pisac valjda da nam servira i glavno jelo koje se, čujem, uveliko krčka u Sofiji…
